Foto: iStock
Pisati sa mržnjom, kao što Kaić piše, po nalogu ili po sopstvenoj volji, u ovom slučaju je svejedno, predstavlja povratak Srbije nekoliko koraka unazad, u vreme tekstova ‘Ćuruvija dočekao bombe’ ili, od pre tačno godinu dana, ’Psi su pušteni’.
Naučila sam od starijeg kolege da su pridevi u novinarstvu opasni. Intimno smatram da im nisam bogzna koliko sklona i uglavnom budem ponosna kada izaberem i upotrebim neki pridev, ali bi mi on svaki put rekao: „Ana, ubiće te ti pridevi“. I kako treba da poslušam starijeg od sebe, ja ih sve brišem, a tek za poneki se na kraju izborim. U ovoj kolumni sam odlučila da, onako baš, opustim ruku. Neću se ni štedeti ni ograničavati – pa „kud puklo, da puklo“.
Da su pridevi zaista opasni, ove nedelje sam se uverila na primeru Ištvana Kaića, koji se sada predstavlja kao analitičar medija, a nekada je bio poznat kao saradnik Insituta za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića. Biću iskrena, ne poznajem čitav njegov „literarni“ opus, ali na osnovu onoga što sam, silom prilika, dijagonalno pročitala, zaključujem da je pošao stopama Petra Lukovića, „umetnika“ bizarnih pridevskih konstrukcija u ovom našem novinarskom svetu. Te su sintagme toliko kompleksne, da prosečan normalan čovek jedva može da ih pročita, a kamoli razume.
Kada je Kaić napisao tekst u kojem je pokušao da uvredi većinu nezavisnih novinara, nazivajući ih alkoholičarima i narkomanima, nije mogao ni da pretpostavi da će biti ismejan čak i tamo gde je očekivao da će njegov pamflet dobiti podršku, na primer kod Milomira Marića u jutarnjem programu na Happy televiziji.
Ovonedeljni tekst Ištvana Kaića je odmah nakon objavljivanja pokrenuo tradicionalni mehanizam medija bliskih režimu, pa je tako u celosti republikovan na portalima TV PINK, TV Happy, Informera i Večernjih novosti, ali i na portalu Srpskog telegrafa – Republika.rs, sa kog je ubrzo misteriozno obrisan.
Od sramnih prideva upućenih kolegama izdvajam „zavisnik od heroina“, „bolesnik na smrt“, „narkoman i alkoholičar sa delinkventsko klošarskim kapacitetom za profesionalno novinarstvo“ i „narkoman pod kontrolom bivšeg rukovodstva UKP-a“.
Što da stanem tek na ovih četiri-pet bizarno složenih kovanica? Kaić je uspeo možda samostalno, a možda uz pomoć najjačih dosetljivaca, da „ozabavi“ svoj uradak i sintagmama „manipulativna polovina“, „alkoholičarska polovina“, „nehigijenska novosadska prošlost“, „drogeraš“, „neretko zakrvavljene beonjače“ i tako dalje.
Dok sam razmišljala šta se to naročito izdvaja kao događaj u nedelji za nama, shvatila sam da je među ozbiljnom konkurencijom – paljenja Vesićeve knjige i nazivanja opozicije nacistima tim povodom, zatim napadima na uzbunjivača koji je ukazao na trgovinu uticajem ministra policije, ipak najopasnija ova Kaićeva poslednja egzibicija.
Starijim kolegama rukopis je prepoznatljiv. Advokat radnika valjevske fabrike „Krušik“ Aleksandra Obradovića, Vladimir Gajić, na Tviteru je Kajićev tekst izjednačio sa poznatim udbaškim tekstom – humoreskom o Vojku i Savlu.
Pisati sa mržnjom, kao što Kaić piše, po nalogu ili po sopstvenoj volji, u ovom slučaju je svejedno, predstavlja povratak Srbije nekoliko koraka unazad, u vreme tekstova ‘Ćuruvija dočekao bombe’ ili, od pre tačno godinu dana, ’Psi su pušteni’.
Samo Kaić može da ilustruje sebe na najbolji način, zato ću nerado i sa iskrenim gađenjem citirati jedan od mnogih bezočnih paragrafa iz poslednjeg teksta: „Osim njega [Draže Petrovića], propale Tamare Spaić i Slobodana Georgieva, reč na protestu ciljano nazvanom „Novinari protiv fantoma“ uzima i nesrećni Vuk Cvijić, narkoman pod kontrolom bivšeg rukovodstva UKP-a koji je ojadio Ringier Axel Springer zbog tekstova koje mu je Tadićev korumpirani režim diktirao da piše, i samo zahvaljujući Veselinu Simonoviću spašen da ne ostane ponovo na ulici. Cvijiću, prljavom novinaru Rodoljuba Milovića, je tako kolegijalno dodeljeno priznanje od strane drugog nehigijenskog Papajinog novinara Dojčinovića, koji je čitavu novinarsku karijeru zajedno sa Cvijićem gradio na kršenju prezumpcije nevinosti ljudi o kojima je pisao i piše, pod obećanjem UKP-a i tužilaštva da zbog toga nikada neće najebati.’
Nije ovaj Kaićev tekst za neku naročitu analizu. Dovoljno je da se letimično prebroje opasni pridevi i razume sama suština teksta, iza koje na papiru ostaje sluzavi trag i miris sumpora, iz dobro poznate kuhinje.
Novinarska udruženja i stručna javnost, zgroženi i zaprepašćeni, oštro su osudili Kaićev tekst, ali gle čuda, to je bila i jedina reakcija. Glasnogovornici sa najviših državnih funkcija i ovaj put su ćutali. Ma ni reči, a kamoli osude prljavog i besramnog teksta u kom je targetiranje novinara, i to vrlo uglednih, pomereno na novi nivo. „Lažovi“, „domaći izdajnici“ i „strani plaćenici“, sada su označeni kao „narkomani“ i „alkoholičari“, a svi znamo kako narod tretira ono što takvi pišu i govore.
Nije tekstom bio konsterniran (da se kao Vučić izrazim) ni državni sekretar Gajović, ni ministar Vukosavljević ni premijerka Brnabić. Čak ni onaj kome su mediji omiljena tema – predsednik Srbije Aleksandar Vučić – „svakosatno klepetalo koje zna da kmezi, a nikada ništa nije znao da radi”, da citiram Boža Koprivicu od pre koju godinu, ni on nije bio konsterniran.
Elem, Kaić, u svom gostvanju na Happy televiziji, kod Marića je prošao loše i to na sopstveno iznenađenje. Posprdna Marićeva pitanja – „A šta ti imaš protiv što novinari piju? A kako znaš da se drogiraju, je l’ si se ti sa njima drogirao?“ i druge Marićeve pošalice, očigledno nisu prijale Kaiću koji je prevrtao očima, nervirao se i lupao po glavi, jer ga Marić i njegova koleginica ne shvataju ozbiljno.
Ne samo da su se 33 minuta suzdržavali da ne prasnu u haotičan smeh, nego su mu još preporučili da popije nekad „nešto s nogu“ ne bi li se tako „uštogljen“ malo opustio.
Sama kulminacija te emisije, kada je Kaić, u sred svog monologa, beznadežno zavapio voditeljima – „Je l’ vi mene slušate uopšte?“, prirodno i vas nagoni na smejanje.
Kada prepoznate mehanizam, oproban recept i mračne namere u pozadini, je l’ vam smešno? Ne, ni meni.
*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Balkanske istraživačke mreže (BIRN Srbija)