Foto: iStock
U krcatoj prostoriji Haškog Međunarodnog centra za anti-terorizam, Rukmini Kalimači (Rukmini Calimachi) je u četvrtak uveče održala intrigantno predavanje o dokumentima Islamske države (ID) koje je sakupila tokom svog boravka na ratištu u Iraku i Siriji. Radi se o čak 15.000 stranica zvaničnih dokumenata kalifata koje je Kalimači iščeprkala iz napuštenih kancelarija, vojnih i policijskih ureda, kao i kuća zvaničnika ID.
Autorka i njen tim pri Njujork Tajmsu proveli su godinu i po dana analizirajući autentičnost dokumenata i prevodeći ih stranu po stranu. Iako se u ovoj hrpi papira nalaze informacije o svakodnevnim aktivnostima kao što su nalozi za hapšenje i rešenja povodom pravnih sporova, šira slika otkriva delovanje razgranate državne administracije koja se na vrhuncu moći prostirala na teritoriji veličine Ujedinjenog Kraljevstva.
ID je, poput formalne države, obavljala niz dužnosti – od osnovnih kao što su distribucija struje i vode, pa sve do složenih poput regulisanja poreza, nastavnog plana u školama i zdravstvene zaštite. ID je čak rukovodila nekim od bizarnih aktivnosti kao što su moralna policija, uništavanje antičkih dragocenosti i raspodela ratnog plena. Podaci o delovanju ID u ovim i drugim oblastima otkrivaju sastav i izvore finansiranja administracije, kao i odnos prema civilima koji razobličuju nekoliko uvreženih mitova.
Islamska država u svetlu novih podataka
ID je krvožedna teroristička organizacija koja je, zahvaljujući vezama sa ostacima režima Sadama Huseina, uspela da porazi iračke snage i zauzme teritoriju koju naseljavaju milioni stanovnika Sirije i Iraka. Na teritoriji veličine Ujedinjenog Kraljevstva, ID je uspostavila administraciju o čijoj funkcionalnosti se do sada malo znalo. Nakon što je novinarka Rukmini Kalači otkrila 15.000 stranica zvaničnih dokumenata, prve analize pokazuju da je ID, nasuprot prethodnim shvatanjima, kontrolisala razvijenu administraciju koja se održavala kroz razgranat poreski aparat.
Neke od nalaza sam imao prilike da čujem uživo na panelu u Međunarodnom centru za anti-terorizam u Hagu. Generalno gledano, nalazi dovode u pitanje bar dva mita koja su do sada bila uvrežena na Zapadu: prvi, da je nafta održala ID u životu i, drugi, da je ID bila takozvana država. Podaci pokazuju da je trgovina naftom činila samo delić prihoda ID, kao i da je u oblasti pružanja komunalnih usluga vladavina ID bila efikasnija od iračke.
Mit 1: ID se održala zahvaljujući trgovini naftom na crno
Jedan od uvreženih mitova je da je ID isključivo zavisila od trgovine naftom na crno. Dominantan stav je da bi se ID odmah urušila bez „crnog zlata“. U Financial times tekstu od pre četiri godine, na primer, navodi se da je „nafta crno zlato kojim se finansira ISIS-ova crna zastava“. U nedavnom tekstu u Atlantiku, spominje se da se ID oslanja na naftu i lokalne poreze za održavanje svojih aktivnosti. Mnogi analitičari na Zapadu su tvrdili da ID zarađuje na stotine miliona dolara od prodaje nafte.
Dokumenti, međutim, otkrivaju da su lokalni porezi bili daleko značajniji izvor prihoda. Tajna održivosti ID, uprkos svakodnevnim vazdušnim napadima američkih i ruskih snaga, leži u diverzifikovanom poreskom sistemu. ID je sistematski isisavala ogroman novac iz različitih sfera privrede – od pijačara i zanatlija do krupnih trgovaca i farmera. Sa druge strane, trgovina naftom je bio posve marginalan izvor prihoda. Verovali ili ne, podaci pokazuju da je ID zarađivala šest puta više novca kroz oporezovanje privrede i stanovništva nego kroz trgovinu naftom na crno. ID je samo od oporezivanja poljoprivrede ubirala na stotine miliona dolara godišnje. Dok su američke snage sejale bombe po njenim naftnim rafinerijama i skladištima, ID je crpela novac poljoprivrednika čija su poljoprivredna gazdinstva bila netaknuta.
Uvid u konfiskovana dokumenta iz Ministarstva finansija ID opisuju kako su vlasti na primeru pšenice pedantno oporezovale privredu i građane. Prvo je dolazio namet na poljoprivredno zemljište. Nakon što bi pšenica rodila, vlasti su ubirale porez na žetvu. Transport pšenice u ambar je takođe podlegao drumarini. Ambar je bio pod kontrolom ID koja je prodavala pšenicu mlinovima, takođe pod kontrolom ID. Kamioni koji su prevozili džakove sa brašnom bi potom ponovo plaćali drumarinu. Brašno je prodavano pekarama i radnjama, a potom oporezovano; to se odnosilo i na pekarske proizvode. Na kraju, kupci su plaćali porez na iste proizvode.
Prema Kalimači, jednodnevni prihod za ID iz jednog ovakvog lanca aktivnosti bio je blizu 2 miliona američkih dolara. Možete zamisliti prihod na mesečnom nivou samo od oporezovanja pšenice, brašna i pekarskih proizvoda. O poljoprivredi u celini i da ne pričamo.
Povrh svih nameta, ID je propisivala zakat, obavezu davanja dela prihoda u dobrotvorne svrhe, kao jedan od pet stubova Islama. Zakat je sakupljalo Ministarstvo za zakat i dobrotvorstvo tako što je uzimalo desetak od poljoprivrednika i oko dva odsto od prihoda ostalih pojedinaca. Kalimači navodi da je ID izdavala potvrdu o plaćenom zakatu. ID je zabranjivala pristup pijaci poljoprivrednicima koji nisu imali ovu potvrdu.
Mit 2: ID je bila takozvana država
Česte slike nasilja i odrubljivanja glava nagnali su mnoge da zaključe kako je ID „takozvana država“. Takozvane države imaju monopol nad nasiljem i rukovode poreskim i pravnim sistemom koji je faličan, nedovršen i zaostao.
Dokumenti demantuju ovu površnu i proizvoljnu sliku. Pored razvijenog poreskog sistema za ceđenje poslednjeg dinara iz džepova obveznika, podaci otkrivaju obrise efikasne države koja u servisiranju građana nadmašuje iračku vladu. Iz presretnute korespondencije između doseljenika u ID iz Evrope naslućuje se sistematska otimačina imovine Hrišćana i Šiita i dodela Sunitima bez naknade za stanovanje i komunalne troškove.
Ovakve politike se ne bi posramile ni bivše komunističke vlade iz Istočnog bloka. Kalimačini intervjui sa nekadašnjim činovnicima Iraka i ID takođe otkrivaju da su pod ID ulice bile čistije nego pod iračkom upravom. Drugi činovnici govore o tome da je bilo manje đubreta na ulicama budući da je sakupljanje i odvoz otpada bio jedan od prioriteta administracije ID.
Kazne za neodnošenje smeća su takođe bile rigorozne, što je uticalo na kvalitet usluge. Naime, pod upravom ID, radnici koji ne bi blagovremeno očistili ulicu ili odneli smeće bi završili u zatvoru.
Kalimači navodi još jedan impresivan podatak u prilog tezi da je ID imala funkcionalnu administraciju. Stanovnici nekoliko gradova pod kontrolom ID navode da su, uprkos svakodnevnim vazdušnim udarima, retko ostajali bez vode ili da su im kanalizacione cevi bile zapušene. Oni takođe navode da je u slučaju kvara na instalacijama ili začepljenja kanalizacione mreže reakcija nadležnih organa bila brza i efikasna.
Svi ovi sitni detalji iz običnog života navode da je, uprkos varvarizmu, ID efikasno obavljala komunalne poslove, a ponekad čak i bolje od prethodne iračke administracije.
Život nakon Islamske države
Nakon intenzivnog bombardovanja i borbi sa kurdskim jedinicama, ID u Iraku i Siriji svedena je na nekoliko enklava. Iako je kalifat razbijen u paramparčad, a njegovi ostaci se polako povlače u ilegalu, mnogi upozoravaju da uspon nove ID ne treba dovoditi u pitanje. Ne treba zaboraviti da je sama ID iznikla na pepelu oružane pobune protiv američke okupacije Iraka nakon 2003.
Međutim, za razliku od svoje matične organizacije, Al Kaide, ID je makar kratkotrajno ostvarila san o državi zasnovanoj na šerijatu. Dok se crna zastava ponovo ne zavijori Bliskim Istokom (nadamo se nikada), institucionalno sećanje ostaje na raspolaganju podružnicama ID u severnoj Africi i Filipinima. Stoga, bitka protiv ID je dobijena, ali se ratu ne nazire kraj.
Postdoktorand na Univerzitetu u Lajdenu