U potrazi za idealnom žrtvom
Zoja Kukić

Suosnivačica Startita i direktorka za startap ekosistem u Inicijativi "Digitalna Srbija"

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Gage Skidmore

Serijsko silovanje devojčice u Zadru u poslednje 2 nedelje u fokus je stavilo teme seksualnog nasilja, ne samo u hrvatskim, već i u domaćim medijima. Kao i u svim prethodnim slučajevima kada su ovakve teme dospevale na naslovne strane novina, i sada smo uvideli kakav je stav našeg društva prema bilo kom obliku nasilja, pa i seksualnom. Neophodno je da o ovim temama više razgovaramo i saznajemo ne bi li se ovakvi slučajevi što manje dešavali, ali i da bi, kada se dese, bili prijavljeni i odgovarajuće procesuirani.

Ova tema za mene ima i lični karakter, jer sam dva puta seksualno napadnuta, što srećom nije prešlo u nešto ozbiljnije, ali sam oba puta osetila potpuni gubitak kontrole i bespomoćnost koju je gotovo nemoguće zamisliti ako je niste doživeli.

U čemu je problem sa onim što se dešava danas? Ukratko — sistem ne(dovoljno) štiti žrtvu i uglavnom izostaje podrška našeg šireg i užeg okruženja za žrtve.

 

Traženje opravdanja

Vrlo često, kada se ovako nešto desi, tražimo opravdanje za takvo ponašanje i ono se često nalazi kroz pronalaženje krivice u samoj žrtvi — njenom ponašanju, oblačenju, itd. Umalo sam se i sama na to upecala kada sam krenula da pišem ovaj tekst i deo o svom ličnom iskustvu.

Osetila sam da treba da naglasim kako ne upadam u standardne kategorije koje bi mogle da isprovociraju takvo ponašanje. Kao da postoji nešto što to čini manje ili više prihvatljivim. Kao da je to što se meni desilo više loše nego nekoj drugoj devojci za koju nam je društvo ponavljalo da je “možda i sama zaslužila i tražila to svojim ponašanjem/garderobom/izgledom”.

 

Vrlo je jasno — nema opravdanja za takvo ponašanje. A ako vam treba podsetnik za šta smo sve u stanju da nađemo opravdanja, pogledajte tekst koji sam na tu temu napisala pre 4 godine (nažalost, izgleda da nismo mnogo odmakli).

 

Idealan zločin i reakcija

Dok tražimo i prihvatamo samo idealnu žrtvu, isto tako tražimo i idealan zločin. U svakom svom pogledu.

Dobar primer ovakve potrage videli smo prošle nedelje u emisiji “Nedjeljom u 2” na HRT-u u kojoj je tema bila upravo ovaj zločin, te zlostavljanje žena uopšte. Došavši do primera glumice Selme Hajek, koja je na početku #MeToo pokreta prenela svoje iskustvo zlostavljanja, 14 godina nakon što se desilo, voditelj navodi da mu je to “neuverljivo”, jer je ona već tada bila afirmisana glumica i nije trebalo da pristaje na to.

Diskusija se nastavlja oko toga zašto je toliko čekala da prijavi, zašto je nastavila da radi sa njim, a završava sa njegovim zaključkom da on to ne bi tako.

Ne možemo da znamo kako bismo se mi ponašali u određenoj situaciji ako je nismo doživeli, i ne treba ni da pretpostavljamo.

Ako želite da pogledate čitavu diskusiju na tu temu, kreće od 36. minuta ↓

 

 

Sistem mora da proradi

Podaci Republičkog zavoda za statistiku kažu da je 2017. za silovanje prijavljeno 77 punoletnih lica, a osuđeno 39, dok je za 2018. godinu taj broj 71 prema 25. To znači da se u našoj zemlji na svakih 5 dana prijavi silovanje. Ove brojke pokazuju i to da nepoverenje žrtava u sistem nije neopravdano, jer sistem u velikoj meri ne veruje ženama.

I ovo nepoverenje žrtava nije izolovano za oblike seksualnog nasilja — u Srbiji 95% ubijenih žena usled porodičnog nasilja nije ranije prijavilo nasilje.

Sistem nije ni samo sudstvo, već i svi drugi elementi koji utiču na stvaranje i održavanje ovakvog ponašanja, kao što su obrazovanje, socijalna zaštita, mediji, zdravstvo, itd. Primera radi, psihijatar, koji je predavao na Medicinskom fakultetu u Zagrebu i podučavao veliki broj doktora i sudskih veštaka, kaže da na Balkanu važe druga pravila oko toga šta se definiše silovanjem nego u npr. Americi.

Dakle, eksperti koji rade na ovim slučajevima, u svojim udžbenicima su učili da na Balkanu žrtvino “ne” ne mora da bude istinito.

 

Šta svako od nas može da uradi?

Prvo seksualno zlostavljanje doživela sam tokom prve godine fakulteta, a da ne eskalira u nešto ozbiljnije me je spasila drugarica. Međutim, niko iz mog okruženja prijatelja to nije doživljavao kao previše važnu ili problematičnu stvar i tako sam i ja potiskivala osećaje koje imam.

Drugo se desilo kada sam bila u Indiji na studentskoj praksi i tada sam doživela nesrazmernu podršku okoline — cimerki koje su sve uradile da me zaštite, roditelja i porodice koji su se odmah organizovali da me odatle izvuku. Nije bilo nikakvog umanjivanja značaja tog problema, niti krivljenja mene, čak ni kasnijeg pametovanja.

Iako je to što sam proživela bilo najgore moje iskustvo do danas i učinilo da se osećam zaista bespomoćnom i malom, uz podržavajuće okruženje sam se, ipak, osetila zaštićeno i dovoljno snažno da to prijavim kome je trebalo.

Zato — budite vi podrška, kad već sistem i drugi nisu, i verujte – to pravi razliku.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *