20 godina Putina – dolazak na vlast
Vuk Velebit

Autor

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Kremlin.ru 

Zahvaljujući nejednakoj predstavljenosti kandidata na televiziji, ratnoj atmosferi i manipulacijama biračkim spiskom, Putin je osvojio apsolutnu većinu na izborima za predsednika 2000. godine.

Dok se ovih dana širom Evrope slavi i obeležava trideset godina od pada Berlinskog zida, sa druge strane nekadašnje ’Gvozdene zavese’ navršava se i dvadeset godina od dolaska na vlast predsednika Rusije Vladimira Putina.

Pre nego što je i zvanično nasledio Borisa Jeljcina na mestu predsednika, Putin je još u avgustu 1999. godine postavljen za premijera Rusije i tada ga je Jeljcin video kao svog naslednika.

Sa već umornim i vidno bolesnim predsednikom, pitanje njegovog naslednika postaje ključno što je za Kremlj značilo pronaći novog čoveka, a sa njim i proizvesti krizu koji bi on trebalo da reši kako bi postao prepoznatljiv i dobio podršku javnog mnjenja.

 

Vladimir Putin kao ruski super junak

Kad je reč o dolasku na vlast Vladimira Putina, nezaobilazna je priča o ruskom junaku iz romana, a kasnije i iz serije “Sedamnaest trenutaka proleća” po imenu Maks Štirlic. Ovaj junak bio je neka vrsta odgovora na filmove o Džejms Bondu, u ovom slučaju komunistički špijun u nacističkoj uniformi. Međutim, tvorac ove serije snimio je kratki film o lokalnom odborniku iz Sankt Peterburga koji je radio kao sovjetski špijun u Istočnoj Nemačkoj, što je dosta ličilo na tadašnji posao Vladimira Putina.

U trenutku traženja adekvatne osobe za Jeljcinovog naslednika, rezultati istraživanja javnog mnjenja pokazali su da bi građani Rusije voleli da vide svog omiljenog junaka Štirlica za predsednika Rusije. Slučajnost ili ne, ali upravo Putin postaje sledeći predsednik Rusije, s obzirom na to da se svojim izgledom najviše uklapao u fotorobot ruskog super junaka 20. veka.

 

Putinov dolazak na vlast preko borbe protiv terorizma

Kao šef ruske tajne službe (FSB), Vladimir Putin nije bio poznat široj javnosti, ali je imenovanjem na mesto premijera i terorističkom krizom stvorena prilika da dobije podršku građana za svoj dalji politički put.

Iako nije bilo dokaza da Čečeni stoje iza terorističkih napada koji su se odigrali u 3 ruska grada u jesen 1999, popularnost Vladimira Putina je skočila na 45%, a već u decembru 1999. godine Boris Jeljcin se povlači i na njegovo mesto kao vršilac dužnosti predsednika dolazi Putin. Zahvaljujući nejednakoj predstavljenosti kandidata na televiziji, ratnoj atmosferi i manipulacijama biračkim spiskom, Putin je osvojio apsolutnu većinu na izborima za predsednika 2000. godine.

 

Ekonomski rast uz kontrolisanu demokratiju

Za samo nekoliko meseci Vladimir Putin je uspeo da, od čoveka za koga gotovo niko nije čuo, a koga su mnogi otpisali na samom početku svoje političke karijere, dođe do pozicije predsednika Rusije. Još kad je postao premijer, za Putina se govorilo da se makar zna da on sigurno neće biti predsednik, budući da onaj koga predloži Jeljcin može samo da izazove negativnu reakciju kod birača, kako se tada pisalo u ruskoj dnevnoj štampi.

Međutim, bivši predsednik Boris Jeljcin je Putina najavio kao čoveka koji će ujediniti zemlju, konsolidovati ekonomske reforme i povesti Rusiju u novi milenijum, ali sve to, ispostaviće se, uz mehanizam kontrolisane demokratije.

Iako je već u prvim godinama Putinove vladavine ostvaren izvestan ekonomski rast i stabilnost, od samog početka je moglo da se nasluti da će demokratija, nezavisne institucije i osnovne ljudske slobode ostati u pozadini učvršćivanja autokratskog vladara kakav je danas predsednik Putin.

 

Surkov i Iljin – Putinov strateg i ideolog

Za razumevanje učvršćivanja vlasti Vladimira Putina važno je pomenuti i čuvenog Putinovog političkog stratega, Vladislava Surkova, koji je tvrdio da Rusi i dalje nisu znali kako da glasaju, a da Rusija i dalje nije spremna za život u modernoj demokratiji. Učvršćivanje Putinove vlasti u skladu je sa idejom Surkova koji je rekao da je u političkoj kulturi Rusije ličnost zapravo institucija, a stubovi ruske državnosti počivaju na centralizaciji, personifikaciji i idealizaciji.

Drugo značajno ime za razumevanje vladavine Vladimira Putina jeste filozof Ivan Iljin koga je sam Putin označio kao svog uzora u prošlosti. Po njegovom mišljenju, ruski narod bi trebalo da uživa onoliko slobode koliko je spreman da ima. Ali takva sloboda znači slobodu pojedinca da se utopi u kolektivitet podređen lideru.

 

Stabilizacija Rusije pod Putinovim vođstvom

U svoja prva dva predsednička mandata, Putin je uspeo da ostvari znatan ekonomski rast od čak 7%, dok su i građani Rusije ubirali plodove od izvoza nafte i gasa. Nakon pada komunizma i pokušaja uspostavljanja svoje nove pozicije na geopolitičkoj karti sveta, Rusija se pod Putinom i spoljnopolitički stabilizuje. Ova dva procesa koja su tekla paralelno na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu obezbedili su popularnost ruskom predsedniku i otvorili mogućnost za dodatno jačanje njegove pozicije.

Čak su i spoljnopolitički stavovi Vladimira Putina na samom početku vladavine bili znatno drugačiji od današnjih. Putin je početkom dvehiljaditih godina o proširenju Evropske unije govorio kao o pozitivnom primeru širenja mira i stabilnosti do granica Rusije. Pre širenja NATO-a na Istok, i Putinovi stavovi bili su mnogo blaži, pa NATO nije bio posmatran kao neprijatelj, dok je Putin učestvovao i na NATO samitu 2008. godine.

 

Demokratija kao ritual podrške Putinu

Međutim, ekonomska kriza 2008. godine i privredna stagnacija doveli su do velikog nezadovoljstva kod birača koji su tražili alternativu aktuelnoj vlasti. Putinovo shvatanje demokratije kao rituala u cilju podrške njegovom liku podrazumevalo je i izborne neregularnosti i zloupotrebe koje su dovele do najvećih demonstracija u istoriji Ruske Federacije.

Ako su Čečeni odigrali značajnu ulogu u dolasku i učvršćivanju na vlasti Vladimira Putina, deceniju kasnije bilo je neophodno pronaći novog neprijatelja kako bi se održavalo stanje napetosti. U ime održanja Putinove popularnosti, demonstranti u Rusiji povezani su sa nekim (čitaj: zapadnim) stranim silama kako bi bili prikazani kao opasnost po državni poredak. Vrlo brzo je i na Evropsku uniju i na SAD počelo da se gleda neprijateljski i kao na pretnju po ruski suverenitet.

 

’Dekadentni Zapad’ kao neprijatelj Rusije

Povezivanje demonstranata i opozicije u Rusiji sa akterima sa Zapada otvorilo je put povratku Brežnjevljeve doktrine stalnog neprijatelja dekadentnog Zapada. Neprijateljstvo zapadnih aktera je počelo da se uzima kao datost, čak i onda kada su oni pokušavali da ostvare dobre odnose sa Rusijom.

Više o unutarpolitičkim, spoljnopolitičkim, ekonomskim i socijalnim promenama u Rusiji tokom vladavine Vladimira Putina čitajte u nastavku serijala tekstova „20 godina Putina“.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *