Za visoke stope privrednog rasta potrebne su hiljade malih domaćih investicija koje koriste domaće resurse, domaće sirovine, repromaterijal i radnu snagu, čime kapilarno pokreću i novi ciklus rasta.
*Tekst je deo serijala autorskih tekstova u okviru rubrike “Politički ugao” u kojoj političke partije i pokreti obrazlažu svoje programe i rešenja.
Za poslednjih sedam godina, prosečna plata u Mađarskoj je porasla 44%, u Bugarskoj 78%, a u Rumuniji čak 89%, dok je u Srbiji realno porasla samo 18%. U toku jednog od najdužih perioda neprekidnog rasta svetske i evropske ekonomije, ostvarili smo najmanji rast od svih država regiona. Poslednji put kad smo imali takvu situaciju, u periodu 2002-2008. godine, prosečne plate su povećane 400%, odnosno četiri puta.
Javni dug Srbije je dostigao 24 milijarde evra, a ugovoreno je zaduživanje za dodatnih 6,3 milijardi evra. Rast spoljnotrgovinskog deficita u 2018. bio je 30% i raste. Za prvih osam meseci 2019. godine dodatnih 15%. Nekvalifikovan menadžment i sistemska korupcija razorili su javna preduzeća i doveli do toga da samo EPS i Telekom duguju 2,3 milijardi evra.
Vlast danas subvencioniše isključivo strane investitore koji u Srbiju ne donose nove tehnologije, a zanima ih samo jeftina radna snaga, pa nam se zato dešava da posle 3,2 milijardi evra stranih direktnih investicija u prošloj godini, Srbija u 2019. godini ima pad prerađivačke industrije od 1,4% i najniži rast BDP-a među 16 zemalja CIE.
Neokolonijalni odnos prema Srbiji se jasno vidi na jednostavnom primeru tipičnog stranog investitora u motanje kablova ili proizvodnju tekstila: proizvodnu halu dajemo u zakup za dinar godišnje – gubitak prihoda za državu; za uvezenu opremu isplatimo subvenciju – trošak za državu; zaposleni dobiju minimalnu zaradu – nema koristi za srpsku privredu; poreze i doprinose na zarade subvencionišemo – gubitak prihoda za državu; repromaterijal za proizvodnju se uvozi – nema koristi za srpsku privredu; proizvodi se po zastareloj tenhologiji – nema transfera znanja; celokupna proizvodnja je za izvoz – ne plaća se PDV u Srbiji; proizvodi se prodaju povezanim pravnim licima u inostranstvu po ceni koštanja – nema poreza na dobit.
Zato nam razvoj zemlje i rast životnog standarda ne mogu i neće doneti ovakvi strani investitori.
Za visoke stope privrednog rasta potrebne su hiljade malih domaćih investicija koje koriste domaće resurse, domaće sirovine, repromaterijal i radnu snagu, čime kapilarno pokreću i novi ciklus rasta.
Stranka slobode i pravde će za samo 6 meseci sprovesti ekonomski program koji će pokrenuti srpsku privredu i omogućiti da ljudi osete pozitivne promene životnog standarda.
Stranka slobode i pravde će za samo 6 meseci sprovesti ekonomski program koji će pokrenuti srpsku privredu i omogućiti da ljudi osete pozitivne promene životnog standarda.
Da bi se obezbedio stabilan dugoročni rast, Srbija mora poći od resursa kojima raspolaže, a to su poljoprivreda, energetika, rudarstvo, prehrambena industrija i najvažnije – stručni potencijal naših ljudi.
Kako se ova vlast odnosi prema nacionalnim resursima najbolje se vidi na primeru litijuma. Srbija ima najveće nalazište litijuma u Evropi i drugo najveće na svetu, a dali smo ga rudarskoj kompaniji koja će za to samo plaćati rudnu rentu. Zar nije bilo bolje da rudarska kompanija dođe sa proizvođačem litijumskih baterija koje se ugrađuju u sve elektro automobile i mobilne telefone? Kako bi zvučalo kada bi u svakom trećem ili petom ajfonu ili samsungu bila baterija iz Srbije? Ili kada za 20 godina ceo svet pređe na elektro automobile, veliki procenat njih koristi baterije proizvedene u Srbiji? Da li je to bolje ili je bolje da se baterijama od srpskog litijuma sutra hvale Nemci, Francuzi ili neko treći, a da se u biznisu koji će vredeti desetine milijardi evra, mi ograničimo na samo nekoliko miliona?
Pobedom na izborima stiče se pravo na upravljanje nacionalnim resursima, ali ne i pravo da se proda ono što su sticale generacije pre nas, što pripada svima koji danas u Srbiji žive, ali i onima koji će živeti posle nas. Zato ćemo po dolasku na vlast vratiti građanima otuđena prirodna bogatstva, poput državnog poljoprivrednog zemljišta, reka i rudnih nalazišta i zabraniti njihovu buduću prodaju.
Država treba da ima ključnu ulogu u pokretanju nacionalnih resursa kroz osnivanje državnih preduzeća i finansijsku podršku domaćim investicijama u ovim strateškim sektorima. Na primer, u poljoprivredi država ima u svom vlasništvu 600.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, ogroman neiskorišćen resurs u praktično svakoj opštini u Srbiji, od čega će samo jedan poslužiti za razvoj holdinga sa 10 regionalnih poljoprivrednih kombinata koji postaju centri razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije. U njima će se zaposliti novi radnici, ali, što je još važnije, ohrabriće i privatne poljoprivrednike da ulažu u svoju proizvodnju jer će u kombinatu imati stabilnog kooperanta za nabavku repromaterijala, savetodavne usluge i plasman svojih proizvoda. Profesionalni menadžment koji postavlja država biraće se na javnom konkursu na osnovu stručnosti i plana poslovanja, a biće motivisan kroz platu i bonuse da ostvaruje pozitivne rezultate. Rast poljoprivredne proizvodnje će omogućiti otvaranje novih pogona u prehrambenoj industriji, novo zapošljavanje i rast ukupne privredne aktivnosti.
Povećanje budžetskih prihoda od rasta privredne aktivnosti, zapošljavanja i progresivnog oporezivanja zarada, iskoristićemo za smanjenje poreza i doprinosa na plate do nivoa od 50% neto zarade, čime će se takođe unaprediti konkurentnost naše privrede, naročito u segmentu malih i srednjih preduzeća.
Osnivanjem Nacionalne investicione banke dodatno će se podržati ulaganje u strateške privredne grane, a prikupljanje sredstava za ulaganje banka će vršiti kroz uloge građana po kamati po kojoj se država zadužuje kod banaka, a koja je trenutno četiri puta veća od kamate koju banke daju građanima.
Obezbedićemo značajna ulaganja u zdravstvo, obrazovanje i nauku kroz preraspodele u budžetu, u kojem trenutno ima preko milijardu evra koji se neracionalno koriste. Umesto što dajemo 300 miliona evra za eksproprijaciju i subvencije kojima pokrivamo neracionalno poslovanje Puteva Srbije, Koridora ili RTS-a, omogućićemo da lekar ima početnu platu 1.000 evra, nastavnik 600 evra, a svaki učenik besplatne udžbenike i jedan obrok dnevno. Umesto 150 miliona evra kojima subvencionišemo strane investitore, osnovaćemo državna preduzeća i podržati domaće investicije u strateške sektore: poljoprivredu, energetiku, IT i prehrambenu industriju.
Ukinućemo parafiskalne namete; uvesti poreske olakšice za donacije i zadužbinarstvo u zdravstvu, kulturi i sportu; povećati stope oporezivanja kazina, kladionica i igara na sreću; unaprediti položaj radnika kroz učešće predstavnika zaposlenih u organima upravljanja; obezbediti beskamatne investicione kredite za mala i srednja i preduzeća; garantovati minimum 100 evra mesečno za 150.000 ljudi starijih od 70 godina koji su bez prihoda; imenovati specijalnog tužioca za korupciju, organizovani kriminal i trgovinu uticajem i pojačati stepen odgovornosti za korupciju funkcionera…
Cilj nam je da u kratkom vremenskom roku, već za 6 meseci, promenimo Srbiju i stvorimo uslove da mladi i stručni ljudi ovde ostanu, ali i počnu da se vraćaju.
Može Srbija!
Autor teksta: Centar za strategiju Stranke slobode i pravde
*Stavovi izraženi u autorskim tekstovima u okviru rubrike “Politički ugao” odražavaju isključivo stavove političkih stranaka i pokreta koji ih potpisuju, a ne stav uredništva Talasa.
