Zašto Peti oktobar nije doneo demokratiju? Intervju sa profesorom Nebojšom Vladisavljevićem
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 9 minuta

Foto: Novi optimizam / CZKD

“Kraj petooktobarskog bloka je omogućio jednoj frakciji tog bloka da preuzme gotovo potpunu političku kontrolu.”

Nebojša Vladisavljević, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka, nedavno je objavio svoju najnoviju knjigu, „Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra“, u izdanju Arhipelaga. Promocija knjige održana je 5. oktobra u Centru za kulturnu dekontaminaciju, gde se razgovaralo o nasleđu Petog oktobra i verovatno najvažnijem pitanju danas – kako smo stigli do ove tačke u razvoju demokratije u Srbiji?

Devetnaest godina kasnije, Srbija nije razvijena demokratija, kako su mnogi očekivali nakon smene Miloševićevog režima. Umesto toga, zapali smo u stanje kompetitivnog autoritarizma, uz male izglede da se nešto u skorije vreme promeni – izbori postoje, ali nisu slobodni i pošteni, institucije su tu na papiru, ali svoj posao rade slabo ili nikako.

Zbog čega smena vlasti i petooktobarske promene nisu dovele do uspostavljanja i konsolidacije demokratije u Srbiji? Postoje li neki događaji ili akteri koje prepoznajemo kao ključne za ovakav razvoj događaja? Da li, i koliko, možemo da naučimo iz iskustva delovanja opozicije devedesetih godina?

O svemu tome, kao i o dubljim problemima srpske demokratije, razgovarali smo sa autorom knjige, prof. dr Nebojšom Vladisavljevićem.

 

Talas: U aktuelnim političkim raspravama, često se povlače paralele između delovanja opozicije devedesetih i danas. Da li možete da izdvojite jednu lekciju koju opozicija može da izvuče iz iskustva otpora (kompetitivnom) autoritarnom režimu devedesetih?

Nebojša Vladisavljević: Verovatno najznačajnija pouka iz devedesetih je da efektivno suprotstavljanje nedemokratskoj vlasti podrazumeva dugoročno zajedničko delovanje demokratskih stranaka i raznih delova civilnog društva, uz paralelnu ili naizmeničnu upotrebu institucionalnih i vaninstitucionalnih repertoara delovanja – u zavisnosti od konteksta.

Nije reč samo o formalnim predizbornim ili postizbornim stranačkim koalicijama, već o širem zajedničkom delovanju demokratskih snaga koje uključuje i razvoj posebnih organizacija i političkih identiteta koji će ne samo omogućiti smenu vlasti, već i činiti osnovu na kojoj će se graditi demokratske ustanove u narednim godinama.

S jedne strane, to podrazumeva jasno razlikovanje autentične demokratske opozicije od stranaka koje su vlasti kooptirale i koje im služe kao fasada političkog pluralizma. S druge strane, demokratske stranke i drugi kritičari vlasti lakše će ostvariti svoje ciljeve bez međusobnih napada i ako se opredeljuju za ove ili one oblike delovanja posle široke rasprave u opozicionoj javnosti.

 

Šta je ključna razlika, to jest koju paralelu ne možemo da povučemo kada je reč o ova dva konteksta?

Tokom devedesetih, ratni sukobi u regionu i međunarodna izolacija zemlje podstakli su i olakšali represiju vlasti nad demokratskom opozicijom i otežali opoziciono delovanje. Nasuprot tome, danas imamo određeni nivo regionalne političke, ekonomske i kulturne saradnje, kao i prikrivenu, a ponekad i otvorenu podršku zapadnih država nedemokratskoj vlasti širom našeg regiona.

Takav, bitno izmenjeni međunarodni kontekst podstiče manipulativne aspekte režimskog delovanja, kao što je upotreba tabloidnih medija bliskih vlastima kao neke vrste batine za kritičare režima i ostale medije. Vlast izbegava restriktivne zakone i masovniju represiju da ne bi izazvala otpor međunarodne i domaće javnosti, a gašenje medijskih sloboda i suzbijanje opozicije se odvija uz selektivnu represiju, naročito na lokalnom nivou.

 

Sa stanovišta političke teorije, kao i iskustva bojkota izbora, kako ocenjujete odluku dela opozicije da bojkotuje predstojeće izbore? Koje su moguće posledice ovakve odluke?

Akademska literatura ne može da ponudi univerzalna rešenja u tom smislu, niti je relevantno uporedno iskustvo jednoznačno. Izbor oblika delovanja opozicije u velikoj meri zavisi od ocene konteksta. S jedne strane, to je pitanje izbornih uslova u određenom trenutku i oblika političkog režima u celini; s druge strane, reč je o kapacitetu opozicije da se efektivno suprotstavi vladajućim strankama i o proceni tih stranaka o tome šta će biti najefektivniji odgovor autoritarnoj vlasti u tom trenutku.

Čak i površni pregled stanja u Srbiji danas govori da nas očekuju još jedni autoritarni izbori. To su višestranački, ali ne i pošteni izbori, u kojima nedemokratske vlasti zloupotrebom svih političkih ustanova i javnih resursa obezbeđuju ogromnu prednost nad opozicionim strankama i koriste tu prednost da bi temeljno ograničili delovanje opozicije i drugih kritičara vlasti. U svakom slučaju, trend u poslednjih nekoliko godina je takav da je na svakim sledećim izborima realni položaj opozicije sve teži.

U takvom miljeu je legitimno pitanje da li treba učestvovati na autoritarnim izborima, a zatim i u autoritarnim političkim ustanovama, ili ne – opet, kada je reč o autentičnoj demokratskoj opoziciji. Stavove kooptiranih stranaka o tom pitanju ne treba uzimati ozbiljno jer počivaju na podršci nedemokratskoj vlasti. Iskustvo iz druge polovine devedesetih sugeriše da je odluka za ili protiv bojkota autoritarnih izbora imala drastične dugoročne posledice na delovanje pojedinih opozicionih stranaka i podršku među građanima.

Treba imati u vidu i činjenicu da je prelazak na vaninstitucionalne oblike delovanja neposredna posledica protesta građana, a ne aktivnosti opozicionih stranaka. Da nije bilo višemesečnih protesta širom Srbije, naročito krajem prošle i u prvih nekoliko meseci ove godine, verovatno bi opozicija i danas sedela u Narodnoj skupštini, uključujući i stranke koje sada zagovaraju bojkot izbora.

“Trend u poslednjih nekoliko godina je takav da je na svakim sledećim izborima realni položaj opozicije sve teži.”

 

Govorite o 2008. kao prelomnoj tački – trenutku kada DS uzima sve poluge vlasti, i umesto da se fokusira na dalju izgradnju demokratskih institucija, pretvara se u „stranku vlasti“. Šta je uzrok tome?

Sukob na političkoj sceni i u javnosti oko evropskih integracija i kosovskog pitanja u prvoj polovini te godine je izazvao kraj petooktobarskog bloka stranaka i izbrisao granicu između njih i obnovljenih stranaka starog režima. U prethodnom razdoblju DS, DSS i druge stranke naslednice DOS-a blisko su sarađivale, unutar vladajućih koalicija i van njih. Tako uspostavljena ravnoteža unutar izvršne vlasti, uz jaku opoziciju, podstakla je demokratski razvoj.

To su godine velikog uspona medijskih sloboda i izbora, a obimno empirijsko istraživanje čiji su rezultati izloženi u ovoj knjizi govori i o snažnom političkom takmičenju, širokoj participaciji civilnog društva i neprestanim pokušajima preispitivanja odgovornosti javnih funkcionera od strane javnosti.

I obrnuto, raspad petooktobarskog bloka i naknadno uspostavljanje kontrole nad ključnim političkim ustanovama od strane jedne frakcije tog bloka – DS-a – nepovoljno su uticali na medijske slobode. Umesto posvećenosti izgradnji demokratskih ustanova, tada imamo eskalaciju klijentelističke politike, dakle fokus na kontrolu javnih resursa i zadovoljavanje interesa finansijera, funkcionera i aktivista vladajućih stranaka, kao i podmićivanje pojedinih delova biračkog tela.

U miljeu ekonomske i socijalne krize, takvo delovanje stranaka i neuspešni odgovor na tu krizu neizbežno su umanjili podršku birača i javnosti u celini i doveli do smene vlasti.

 

Da li u našem političkom sistemu postoje podsticaji za vladajuće stranke da rade na izgradnji i jačanju demokratskih institucija?

Kada je reč o ustavnom dizajnu u širem smislu, uključujući izborne zakone, ključni podsticaji su oni koji obezbeđuju proporcionalno predstavljanje političkih stranaka i stvaranje širih koalicionih vlada. Takvi aranžmani postoje u većini evropskih kontinentalnih demokratija i podstiču – ali ne garantuju – uspostavljanje tzv. demokratije konsenzusa. Takav institucionalni kontekst je upravo omogućio DS-u, DSS-u i drugim strankama DOS-a da u godinama posle Petog oktobra uspostave demokratske ustanove, kao i da stvore uslove za dugoročni demokratski razvoj izlaskom iz međunarodne izolacije, ekonomskim reformama, uspostavljanjem regionalne saradnje i približavanjem Evropskoj uniji.

Nasuprot tome, većinska ili Vestminsterska demokratija, koja izvire iz disproporcionalnih izbornih ustanova i podrazumeva jednostranačke vlade i oštro suprotstavljanje vlasti i opozicije, može biti opasna za nove demokratije u kojima često nema prepreka zloupotrebama vlasti u obliku snažne opozicije, nezavisnih medija, uticajnih interesnih grupa, nezavisnog pravosuđa, aktivnih kontrolnih tela i demokratske javnosti.

Ipak, uticaj institucionalnih podsticaja je ograničen i politički ishodi zavise u velikoj meri i od konteksta. Kraj petooktobarskog bloka je omogućio jednoj frakciji tog bloka da preuzme gotovo potpunu političku kontrolu, uz materijalne koncesije koalicionim partnerima, i da neuspešnom i klijentelističkom politikom obori podršku javnosti razvoju demokratije.

 

Te 2008. DS je formirao Vladu sa SPS-om. Kako ocenjujete tu odluku sa ove vremenske distance? Šta bi bila alternativa?

Ta vlada je posledica raspada petooktobarskog demokratskog bloka i rutinske koalicione politike. DS-u su očigledno odgovarali slabiji koalicioni partneri koje je moguće zadovoljiti klijentelističkim aranžmanima, a SPS je prihvatanjem proevropske politike odustao od preostalih elemenata antisistemskog delovanja koje nije dalo očekivane rezultate.

“Kraj petooktobarskog bloka je omogućio jednoj frakciji tog bloka da preuzme gotovo potpunu političku kontrolu”

 

Jedna od teza koju postavljate jeste da je prethodna vlast (DS) postavila „teren“ za uspon Srpske napredne stranke i njihovo progresivno degradiranje demokratije u Srbiji. Šta je primarno omogućilo DS-u da započne proces kontrole medija, zloupotrebe javnih sredstava i slično?

Neformalno ograničavanje medijskih sloboda počinje odmah posle prve decenije post-petooktobarskog razdoblja. Nepovoljni efekti ekonomske i socijalne krize i pad podrške građana podstakli su tadašnje vlasti da ograniče kritiku javnosti neformalnim metodama, a potpuna kontrola političkih ustanova i javnih resursa im je to i omogućila. Ipak, to stanje ne treba poistovećivati sa sadašnjim. U tom trenutku govorimo o postepenom urušavanju dostignutog nivoa medijskih sloboda.

Sistematsko i ubrzano urušavanje demokratskih ustanova počinje tek posle smene vlasti i rezultira slomom demokratije i usponom novog autoritarizma – dakle, gašenjem medijskih sloboda, urušavanjem izbora i suzbijanjem opozicije. Taj proces je znatno olakšan kolapsom petooktobarskih stranaka posle smene vlasti 2012. godine. Te stranke, naročito DS, već su izgubile podršku dela birača i aktivista pre izbora, a zatim je gubitak vlasti ubrzao odlazak finansijera, karijerista iz stranke i pad podrške građana, a zatim i izazvao sukobe u stranačkom vrhu.

Naglo urušavanje do tada ključnog dela političke scene i politički vakuum koji je tako nastao omogućili su novoj vladajućoj stranci da neometano podriva demokratske ustanove, sve do njihovog konačnog sloma.

 

Naveli ste da se erozija demokratije u Srbiji odvija(la) postepeno, te je bilo teško primetiti šta se zapravo dešava. Da li će ovaj proces nastaviti istim tempom ili će ubrzati, odnosno usporiti? Od čega to zavisi?

Postepeni pad demokratije, ili urušavanje demokratskih ustanova, jeste ključni oblik u kojem se ispoljava globalna demokratska recesija danas. Pre pola veka, demokratije su nestajale usponom velikih popularnih nedemokratskih pokreta, vojnim udarima ili dramatičnim kršenjem ustava i preuzimanjem sve vlasti od strane državnih funkcionera.

Danas, najveći deo demokratske recesije upravo obeležava postepeno podrivanje demokratskih ustanova od strane izabranih javnih funkcionera. Tako se izbegava otpor međunarodne i domaće javnosti i „normalizuje“ situacija u kojoj nema slobodnih i/ili poštenih izbora, a osnovne slobode se sistematski krše.

Ipak, najčešći dugoročni rezultat takve erozije demokratije jeste upravo slom demokratskih ustanova. Srbija je istaknuti primer takvog trenda u našem regionu. Nažalost, slom demokratije ne znači da se nalazimo na kraju takvog procesa; upravo smo svedoci zaoštravanja represije protiv kritičara vlasti iz civilnog društva i na lokalnom nivou.

 

Imajući u vidu iskustvo smene autoritarnih režima u drugim državama, kao i sve što je Peti oktobar iznedrio u Srbiji – šta vidite kao optimalnu strategiju za demokratizaciju u Srbiji danas?

Demokratizacija je obično ishod paralelnog delovanja raznih činilaca, domaćih i međunarodnih.

U kontekstu u kojem ključne zapadne države implicitno ili eksplicitno podržavaju nedemokratsku vlast, demokratske opozicione stranke i civilno društvo jedino mogu da se oslone na sopstvene snage, uz razvoj posebnih organizacija, intenzivni terenski rad i dugoročnu formalnu i neformalnu saradnju.

 

Koliko je važna međunarodna podrška opoziciji (u Srbiji danas) i zbog čega mislite da ona izostaje? Šta bi eventualno uticalo na njeno jačanje?

Međunarodna promocija demokratije, pre svega od strane uticajnih zapadnih država, u poslednjim decenijama prošlog veka značajno je podstakla demokratizaciju u različitim svetskim regionima. Od tada se međunarodna klima bitno izmenila. Danas retorika promocije demokratije opstaje, ali su spoljnopolitički prioriteti ključnih zapadnih država bitno drugačiji.

U našem regionu se tako naglašava značaj rešavanja preostalih pitanja koja izviru iz nasleđa nacionalnih sukoba iz devedesetih, kada je reč o Kosovu i Bosni i Hercegovini, na primer. Pretpostavka je da će podrška autoritarcima na vlasti omogućiti „zatvaranje“ tih kriza i ubrzani politički i ekonomski razvoj regiona. Nažalost, iskustvo iz devedesetih i iz poslednje decenije govori da se tako produbljuju postojeće krize i dugoročno otežava njihovo razrešenje.“+

“Upravo smo svedoci zaoštravanja represije protiv kritičara vlasti iz civilnog društva i na lokalnom nivou.“

 

Izmena izbornog sistema je čest motiv u raspravama o političkoj situaciji u Srbiji. Da li vi mislite da nam je potreba izmena izbornog sistema, i u kom pravcu?

Naša stručna i šira javnost precenjuje značaj institucionalnog dizajna u celini, pa i onog koji se tiče izbora. U poslednje dve decenije iskusili smo dramatične političke promene – nagli uspon demokratije u prvoj deceniji posle Petog oktobra, a zatim postepeno urušavanje demokratskih ustanova, slom demokratije i uspon autoritarizma.

Istovremeno, ključna obeležja izbornog sistema i horizontalne i vertikalne organizacije vlasti gotovo da se nisu menjala. Ta obeležja, u osnovnim crtama, nisu prepreka demokratizaciji jer uglavnom odgovaraju modelu demokratije konsenzusa, tipičnom za većinu evropskih demokratija, starih i novih.

Fino štelovanje tih ustanova, uključujući i izborne zakone, ima smisla samo u kontekstu demokratije – kada se osnovne slobode, kao što su sloboda izražavanja, medija, okupljanja i udruživanja, ne dovode u pitanje, kao ni slobodni i pošteni izbori. U nedemokratskom okruženju koje počiva na neformalnoj vladavini, kao u Srbiji danas, doterivanje izbornog zakonodavstva neće imati nikakvog efekta, osim pogrešnog utiska da nedemokratska vlast daje koncesije opoziciji.

 

Šta biste izdvojili kao najveće mane aktuelnog Ustava Srbije, a šta kao potrebne izmene?

Pitanje ustavnih promena treba ostaviti po strani u narednim godinama, ne samo do smene vlasti i ponovnog uspostavljanja demokratskih ustanova, već bar nekoliko godina posle toga – do stvaranja demokratskog konteksta u kojem će takve promene imati efekta.

Naše višedecenijsko iskustvo govori da česte promene teksta Ustava nisu dale značajnije rezultate kada je reč o zaštiti osnovnih sloboda i izgradnji demokratskih ustanova. Negativna posledica takvih zahvata jeste skretanje pažnje javnosti sa ključnog pitanja – uspostavljanja i učvršćenja demokratije.

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *