10 argumenata i 1 ne-argument u prilog korišćenju nuklearne energije
Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 9 minuta

Foto: iStock 

„Nuklearna energija je, baš kao i energija vatre, Božija energija – i samo je na nama da se slobodnom voljom opredelimo da je koristimo na moralan, a ne nemoralan način“

Ceci n’est pas une pipe. Ovo nije novinski tekst, bar ne u užem smislu reči – ovo je rezime. S obzirom na to da bi bilo kakav ozbiljan tekst na ovako kompleksnu temu morao biti dužine knjige, i da takve knjige jesu napisane (mada nažalost ne i dostupne na srpskom jeziku), ove uvodne stavke su navedene u bibliografiji. Imajući u vidu da su standardni, do iznemoglosti ponavljani antinuklearni argumenti redovima veličine poznatiji i u javnosti prisutniji od pronuklearnih, na njih neću direktno odgovarati, ali indirektne odgovore će pažljiv čitalac svakako pronaći.

 

1. Najmanja emisija gasova staklene bašte

Naravno da ne postoji tehnologija koja ne emituje egzaktno ništa što utiče na klimu – ko to tvrdi, jednostavno laže. Zidanje brana, veštačka jezera, stubovi vetroparkova, konstrukcija solarnih panela, popravke instalacija, transport i zamena delova, i još mnoge druge neizbežne aktivnosti neminovno stvaraju izvesnu količinu gasova staklene bašte.

U slučaju nekih delatnosti, to je mnogo – npr. proizvodnja cementa neophodnog u ogromnim količinama za izgradnju brana, kao i emisija metana iz akumulacionih jezera ozbiljno povećavaju emisiju povezanu sa hidroenergijom. Nuklearne elektrane takođe zahtevaju cement za izgradnju, ali tokom docnijeg rada emituju najmanje ugljenika: medijana emisije je 12 g ekvivalenta CO2 po kilovat-času, isto kao i za energiju vetra, dok je analogna medijana za hidroenergiju dvostruko veća, 24 g/KWh, a za solarnu energiju oko 45 g/KWh. Naravno, sve ovo je zanemarljivo u poređenju sa šokantnih 490 g/KWh za prirodni gas i 820 g/KWh za termoelektrane na ugalj. U pitanju je svetska medijana, spaljivanje nekvalitetnog lignita poput onog u srpskim termoelektranama proizvodi i preko 900 g/KWh ekvivalenta.

 

2. Najveća pouzdanost sa stanovišta elektromreže

Nuklearna energija je dovoljno fleksibilna da može bez komplikovanih manevara – i gubitaka sa njima povezanih – snabdevati savremene elektromreže. Ona ne varira u zavisnosti od doba dana, godišnjeg doba, oblačnosti, temperature, pritiska, padavina, suša, itd.

Po potrebi se može lako povećati do granica instalisane snage, ili smanjiti na četvrtinu ili petinu te vrednosti bez mnogo problema.

 

3. Najviša gustina energije po jedinici upotrebljene površine

Gustina energije po jedinici upotrebljene površine je u slučaju nuklearne energije standardno preko 1000 W/m2, znatno veća od drugih obnovljivih izvora poput solarne (5–20 W/m2) ili energije vetra (tipično 2–3 W/m2). Ovo u praksi znači da, za razliku od hidroelektrana (velikih i malih), vetro-parkova, solarnih elektrana ili njiva neophodnih za proizvodnju biodizela, nuklearne elektrane mogu biti podignute praktično na svakoj lokaciji koja se izabere kao pogodna iz drugih razloga (npr. radi ravnomernijeg regionalnog razvoja, smanjenja gubitaka u prenosu struje, itd).

Nasuprot predrasudama, nuklearni kapaciteti se ne moraju graditi pored reka ili jezera – spektakularni kontraprimer je najveća nuklearna elektrana u SAD, Palo Verde, locirana usred arizonske pustinje. Zahvaljujući vrhunskoj inovativnosti američkih inženjera, njena tri reaktora sa po 1,4 gigavata instalisane snage se hlade recikliranom otpadnom vodom iz obližnjih mesta, što istovremeno rešava i problem ekološki bezbednog procesiranja i odlaganja otpadnih voda – poslovične „dve muve jednim udarcem“!

 

4. Ogromne rezerve energije

Čak i da se samo ograničimo na danas poznate rezerve uranijuma rudarski vađene na standardni način, količina struje koja bi se mogla izvući postojećim tipovima reaktora je dovoljna za više od 100 godina današnjeg nivoa potrošnje.

U poslednjih desetak godina došlo je do otkrića novih rezervi, tako da nije nemoguće da se i ovaj broj znatno poveća. Tzv. „oplođujući“ (breeder) reaktori koji bi bili u stanju da reprocesiraju neiskorišćeni uranijum-238 i pretvore ga u gorivo za dalju fisiju bi ove zalihe uvećali na dovoljne za više hiljada godina.

Ako bismo ovome dodali korišćenje torijuma u reaktorima IV generacije koji su trenutno u eksperimentalnoj fazi, dostupna energija se još par puta povećava, jer torijuma u Zemljinoj kori ima značajno više nego uranijuma. Pošto je cena goriva mali deo cene struje iz nuklearnih elektrana, u nekom momentu moglo bi se isplatiti i izdvajanje uranijuma iz morske vode, uspešno demonstrirano u japanskim eksperimentalnim reaktorima.

 

5. Visok nivo bezbednosti na radu

Nasuprot propagandi antinuklearnog lobija, nuklearna industrija jedna je od najbezbednijih delatnosti. Prema podacima Svetske organizacije za rad, broj povreda na radu u nuklearnoj industriji je manji nego u filmskoj industriji (!) ili bankarstvu (!!), a za čitav red veličine manji od povreda na radu u građevini.

Ako bezbednost merimo kroz broj smrtnih slučajeva radnika u industriji po jedinici proizvedene energije, nuklearna energija je oko 2500 puta bezbednija od spaljivanja uglja, 30 puta bezbednija od hidroenergije i oko 4 puta bezbednija od energije vetra.

 

6. Niski troškovi održavanja

Ponovo nasuprot uvreženim predrasudama, održavanje nuklearnih energetskih kapaciteta je veoma jeftino. Po najboljim dostupnim podacima, prosečni troškovi održavanja nuklearne elektrane su svega oko jedne trećine analognih troškova održavanja termoelektrane na ugalj iste instalisane snage! Ova procena uključuje i bezbedno odlaganje procesiranog nuklearnog goriva i visoke zarade zaposlenih u nuklearnoj industriji.

Naravno, skeptici će reći da je jeftino održavanje delimično pokriveno daleko većim troškovima početne investicije (tzv. up-front capital cost) izgradnje nuklearne instalacije, što je svakako tačno. Međutim, ovde valja imati u vidu još dva faktora: 1. nuklearna energija se daleko bolje skalira i sa instalisanom snagom i sa vremenom, tj. postaje sve jeftinija što je više koristimo i što je duže koristimo i 2. dobar deo i početne investicije i troškova održavanja nuklearnih reaktora su posledica izuzetno visoke regulisanosti ovog tržišta.

Retko ko je protiv toga u ovom konkretnom slučaju, ali isto tako retko ko uviđa da je ekološka destruktivnost spaljivanja fosilnih goriva i gomila indirektnih i oportunitetnih troškova koji se tom prilikom pojavljuju dobrim delom posledica suprotne situacije, naime odsustva striktnijih regulacija u domenu energetike fosilnih goriva ili hidroenergije. Kada bi ove tehnologije bile jednako regulisane, troškovi održavanja nuklearnih elektrana bili bi ne tri, nego verovatno deset ili više puta manji nego kod termoelektrana.

 

7. Niski oportunitetni troškovi

Kada podignete solarnu elektranu, vi ste time sprečili bilo koga da na tom zemljištu posadi krompir ili podigne turistički centar ili školu ili bolnicu.

Kada sagradite termoelektranu, vi ste prinuđeni da zauzmete ogromne železničke ili drumske kapacitete za dopremanje goriva i odnošenje šljake i pepela, kapacitete koji bi se inače mogli upotrebiti za prevoz turista, učenika ili poslovnih ljudi; da ne pominjemo da ste ogromnu površinu u blizini termoelektrane učinili nepogodnom za zdrav život i rad.

Kada sagradite hidroelektranu, vi potapate veliku površinu tla koja bi se mogla upotrebiti u različite svrhe, a pri tom ste prinuđeni da po veoma visokoj ceni uklanjate nagomilani mulj, pesak i drugi otpad iz akumulacionih rezervoara.

Svega ovoga nema kod nuklearnih elektrana koje koriste veoma male količine goriva koje se obično dopunjava jednom u pet godina ili na sličan dugačak rok i ne nameće nikakve posebne logističke zahteve.

 

8. Povoljna struktura radne snage

Ova stavka je neintuitivna, mada ovaj put ne zbog propagande antinuklearnog lobija, već zbog veoma rasprostranjene socijalne demagogije i na levici i (više) na desnici.

Čitav proces dobijanja nuklearne energije od otkrivanja nalazišta urana do krajnjih potrošača je visoko kompleksan proces koji zahteva najvećim delom visokokvalifikovanu radnu snagu. Čak i rudnici uranijuma su danas velikim delom automatizovani i koriste podzemno rastvaranje rude i druge napredne tehnike da bi se učinili efikasnijim i minimalizovala ljudska radna snaga i rizici po zdravlje. (Uzgred, najveći rizik pri kopanju uranijuma je gas radon, koji se, ironično, nalazi u sličnim koncentracijama i u rudnicima uglja.)

Nasuprot tome, rudari uglja su postali gotovo ikonografija tradicionalnog pogleda na svet, kao i ložači kotlova, radnici na naftnim bušotinama i slično – njihovo lagano nestajanje, i zamena nekakvim robotskim teleoperaterima, automatizovanim bagerima i kontrolorima sa doktorskim titulama predstavlja jednu vrstu kulturnog šoka, posebno za osobe konzervativnih ubeđenja, posebno u društvima kojima dominiraju tradicionalističke vrednosti, poput značajnog dela SAD i Kine.

Ali to je proces podjednako prirodan i smislen kao i nestanak antičkih pisara ili vojnih konjušara ili sedlara. Realnost čovečanstva jeste da se praktično sve države sveta kreću ka stanju u kojem su danas najnaprednije države sveta poput Kanade, Japana, Izraela, Koreje i drugih gde je procenat visokoobrazovanog odraslog stanovništva prešao ili je veoma blizu 50%.

Nuklearna energetika, koja obezbeđuje posao za (u relativnom iznosu) više mastera i doktora nauka nego praktično ijedna druga industrijska grana, daleko više odgovara tom globalnom civilizacijskom trendu od energetike fosilnih goriva, pa delimično čak i od obnovljive hidroenergije i energije vetra.

 

9. Vodena mobilnost

Za razliku od „čistih“ alternativa, brodovi se mogu pokretati nuklearnim reaktorima veoma lako i efikasno, sa izuzetno malom potrošnjom goriva i ogromnom autonomnošću, kao i minimalnim ekološkim poremećajima krhkih okeanskih ekosistema. Solarne elektrane su apsolutno imobilne, dok je korišćenje energije vetra za pogon na moru poznato već hiljadama godina – i sasvim neprikladno kad se radi o savremenim brodovima deplasmana desetina i stotina hiljada tona.

Kako će u budućnosti ekološki standardi za okeane postajati sve važnija stavka, ovo je verovatno jedini način da se sačuva globalna trgovina.

Naravno, ostaje da se nadamo da su čitaoci ovog teksta dovoljno ekonomski pismeni da razumeju da jeftiniji pomorski saobraćaj donosi dobrobit apsolutno svim ekonomskim akterima u globalnom sistemu slobodne trgovine, uključujući i one koji nemaju primarni izlaz na more.

 

10. Podsticanje razvoja nauke i tehnologije – sa naglaskom na nuklearnu fuziju

Nuklearna fuzija je, dugoročno govoreći, jedino istinski trajno rešenje svih energetskih problema čovečanstva. Kada se ona jednom realizuje kao komercijalno isplativa, a ekološki spada u najčistije moguće izvore, ljudima više nikada neće biti potreban nijedan drugi izvor energije na bilo kojoj prostornoj i vremenskoj skali.

Da bi se to desilo, potrebno je imati veliki broj visoko obučenih i sposobnih nuklearnih fizičara i inženjera – a do njih se dolazi tržišnim putem preko širenja postojeće nuklearne energetike. Nije nikakvo čudo da je ITER, najveći eksperimentalni fuzioni reaktor današnjice i najskuplji R&D projekat u istoriji čovečanstva, podignut upravo u Francuskoj, zemlji koja dobija najviše struje iz klasičnih nuklearnih elektrana i ima najbolje škole za nuklearne fizičare i inženjere na svetu.

 

Ne-argument: ko su pobornici, a ko protivnici nuklearne energije? 

Konačno, stižemo do najavljenog ne-argumenta. On se sastoji u uvidu u to ko se u savremenom svetu za mirnodopsku upotrebu nuklearne energije zalaže, a ko se tome protivi. Ovo je ne-argument, zato što se istina ne bazira na autoritetu, nego na teorijskim uvidima i empirijskim podacima, kao što su oni navedeni u gornjih 10 tačaka. Ali isto tako, ne treba skrivati pod tepih istinu o podržavaocima i protivnicima.

Dok je jako veliki broj savremenih ekologa, konzervacionista i drugih naučnika na pro-nuklearnim pozicijama, uključujući Džejmsa Lavloka (tvorca čuvene „Gaja hipoteze“), Patrika Mura (su-osnivača Grinpisa), Stjuarta Brenda, Marka Lajnasa, Džordža Monbioa (kolumniste Gardijana za ekološka pitanja), Džejmsa Hansena (dugogodišnjeg Nasinog direktora za istraživanje životne sredine), Karla Rubije (Nobelovca i bivšeg direktora CERN-a), Stivena Pinkera, Džefrija Saksa, Roberta Zubrina i mnogih drugih, neki od njih su zbog svog stava ili promene mišljenja u prilog nuklearne energije bivali izopšteni i marginalizovani.

Ovde je najbolji primer Patrika Mura, čija je biografija i samo ime na orvelovski način uklonjeno ne samo sa sajta, već i iz svih zvaničnih dokumenata i istorije Grinpisa, iako je bio jedan od devetoro osnivača, a zatim i dugogodišnji predsednik ove međunarodne ekoaktivističke organizacije.

Od intelektualaca iz Srbije, pomenuću samo nedavno preminulog akademika Vladetu Jerotića, koji je u više mahova u intervjuima i u jednom razgovoru sa autorom ovog teksta izjavio kako je „nuklearna energija, baš kao i energija vatre, Božija energija – i samo je na nama da se slobodnom voljom opredelimo da je koristimo na moralan, a ne nemoralan način“.

Među pobornicima nuklearne energije od javnih ličnosti van sveta nauke vredi pomenuti Džimija Kartera, Bila Gejtsa, Majkla Blumberga, Arnolda Švarcenegera, Si Đinpinga i sve francuske predsednike od De Gola do današnjeg dana.

Sa druge strane, antinuklearni pokret okuplja bizarno šarenilo likova koji često nemaju gotovo ništa zajedničko, sem često histeričnog i iracionalnog protivljenja: od ekoterorista poput Teda Kazinskog („Unabombera“) i Earth First!, preko levičarskih demagoga poput Naomi Klajn, Bernija Sandersa, Žan-Lik Melanšona i Aleksandrije Okasio-Kortez, preko holivudskih selebritija inače sklonih pseudonauci kao što su Alek Boldvin, Džejn Fonda i Gvinet Paltrou, zatim centrističkih političara koji su, kad je bilo politički probitačno, napravili zaokret od 180° poput Gvida Vestervelea i rukovodstva Deutsche Bank, preko konzervativnih religijskih institucija poput Vatikana i katoličkih organizacija Pax Christi i Opus Dei, izraelskih konzervativnih političara poput Benjamina Netanijahua, pa sve do bizarnog sveta antinuklearne ekstremne desnice, gde se nalaze Aleks Džons (omiljeni „novinar“ Donalda Trampa i najekstremniji teoretičar zavera na planeti) i njegov InfoWars, pok. austrijski neonacista i osnivač „Slobodarske partije“ Jerg Hajder i njegov naslednik Hajnc-Kristian Štrahe.

Neka svako iz toga izvuče svoje zaključke.

 

Osnovna literatura:

  • Cravens, G. 2007, Power to Save the World: the Truth about Nuclear Energy (Knopf, New York).
  • Ferguson, C. D. 2011, Nuclear Energy: What Everyone Needs to Know (Oxford University Press, Oxford).
  • Markandya, A. & Wilkinson, P. 2007, “Electricity generation and health” Lancet370, 979–990.
  • Kharecha, P. A. & Hansen, J. E. 2013, “Prevented Mortality and Greenhouse Gas Emissions from Historical and Projected Nuclear Power” Environmental Science & Technology 47, 4889–4895.
  • Schneider, M. et al. 2018, The World Nuclear Industry Status Reporthttps://www.worldnuclearreport.org.

Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *