Pokret slobodnih građana - Životni standard građana Srbije
Vreme čitanja: 3 minuta

Ne treba sumnjati u našeg čoveka i njegovu dovitljivost. Primer pruža IT sektor koji, bez adekvatne podrške i praćenja, samostalno kreira više od trećine nacionalnog izvoza.

*Tekst je deo serijala autorskih tekstova u okviru rubrike “Politički ugao” u kojoj političke partije i pokreti obrazlažu svoje programe i rešenja.

 

Za uspeh brige o čoveku potrebno je slobodno tržište

Nama je u Pokretu slobodnih građana (PSG) sumnjiva ideja o ribama kojima je potrebna neka specijalna podrška i pomoć, e da bi, zaronjene, došle do vazduha i daha. Bliža nam je pomisao da se savremeni čovek oseća dobro, baš kao riba u vodi, u ambijentu slobodne inicijative, preduzetništva, konkurencije i društvene otvorenosti svake vrste.

Problem vidimo u tradiciji neslobode, autoritarnosti, etatizma, monopola i paternalizma, koja hineći brigu društva o slabima, zapravo, održava nadzor, reprodukuje sirotinju, te sistematski onemogućuje nezavisnost i razvoj pojedinca.

 

Politička emancipacija je uslov ekonomskog rasta

U širokim slojevima društva živi se, stari i umire oskudno i loše, teskobno i neizvesno, skoro pa bez radosti. Rad je potplaćen i društveno omalovažen, standardna potrošačka korpa većini je nedostižna, socijalne razlike su varvarske, preduzetništvo ucenjeno, birokratske procedure se umnožavaju, sa njima i korupcija koju neizbežno nose, javno informisanje je propagandno obesmišljeno, pravda teško dostupna, a zdravstvena zaštita minimalna, sa tendencijom daljeg urušavanja…

Međutim, posebno važnu sastavnu komponentu niskog životnog standarda čini javna svest o uslovima njegove izmene i eventualnog podizanja. Nju izražava tendencija da se ovo pitanje potisne iz oblasti ekonomije, slobode i stvaralaštva, u sferu socijalne zaštite i brige o nemoćnima. Bespomoćnost postaje oblik samosvesti našeg društva, jer mu se predugo nije dopuštalo da odraste.

Centralna tema političke brige o životnom standardu građana mora biti emancipacija

Otuda centralna tema političke brige o životnom standardu građana mora biti emancipacija. Za zemlju koja već četvrt veka tumara lavirintima tranzicije, u Srbiji nedopustivo nizak i mali ugled uživaju reči: kapitalizam, Zapad, NATO, Evropska unija, slobodno tržište, nezavisni pojedinac… Baš te reči su lozinka za ekonomski rast. Manipulacija je dostigla vrhunac cinizma, kada je uspela nizak životni standard građana da legitimizuje kao volju naroda.

Politika emancipacije nije moguća ako to nije istovremeno i politika liberalizacije ekonomske sfere. Razgranato slobodno tržište jeste jedina kulturna i civilizacijska tekovina smišljena da štiti nezavisnost pojedinca, njegov životni standard i socijalnu sigurnost, od izrabljivanja, supremacije i političke zloupotrebe. Nijedna socijalna ustanova, niti humanitarna akcija, koje su za svako poštovanje i koje su neophodne institucije društvene solidarnosti, ipak, ne mogu trajno i sistemski da osiguraju poslovnu sigurnost, ekonomsku nezavisnost i životni standard građana, kako to može samo slobodno tržište.

Bez njega i bez nadmetanja koje ono stvara, radnik je uvek zavisan od poslodavca. Na nadnici, ma koliko ponižavajuća bila, prinuđen je da bude zahvalan. Preduzetnik zavisi od birokratske strukture, političkih moćnika i bez šanse je da se iskobelja iz koruptivne mreže koju ovi, u ambijentu lišenom permanentne konkurencije i opšte slobode, neizostavno i nužno pletu.

 

Bez straha od svog doba

Još u najdubljoj drevnosti helenske antike, kada je nastao novac i robno-novčani odnosi, tradicionalna, patrijarhalna, agrarna kultura rodovskog sveta branila se od gradova, trgova i trgovanja, kulture koju oni stvaraju i šire, mitom o skoroj propasti tog izopačenog sveta u kom su nestali stari dobri običaji i vrednosti starine. Već tri milenijuma ta civilizacija propada, i dobro joj ide.

Srbija je imala građansku revoluciju i kulturu prosvećenosti još u devetnaestom veku, ne da bi joj se oduprla, već sasvim suprotno, da bi se pridodala prosvećenoj Jevropi.

Srbija je imala građansku revoluciju i kulturu prosvećenosti još u devetnaestom veku, ne da bi joj se oduprla, već sasvim suprotno, da bi se pridodala prosvećenoj Jevropi. Zato naše zabune na ulasku u dvadeset prvi vek, kolebanja i odugovlačenja u pristupanju zapadnom civilizacijskom kontekstu, a koja se brane konzervativnim i tradicionalističkim argumentima, zapravo su izneveravanje sopstvene tradicije.

Prateći crvenu nit Zapada i standarda EU, PSG smera promenu ovih okolnosti. Ekonomija se ne sme politički paternalizovati niti se sme lobotomizovati tržišna logika, u ime pravde, sirotinje, naroda ili kojih već mitskih bića ideologije populizma. Stvaralačka priroda čoveka i njen apitetit ne smeju biti sputavani. Kičmu socijalne pravde drži poreska politika, koja podstiče ulaganja u razvoj i rast, a ozbiljno tereti „mrtve kapitale“ nesposobnih da stvaraju dobit i njihovu neutilizovanu imovinu.

Ne treba sumnjati u našeg čoveka i njegovu dovitljivost. Primer pruža IT sektor koji, bez adekvatne podrške i praćenja, samostalno kreira više od trećine nacionalnog izvoza. Strah od bogaćenja i sebičnosti pojedinca predstavlja atavizam marksističkog nasleđa. Uz dužno poštovanje svih ranijih generacija, nama danas neće pomoći ideje devetnaestog veka, pa ni ideja socijalizma.

Umesto toga, nama treba nova prohumanistička politika, politika brige o čoveku i čovečnosti među ljudima, a njen sastavni definicioni deo neizostavno čini i slobodno tržište.

 

Autor teksta: Saša Milenić, osnivač i član Predsedništva PSG

*Stavovi izraženi u autorskim tekstovima u okviru rubrike “Politički ugao” odražavaju isključivo stavove političkih stranaka i pokreta koji ih potpisuju, a ne stav uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *