Šta spaja proteste u Libanu, Čileu, Honkongu i Barseloni?

Autorka

Društvo,Vruće teme |
October 25, 2019
Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Protesti kao izraz građanske neposlušnosti nisu retki u demokratiji, ali jeste retkost da se istovremeno u nekoliko potpuno različitih zemalja sveta održavaju velike demonstracije protiv vlasti.

Više od nedelju dana traju protesti u Libanu zbog korupcije i loših ekonomskih uslova, a gotovo sve škole i fakulteti u Bejrutu, prestonici Libana, su zatvoreni.

Zbog povećanja cene metro karata, Čileanci su započeli proteste koji su kasnije prerasili u izraz nezadovoljstva zbog različitih društenih problema.

Nakon presude katalonskim separatističkim liderima, oko pola miliona ljudi izašlo je na ulice Barselone protestujući protiv zatvorskih kazni na koje su oni osuđeni.

U Hongkongu i dalje traju protesti protiv spornog zakona o ekstradiciji, iako je on zvanično povučen iz zakonodavne procedure.

Ovi protesti su izazvani različitim problemima, ali međusobno imaju određene sličnosti koje ukazuju na širi obrazac problema sa kojima se suočavaju građani širom sveta.

 

Šta se dogodi kada vlast pokuša da uvede besmislen porez?

Protesti u Libanu su počeli 17. oktobra kada je libanska Vlada objavila da će uvesti porez od 0,20 dolara na svaki poziv obavljen putem popularne društvene mreže WhatsApp i sličnih aplikacija. Vlast je, nakon samo nekoliko sati sukoba demonstranata i policije, odlučila da povuče ovaj predlog, ali je to bilo prekasno jer su se protesti već proširili na pitanje ekonomske krize i velikih šumskih požara u Libanu. U sukobima policije i demonstranata bilo je i nekoliko povređenih, a ovo su najveće demonstracije koje su potresle Liban u poslednjih nekoliko godina.

Libanska ekonomija je trenutno prezadužena i korupcija je prisutna u gotovo svim sektorima društva. Premijer Libana Saad al Hariri predložio je set ekonomskih reformi, uz obećanje da neće biti novih povećanja poreza. Takođe, njegova Vlada usvojila je meru kojom će plate najviših javnih funkcionera biti prepolovljene.

Ovi protesti uspeli su da okupe članove različitih religija u Libanu, što se zbog duge istorije konflikta ne događa često.

 

“Čile se probudio”

U Santijagu, glavnom gradu Čilea, protesti su počeli odlukom gradskih vlasti da povećaju cenu metro karte, ali su se ubrzo pretvorili u izraz nezadovoljstva protiv ekonomske nejednakosti u Čileu. Od 30 najbogatijih zemalja na svetu, Čile je prema Džini indeksu, koji meri nejednakost, jedna od zemalja sa najvišom stopom nejednakosti.

Predsednik Čilea Sebastijan Pinjera izjavio je povodom početka protesta da je Čile u “ratu”, ali je ubrzo povukao ovu izjavu. On je najavio povećanje plata i penzija, kao i više poreze na najbogatije u Čileu. Nasilni protesti su se ipak nastavili, a do sada je 11 ljudi poginulo.

Jedan od čestih slogana demonstranata glasi “Čile se probudio”, a ovo je samo poslednji u nizu protesta koji su se dogodili u Čileu prethodnih godina. Učenici srednjih škola su protestovali 2006. godine, studenti 2011. godine, a od tada se u više navrata protestovalo u ovoj južnoameričkoj zemlji.

 

Nasilje u Barseloni loše za turizam

Pitanje nezavisnosti Katalonije je dugo jedno od gorućih pitanja u Španiji, a protesti su ponovo počeli nakon što je Vrhovni sud osudio devet bivših katalonskih zvaničnika na zatvorske kazne od devet do trinaest godina. Na protestima koji su ovim povodom organizovani 18. oktobra u Barseloni okupilo se oko 525.000 ljudi, a neki od demonstranata su se i fizički sukobljavali sa policijom. Protesti su trajali više od nedelju dana, a tokom njih je policija privela preko 120 ljudi. Zbog demonstracija, Fudbalski savez Španije odložio je utakmicu Barselone i Real Madrida za 18. decembar.

Demonstracije, kao i nasilje koje se događalo tokom protesta, negativno su uticali na profit hotela i restorana u Barseloni, a sam grad je pretrpeo štetu od 2,7 miliona evra zbog vandalizma i uništavanja javnih površina.

 

Hongkong – pobuna protiv moćne partije

Protesti u Hongkongu počeli su u julu ove godine zbog kontroverznog zakona o ekstradiciji koji bi omogućio kineskim vlastima da traže izručenje građana koji se sumnjiče za ozbiljna krivična dela pred sudovima u Kini. Iako se u ovom predlogu zakona jasno navodi da osnov za izručenje ne sme biti neki politički prekršaj, javnost u Hongkongu, uključujući i predstavnike pravosuđa, burno je odreagovala na ovaj predlog.

Protesti su se nastavili zbog sve većih pritisaka kineskih vlasti na slobode i prava u Hongkongu, a nadležni su 23. oktobra povukli sporni zakon. Demonstranti su 13. avgusta blokirali aerodrom u Hongkongu, koji je jedan od najprometnijih u Aziji, što je izazvalo odlaganje gotovo 1000 letova. Blokada aerodroma naravno nije prošla bez intervencije policije, a ubrzo je došlo i do fizičkih okršaja.

 

Šta je zajedničko svim ovim protestima?

Iako su na prvi pogled ova četiri primera demonstracija i protesta koji su u toku potpuno drugačiji, postoji nekoliko paralela koje se mogu povući između njih.

Sličnost između protesta u Libanu i Čileu je možda i najočitija jer su se građani u obe zemlje pobunili nakon povećanja cena na ono što se može percipirati kao “osnovne životne potrebe”. U 21. veku video pozivi preko aplikacija kao što je WhatsApp postali su svakodnevica velikog broja ljudi, pa je bes Libanaca zbog najavljenog poreza na ove pozive potpuno opravdan. Takođe, povećanje cene metro karata pogađa većinu stanovnika čileanske prestonice, pa je bilo i za očekivati da će ovo izazvati veliko nezadovoljstvo Čileanaca. Iako su problemi korupcije, ekonomske stagnacije ili ekonomske nejednakosti dugo problemi u Čileu i Libanu, masovni protesti dogodili su se u trenutku kada su građani videli finansijski gubitak koji nisu želeli da prihvate i plate.

Dodatna sličnost jeste to da je lako da protesti protiv jedne konkretne politike prerastu u čitavu pobunu i kritiku sistema koji postoji. Čak i kad je postalo izvesno da će sporni zakon o ekstradiciji u Hongkongu biti povučen, građani su nastavili da protestuju protiv svih ostalih pritisaka Komunističke partije Kine. U trenutku kada građani budu osnaženi jer vide da je vlast spremna da ispuni neke njihove zahteve, na dnevni red demonstranata dolaze i ostala sporna pitanja u zemlji, kao što su loša ekonomska situacija i korupcija. Potez dobre volje od strane funkcionera na vlasti često samo dodatno podstakne demonstrante da postave još veće zahteve i traže njihovo ispunjenje.

Ono što je takođe zajedničko pomenutim protestima jeste i to što je svuda policija reagovala burnije nego što se očekivalo. Slike demonstranata koji su napadnuti od strane policije ili ispaljivanje suzavca na demonstrante su moćni motivatori za još veće okupljanje na sledećim demonstracijama, jer se to posmatra kao odgovor na nepravedan tretman od strane vlasti.

Društvene mreže su omogućile da veliki broj incidenata u kojima su policajci iskoristili preteranu silu bude dokumentovan i podeljen širokoj publici. Na ovaj način su demonstranti u Barseloni i Čileu dobili simpatije i podršku i van njihove zemlje. Društvene mreže su zaslužne i za dobru koordinaciju i organizovanje protesta, jer je uz malo resursa moguće podeliti neophodne informacije velikom broju ljudi.

Ipak, postoje i neke značajne razlike između demonstranata na ulicama Libana, Čilea, Hongkonga i Barselone. Protesti u Libanu i Čileu su motivisani ekonomskim pitanjima i korupcijom režima na vlasti, a Hongkong i Barselona se bore za veću autonomiju i manje pritiska od strane centralnih vlasti. Ono što je izvesno jeste da ohrabruje činjenica da građani širom sveta odlučuju da ne žele da trpe ono što percipiraju kao nepravdu i nefer tretman.  Upravo je to ono što je s vremena na vreme potrebno da bi demokratija bila uspešna i funkcionalna, jer jednom uspostavljene demokratske institucije ne ostaju demokratske dugo ukoliko se građani za to ne bore svaki dan i neprekidno.