Evo šta dan posle bojkota
Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Talas

…jebao vas dan posle.

Izvinjavam se na reči u podnaslovu. Ali kada neko tako besomučno ponavlja neko pitanje, onda me već uhvati bes lakoće postavljanja pitanja, a bez bilo kakvog ponuđenog odgovora. Pitanje koje me potpuno izluđuje prethodnih meseci jeste: „A šta dan posle bojkota?“ – ovaj tekst je jedna vrsta odgovora na to pitanje. Kada ovo famozno pitanje dolazi od nepolitičkih aktera, to razumem. Ali kada dolazi od političkih aktera koji i dalje koketiraju (doneće odluku kasnije, pred izbore i sl) sa bojkotom, to onda ne smatram ispravnim.

Politički akteri koji su proglasili bojkot ili koji još nisu odlučili (ali im to jeste opcija) moraju da sami daju odgovor na to i predlože biračima rešenja, a ne da postavljaju to pitanje. Da naprave strategiju, formalizuju aktivnosti kako u kampanji bojkota, tako i nakon samog čina bojkota (izbornog dana). Opet, situacija je takva da će milion stvari morati da se radi ad hoc, da se prilagođava okolnostima, ali jedan vid strategije može i mora da postoji.

Bojkot je borba koja političke aktere izmešta iz zone komfora u zonu u kojoj ne znaju šta ih čeka, ne znaju koliko će biti teška i šta će se i kada desiti i promeniti. Ali ono što je važno, da su izabrali zonu komfora – sigurno se do nekih narednih izbora ništa ne bi promenilo. Opet, nisam zagovornik teze da će bojkot da donese neki instant rezultat, ali otvara opciju da se do nekih narednih izbora nešto promeni i da se dođe do iole slobodnih i poštenih izbora (SPI). I ta mogućnost da se nešto promeni, nasuprot 2 ili 4 godine održavanja statusa quo, za mene je ključni argument da opozicija treba da bojkotuje izbore.

Nakon što se bojkot desi, opozicija na raspolaganju ima sledeće metode koje ja vidim kao odgovor na pitanje: institucionalni, vaninstitucionalni i međunarodni pritisak.

 

Institucionalni pritisak

Bojkot vas ostavlja van institucija, ali i dalje naš Ustav i zakoni dozvoljavaju mogućnost pritisaka od strane građana, institucionalno – kroz određene procedure. Tezu o institucionalnim pritiscima preuzimam od kolege Dušana Vučićevića koji ju je pomenuo u emisiji „Oko“ na RTS-u. Opozicija koja je u bojkotu i van institucija, može institucionalno da deluje putem narodne inicijative ili referenduma, jer član 2. Ustava Republike Srbije kaže: „Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika“.

Onog momenta kada ova treća opcija postane uzaludna jer je okupirana, kada u suštini nemate demokratiju, tada partije koje bi trebalo da se slobodno nadmeću na izborima – moraju da se vrate direktno građanima i da koriste svoju suverenost putem referenduma i narodnih inicijativa. U tom smislu, opozicija u bojkotu može da koristi preostale institucionalne mehanizme.

Iako je normativni okvir za pokretanje narodne inicijative i referenduma izuzetno komplikovan i zahtevan, ovo jeste način da se institucionalno utiče na situaciju u zemlji. Kombinacijom pokretanja narodnih inicijativa, predlaganja zakona, referenduma, ali i pokretanjem lokalnih (tamo gde je moguće i gde postoji infrastruktura) inicijativa i referenduma se sa jedne strane može uticati na politike, vršiti pritisak na vlast i mobilisati birače. Za narodnu inicijativu je definisan rok od 7 dana za prikupljanje potpisa (u zavisnosti od forme inicijative i broj dovoljnih potpisa – 30.000 potpisa za predlaganje zakona), dok za pokretanje referenduma ne postoji ustavno ili zakonsko definisanje roka za prikupljanje potpisa (100.000 potpisa). Za lokalne inicijative je potrebno maksimalno 5% potpisa od ukupnog broja birača u jedinici lokalne samouprave (JLS) ili 10% upisanih birača za pokretanje referenduma.

Opozicija na ovaj način može da nametne konkretne teme koje su važne za birače, koje bi veliki deo njihovih birača podržao, ali i teme koje bi podržao veliki deo birača vlasti. Ovo je jako važno, jer bi referendumi koje opozicija pokreće, a bivaju izglasani od strane većine građana mogli da stvore značajne pomake. Kako u percepciji opozicionih birača – to bi bile one pobede nad postojećom vlašću koje se na redovnim izborima 2020. godine ne mogu ostvariti, tako i u percepciji svih onih SNS birača koji nisu tvrdo vezani za njih (ne funkcioneri i članovi, nego samo glasači).

Naravno, teme bi morale biti jako pažljivo odabrane, dobro komunicirane, pokretanje ovih mehanizama jako dobro organizovano od strane cele opozicije, aktivista, birača i sl. Postaviti pitanja tako da ni SNS-u ne odgovara da diže mašineriju koja bi se zalagala za kontra stav. Referendumska pitanja koja utiču na konkretne stvari – zdravstvo, školstvo, direktno na novčanik i kvalitet života građana i sl.

Naravno, trebalo bi izbegavati populističke stvari, ali siguran sam da ima makar 10 tema koje ni SNS birač ne bi mogao da proguta čak i kada bi se medijska mašinerija digla protiv tog predloga. Opozicija bi kroz te kampanje pokretanja referenduma mogla da se obraća biračima, stvara osećaj povezanosti i brige prema njima, ali čak i da direktno utiče na politike. Znam da ovo deluje izuzetno zahtevno za organizaciju i da je lakše sedeti u skupštinama i povremeno nešto pričati, ali zar stanje u Srbiji nije dogorelo i zar nije potrebna borba? Ovo je takođe vid institucionalne borbe, ako se opozicija odluči na nju. Koliko će ovakvim metodama stvarati pritisak da se stvari menjaju – ostaje da se vidi, ali ovako ostajete u stvarnoj političkoj borbi, ne fingiranoj u kojoj je parlament odavno izgubio bilo kakvu ulogu.

Znam i da će sada neko postaviti pitanje šta ako referendum „pokradu“, šta ako ga sabotiraju, ako sabotiraju prikupljanje potpisa i slično – eto još razloga za dodatne vidove vaninstitucionalne borbe, motiva građanima da ustanu i podignu svoj glas oko konkretnih tema koje sve pogađaju.

 

Vaninstitucionalni pritisak

Protesti se naravno moraju nastaviti. U kojoj formi (da li i van Beograda), koliko često i sa kojim konkretnijim ciljevima – to ostaje da se osmisli ili da se rešava od situacije do situacije. Afera i skandala će biti, a iz slučaja uzbunjivača Aleksandra Obradovića može mnogo da se nauči i da se podigne pritisak na aktuelnu vlast.

Otkrivanje slučajeva poput Krušika, ali i Jutke, Simonovića i drugih mora da bude pravac koji će opozicija da zauzme u vaninstitucionalnoj borbi. Da ohrabruje građane da prijavljuju, ali obavezno da im garantuje zaštitu javnosti kako bi se sve više ljudi oslobodilo straha i kako bi se stvorila atmosfera „raskrinkavanja države“. Ovo je posebno važno u kontekstu narednog, međunarodnog pritiska – jer svi ovi vaninstitucionalni pritisci kroz proteste i razotkrivanje korupcije, kriminala i slično – treba da posluže da se međunarodnim akterima situacija u Srbiji pokaže i dokaže kao neodrživa i da se stvori potpuna politička kriza koja će naterati vlast da popušta stege kojima su zarobili državu i građane. Sam čin bojkota opozicije je snažan vaninsitucionalni pritisak, ali se on može pojačati konkretnim i redovnim aktivnostima.

 

Međunarodni pritisak

Opozicija mora da ostvari trajne i konkretnije veze sa svim institucijama EU, političkim partijama na nivou EU, da ostvari saradnju sa sestrinskim partijama po celoj Evropi i da na sve moguće načine prikaže kakvo je suštinsko stanje u Srbiji i da traži podršku za oslobađanje zarobljene države. Jasno je da Vučić ima podršku EU, ali u situaciji kada parlament više nije poprište političke borbe nego se opozicija zajedno sa građanima bori na ulici (bilo kroz institucionalnu ili vaninstitucionalnu formu), da li možete da zamislite kako će izgledati naredni izveštaj EK o stanju demokratije u Srbiji? Stvaranje jakih veza sa EU i insistiranjee na tome da je potreban kao u Makedoniji tzv. Pribe izveštaj o zarobljenoj državi, insistiranje na posredovanju na najvišem nivou, insistiranje na nekoj vrsti sporazuma (poput Pržinskog) o SPI koji bi podrazumevao prelaznu vladu – to je nešto sa čim EU ima iskustva i može se na tome insistirati da se primeni i u Srbiji. Da li za neke vanredne izbore, da li za redovne predsedničke izbore, to ostaje da se vidi, ali od EU treba zahtevati takav vid posredovanja, a ne Žan Mone format od 3 sastanka po 2 dana (pročitajte tekst kolege Todorović Štiplije u poslednjem NIN-u).

Kada se napravi takva politička kriza u Srbiji, a uz pomoć ovih mehanizama to može da se uradi, EU će želeti politički mir koji je do sada postojao u Srbiji i ipak će morati da uzme odlučniju ulogu u rešavanju krize. Bojkot je jedini način da se dođe do iole SPI u bližoj budućnosti. A ovo su neke od metoda za period posle bojkota, da se prestane sa pitanjem šta dan posle. Ima „štošta“ što može još da se radi, samo je potrebna spremnost i odlučnost za tu borbu. Ne postavljajte to pitanje kao pravdanje svoje nedorečene pozicije. A političkim partijama je potpuno otvoren teren za mnoge druge stvari kako bi izvršile pritiske, mobilisale birače, uticale na međunarodne aktere.

Sa druge strane, izlazak na izbore će samo značiti produžetak ovakvog načina vladavine jer ne vidim da se bilo kakav pritisak u takvim uslovima može ostvariti. Ne garantujem da će ove aktivnosti uz bojkot doneti brz rezultat, ali makar daju šansu da se ostvari nekakav rezultat. Izlazak na izbore ne ostavlja nikakvu šansu da se naredni izbori dočekaju u boljim okolnostima.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *