Slaviša Tasić

Profesor ekonomije

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: Gavin Stewart

Negde pri kraju Zločina i kazne inspektor kaže Raskoljnikovu: “Ubio si babu zbog teorije!”

Raskoljnikov jeste bio siromašan i jeste nameravao da staricu opljačka. Ali pljačka je samo površinski njegov motiv. Stvarni uzrok su teorijska uverenja intelektualca Raskoljnikova i spremnost da se teorija stavi iznad jednog relativno bezvrednog ljudskog života.

Takva je, suštinski, bila i stvar sa komunizmom.

Komunizam je – a ovde komunizam i socijalizam uzimam za sinonime, jer oni to izvorno i jesu bili – pre svega, bio teorija. Propaganda će kasnije stvoriti predstavu o komunizmu kao opštenarodnom pokretu, o masovnoj borbi za jednakost i socijalnu pravdu, ali istina je da je sav komunizam izašao iz biblioteka i kafea evropskih prestonica. To je bio osmišljeni projekat uske grupe intelektualaca, a ne spontani masovni pokret. Lenjin i njegovi boljševici bili su samo jedna omanja politička opcija, ali su neverovatnim spletom okolnosti, daleko prevazivši sopstvena očekivanja, uspeli da 1917. godine uspostave vlast, a onda je krvavim metodama zadrže i prošire.

Komunizmom se i upravljalo kao teorijskim projektom. I danas se u podrumima ili kod uličnih prodavaca knjiga mogu naći debeli tomovi suvoparnih političko-ekonomskih rasprava iz doba bivše SFRJ. Visoki teoretičari su bili ti koji su dobijali najviše upravljačke funkcije. Radna hipoteza ekonomskih upravljača bila je da će organizovano centralno planiranje postići više nego što to može dezorganizovana i haotična tržišna privreda u kojoj je svakome dozvoljeno da proizvodi bilo šta.

Komunizam je, uprkos svom prolivenom mastilu, bio i jako loša teorija. Njegov sociološki aspekt uključivao je pretpostavku o prilagodljivom čoveku kojeg samo političko-ekonomski sistem kvari, a koji će sa uspostavom komunizma postati istovremeno radnik-udarnik i altruista, a uz to i oplemenjeno renesansno biće sa širokom lepozom interesovanja. Ekonomski aspekt doktrine komunizma uzeo je rad za jedini stvaralac vrednosti, a zatim kružnim rezonovanjem dokazivao da je radnik, pošto jedini on stvara vrednost, u kapitalizmu obavezno opljačkan.

Da teorija ne funkcioniše je u Sovjetskom Savezu postalo jasno gotovo odmah. Lenjin je već prvih godina vlasti odustao od prvobitne kolektivizacije i dozvolio oblike sitne proizvodnje i trgovine. Staljin je, međutim, još uvereniji u ispravnost komunističke doktrine, ponovo promenio smer i sproveo poljoprivrednu kolektivizaciju po cenu masovnog umiranja od gladi, a svaku naznaku sumnje ugušio u kampanji policijskog terora.

Socijalističke privrede su od ranijeg kolapsa spasle dve okolnosti. Prva je vrlo dobra ekonomska, infrastrukturna, ljudska i obrazovna osnova koje su neke zemlje Istočne i posebno Centralne Evrope nasledile. Istočna Nemačka, Poljska, Mađarska, Čehoslovačka, zemlje Baltika, pa i Rumunija i delovi Jugoslavije, već su imale izgrađene ekonomske osnove koje nije bilo tako lako uništiti. Druga srećna okolnost bilo je bogatstvo prirodnih resursa u bivšem Sovjetskom Savezu i naročito pronalazak i eksploatacija većih količina nafte i gasa baš kada je planska privreda počela da posustaje. Međutim, do sredine 1980-ih se već ništa nije moglo odlagati i postalo je jasno da je eksperiment propao.

Nosioci komunističkih revolucija, uključujući i teoretičare i praktičare među njima, bili su ljudi uvereni u ispravnost svojih ideala. To nisu bili sitni šićaroši, već ljudi koji su hteli da promene svet nabolje i koji su u svoje ideale verovali toliko da su zarad njihovog ostvarenja bili spremni da žrtvuju i sebe, ali i druge. To je upravo aspekt koji najviše treba da nas zabrine, ali i nečemu nauči. Da su Lenjin i sledbenici bili malo manje ubeđeni da su na pravoj strani istorije, da su bili malo manje spremni da polažu živote na oltar svoje teorije, da su malo više sumnjali u sopstveno znanje i razumevanje, dvadeseti vek bi prošao bez nekoliko miliona nevinih žrtava. Nešto trivijalnije, istočna Nemačka bi danas ekonomski bila na nivou zapadne, Severna Koreja na nivou Južne, a srpske plate na nivou grčkih.

Trideset godina posle pada Berlinskog zida, najvažnija lekcija ne treba da bude da je tržišna privreda efikasnija od planske. To smo utvrdili još negde 1920. godine. Najvažnija lekcija je da se osnovni civilizacijski principi kao što su humanost, pristojnost i vrednovanje ljudskog života ne smeju relativizovati, čak i kada smo uvereni u sopstvenu moralnu čistotu i sigurni da delujemo u pravcu popravljanja sveta.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *