Foto: AntMan3001
Još od izlaska prvog trejlera, bilo je jasno da će Džoker biti film o kome ćemo dugo pričati. Iako mnogo toga može da se kaže o glumi Džoakina Feniksa, vizuelnom aspektu filma ili kontroverzi oko mogućnosti masovnih pucnjava tokom projekcija, ne priča se dovoljno o tome na koji Džoker prikazuje nekoga ko pati od mentalne bolesti.
Nije novina da protagonista popularnog filma bude osoba sa nekim mentalnim oboljenjem, ali je Džoker specifičan, ponajviše zbog toga što nastaje u dobu kada se sve više stavlja akcenat na destigmatizaciju mentalnih bolesti. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije, 1 od 4 osobe na svetu pati od nekog vida mentalnog poremećaja, a zbog toga je važno na koji način se mentalne bolesti prikazuju u popularnim filmova, kao što je Džoker.
Kako se ophodimo prema ljudima koji imaju mentalno oboljenje?
Artur Flek, koji kasnije postaje Džoker, u filmu boluje od raznih mentalnih oboljenja kao što su paranoja, depresija i slično. Flek pati i od pseudobulbarnog efekta, koji ga tera da se u stresnim situacijama nekontrolisano smeje, što daje potpuno novi aspekt čuvenom Džokerovom osmehu.
Koliko je teško živeti sa različitim mentalnim oboljenjima, naročito ako ste uz to i jako siromašni, svedoči rečenica koju je Flek zapisao u svom dnevniku: ”Najgora stvar kad imaš mentalnu bolest jeste to što ljudi očekuju da se ponašaš kao da je nemaš”. Kroz čitav film on nailazi na odbacivanje, nerazumevanje i osudu od strane društva. Njegovo mentalno stanje ga čini neverovatno ranjivim, što nasilnici u stvarnom svetu često zloupotrebljavaju.
Film odlično prikazuje i koliko je teško pronaći pomoć, čak i kada ste svesni da vam je potrebna. Ustanova u koju Flek redovno odlazi kako bi dobio lekove i psihoterapiju se zatvara zbog nedostatka sredstava, usled čega on ostaje potpuno prepušten sam sebi. Ovo oslikava i začarani krug u kom se nalaze mnogi koji pate od mentalnih oboljenja: zbog mentalnog oboljenja veće su verovatnoće da će osoba biti osuđena na siromaštvo, a zbog siromaštva su manje šanse da će joj biti dostupna pomoć.
Kroz prikaz depresije, bespomoćnosti i nedostatka razumevanja od strane okoline, Džoker prikazuje samo delić svakodnevice velikog broja ljudi koji pate od sličnih problema, ali poziva i sve ostale da preispitaju način na koje društvo strukturalno odbacuje ljude sa mentalnim oboljenjima.
Nisu svi ljudi sa mentalnim oboljenjima nasilni
Kritika koja je potencijalno opravdana jeste da Džoker pravi vezu između mentalnih bolesti i nasilja.
Osnovni motiv ovog filma je ideja o usamljenoj osobi koja boluje od mentalnih bolesti, a koja u nekom trenutku postaje nasilna. Kao i u brojnim filmovima sa sličnim motivom, kao što je na primer Taksista (1976), postoji mogućnost da gledaoci izvuku poruku da ljudi sa mentalnim oboljenjima nužno postaju nasilni. Prema većini statistika, ovo je daleko od ispravne percepcije, jer mali procenat nasilnih zločina zapravo čine ljudi sa mentalnim bolestima. Iako je tačno da postoje neki poremećaji koji povećavaju šansu da osoba postane nasilna, to je i dalje mali procenat ljudi sa mentalnim bolestima. Ovo je važno zato što je kroz medije pojačana percepcija o potencijalnom nasilniku koji čuči u svakome ko ima neko mentalno oboljenje.
Neki kritičari su ukazali i da je Džoker problematičan jer se nasilje u filmu opravdava usled mentalnog stanja u kojem se Flek nalazi. Film maestralno oslikava ljude koji su loši prema njemu kao jako antipatične i odbojne, što u gledaocu budi empatiju prema Fleku, čak i u trenutku kada on odluči da se obračuna sa njima nasilnim putem.
Međutim, iako je ova poruka sigurno prisutna, upitno je koliko utiče na to da gledaoci iz filma izvuku poruku da je u redu na nepravdu odgovarati nasiljem. Ukoliko pogledamo sukobe u filmu šire od nasilnih scena, Džoker prikazuje pobunu osobe sa mentalnim oboljenje, koju je društvo u svakom pogledu odbacilo. Poruka koja se šalje ne opravdava nasilje protiv nasilnika, već prikazuje čin pobune i osnaživanja svih onih koji su potlačeni od strane društva. Nasilje je način na koji je Artur Flek izrazio svoju pobunu u filmu, ali nasilje je samo ekstreman put kroz koji žrtva može da izađe iz te pozicije. Osobe sa mentalnim oboljenjem su gurnute na margine društva, a Džoker daje prikaz osobe koja je izabrala da ne bude više na margini.
Kritika koja se upućuje ovom filmu jeste i to da se glorifikuje trenutak u kojem Flek prestane da pije lekove i dobija pomoć terapeuta. Iako postoji scena gde Flek u psihotičnom stanju srećan pleše na stepenicama, gledaocu je jasno da on i dalje jako pati usled mentalnih problema koje ima. Kroz film gledaoci vide njegovu patnju i želju da njegov život bude drugačiji, zbog čega je kritika za glorifikaciju Flekovih mentalnih bolesti neosnovana. Publika je ostavljena da konstantno potajno priželjkuje da se njegovi problemi reše, da društvo počne bolje da ga tretira i da dobije pomoć koja mu je potrebna.
Sve više prikaza mentalnih oboljenja na ekranima
Džoker zasigurno nije jedini film koji se bavi tematikom mentalnih bolesti, ali je ovo ipak pokazatelj jednog šireg trenda u kojem imamo sve veći broj serija i filmova o najrazličitijm mentalnim oboljenjima.
Animirana serija Bojack Horseman kao glavnog protagonistu ima lika koji pati od depresije. Euphoria, serija koja prati nekoliko američkih tinejdžera, otvoreno govori o anksioznosti i narkomaniji, a serija This is Us naročito govori o mentalnim problemima sa kojima se suočavaju muškarci. Popularna serija Crazy Ex-Girlfriend kao glavnog lika ima Rebeku, koja ima granični poremećaj ličnosti.
Sve ovo pokazuje da postajemo sve više svesni važnosti otvorenog razgovora i prikazivanja mentalnih problema u najrazličitijim oblicima. Predstavljanje mentalnih problema neće uvek biti savršeno, jer se često zbog senzacionalizma pojedini aspekti mentalnih oboljenja senzacionalizuju i glorifikuju. Međutim, čak i kada prikaz ljudi sa mentalnim oboljenjima nije savršen, on doprinosi normalizaciji rasprave i izaziva debatu o temama koje često ignorišemo. Zbog toga je Džoker kulturno i društveno jedan od najznačajnih filmova ove godine.