Foto: iStock
Univerzalni dohodak (Universal Basic Income; UBI) je jedna od novih zanimljivih tema o kojoj se govori u svetu. Glavni razlog za to je brz napredak robotizacije i razvoj veštačke inteligencije usled koje dolazi do smanjenja broja radnih mesta u industriji, a sličan razvoj situacije očekuje se i u uslugama. Ovo bi dovelo do povećane neisgurnosti radnih mesta, budući bi ljudi morali češće da menjaju vrste poslova koje obavljaju jer bi ih ubrzano zamenjivao rad mašina. Prilikom prilagođavanja ovoj situaciji, dolazilo bi do visoke nezaposlenosti i dužeg traganja za poslom i potrebe za stalnim sticanjem novih veština. Da bi se ova nesigurnost smanjila, tu nastupa UBI, koji bi trebalo da omogući dodatan prihod u periodima van radne aktivacije ili kao dodatan prihod siromašnijim domaćinstvima.
Drugi važan argument u prilog UBI je to što socijalna pomoć nikada nije potpuno univerzalna – usled različitih birokratskih prepreka, socijalna pomoć ne dolazi baš do svih kojima je ona potrebna. Ovo je posebno važno u Srbiji, pošto je procena da u Srbiji ima 500.000 ljudi koji se nalaze u apsolutnom siromaštvu i koji ne mogu da zadovolje minimalne egzistencijalne potrebe, ali da je tek 260.000 ljudi ispunilo zakonske kriterijume i da primaju novčanu socijalnu pomoć. U ovakvoj situaciji, UBI bi u praksi trebalo da iskoreni siromaštvo.
Koliko bi mogao da iznosi UBI?
Ovo sve zavisi od tačnih karakteristika sistema. Stoga ćemo ukratko proći kroz 3 različita scenarija, da vidimo koliko bi UBI bio izdašan i svrsishodan. Svi scenariji podrazumevaju da javna potrošnja ostane na istom nivou kao danas (oko 43% BDP-a ili 2.100 milijardi dinara), tj. da se javni rashodi ne povećaju uvođenjem ovog programa. U sva tri slučaja ćemo proveriti koliko UBI ispunjava dva kriterijuma: da li eliminiše apsolutno siromaštvo, te da li omogućava dodatne prihode za domaćinstva da lakše prebredo neočekivan pad prihoda usled nezaposlenosti.
Minimalni UBI – 3.700 dinara mesečno po stanovniku
U slučaju minimalnog UBI, dolazi do transformacije države i utezanja sistema, ali i dalje opstaju osnove države blagostanja. Na primer – potpuno se ukidaju subvencije i socijalna pomoć (jer one više nisu potrebne kao podrška prihodu poljoprivrednika i zaposlenima u državnim preduzećima jer je tu UBI), ali zato opstaju penzioni i zdravstveni fond, kao i trenutni javni sistem obrazovanja, te rashodi za javni dug, kapitalna ulaganja u infrastrukturu i osnovnu državnu administraciju.
U ovom slučaju, za UBI bi preostalo oko 313 milijardi dinara, što bi značilo oko 3.700 dinara mesečno po stanovniku. Ovo na prvi pogled nije loše – jer to znači da bi tročlana porodica dobijala 11.100 dinara mesečno preko svojih prihoda, ali to takođe znači da određeni deo javnih usluga i programa neće više postojati – pre svega se ovde misli na socijalne transfere. Glavo pitanje je kakav bi ovakav UBI imao uticaj na siromaštvo u zemlji – povećao bi se obuhvat jer bi sada ova sredstva dobijale sve porodice (pa među njima i sve siromašne porodice), ali ovakav iznos nije dovoljan ni za izlazak iz apsolutnog siromaštva, pošto je granica prihoda za tročlanu porodicu 21.050 dinara.
Maksimalni UBI – 15.000 dinara mesečno po stanovniku
Maksimalni iznos UBI mogao bi da se obezbedi samo ukidanjem velikog broja državnih programa. Zamislimo situaciju u kojoj bi se ceo sistem države blagostanja – kao što su penziono i zdravstveno osiguranje, javno obrazovanje itd. bili ukinuti, i zamenjeni univerzalnim dohotkom. Ovo bi značilo povratak na minimalnu državu XIX veka – osnovna državna administracija, rashodi za javni dug i izgradnju infrastrukture bili bi jedine ingerencije države, dok bi sve preko toga trebalo da se realizuje na tržištu: građani bi samo uplaćivali zdravstveno osiguranje i štedeli za starost, plaćali školovanje dece itd.
U ovakvom slučaju, za maksimalni UBI preostalo bi 1.265 milijardi dinara, ili 15.000 dinara po stanovniku. Prema tome, tročlana porodica bi mogla da računa na prihode od 45.000 dinara mesečno, što deluje kao veoma značajan iznos prihoda. Ovakav UBI bi u potpunosti eliminisao siromaštvo u zemlji, ali je politički u praksi neprimenjiv: pitanje je da li bi postojala spremnost za napuštanje države blagostanja. Za početak, svi penzioneri koji primaju penziju veću od minimalne penzije (ovo su najčešće poljoprivrednici koji imaju nizak broj godina upisanog staža) bi se suočili sa značajno umanjenim prihodima i povećanim rashodima jer ne bi imali pristup zdravstvenoj zaštiti.
UBI – predlog između dve krajnosti
Ovaj scenario podrazumeva zadržavanje države blagostanja u domenu penzionog i zdravstvenog osiguranja, ali zato povlačenje države iz ostalih domena. Ovo je politički prihvatljiviji predlog, jer ne bi zadirao u stečena prava penzionera, niti u sistem zdravstvene zaštite postojećih osiguranika, ali bi zato oslobodio manje sredstava. U ovom slučaju bi za UBI preostalo oko 452 milijarde dinara, što bi iznosilo 5.400 dinara po stanovniku mesečno. Za tročlanu porodicu, to bi iznosilo 16.200 dinara, što samo po sebi opet ne bi bilo dovoljno ni za eliminaciju apsolutnog siromaštva u Srbiji, pošto bi za tročlanu porodicu granica prihoda i dalje bila viša (21.050 rsd), a isto važi i za relativno siromaštvo (granica prihoda iznosi 27.750 rsd).
Šta je od ovih opcija moguće u praksi?
Ova tri scenarija UBI (minimalni, maksimalni i onaj između tih krajnosti) pokazuju da postoje ozbiljne prepreke njegovom uvođenju u Srbiji. UBI pada na testu iskorenjivanja apsolutnog siromaštva i u slučaju umerenog i minimalnog iznosa, i polaže test samo u slučaju maksimalnog iznosa. Test dopunskog prihoda (da li bi prihodi od UBI doprineli održanju životnog standarda u slučaju produžene nezaposlenosti usled gubitka posla) isto polaže samo maksimalni UBI. Međutim, ovaj scenario je politički nemoguć jer bi značio ukidanje državnih sistema koji su duboko ukorenjeni i za koje postoji opšta načelna podrška među najširim slojevima stanovnika, da ne spominjemo i nemogućnost ukidanja već dostignutih prava, pre svega iz penzionog osiguranja.
Najrealističniji program jeste onaj gde bi UBI zamenio socijalnu pomoć i ostale neproduktivne državne rashode, ali on ne bi bio dovoljan za dostizanje postavljenih ciljeva. Jednostavno, ako se ograničena sredstva dele svima, bez obzira na imovinsko stanje domaćinstava, najveći deo sredstava otići će tamo gde nije neophodan, kod srednje klase i bogatih, a ne kod siromašnih, pa za njih neće biti dovoljno.
A šta je sa uvođenjem progresivnog oporezivanja?
Jedna od ideja kako bi UBI ipak mogao da doprinese povećanju obuhvata siromašnih i poboljšanju njihovog stanja jeste putem uvođenja progresivnog oporezivanja – ovim putem bi sredstva koja odlaze podjednako svima ipak bila usmerena ka siromašnima, jer bi oni bogatiji sa povećanjem prihoda plaćali i viši iznos poreza, pa bi otprilike odgovaralo sumi sredstava koje su primili preko UBI.
Neto primaoci ovog programa bili bi samo siromašniji. Time bi svakako bilo onemogućeno dostizanje cilja UBI kao programa podrške prihodima, i ostao bi samo cilj smanjenja siromaštva. Međutim, kao glavne prepreke uspehu ove ideje stoje dve stvari. Prvo, progresivno oporezivanje je ekonomski neefikasno, jer navodi najproduktivnije ljude da umanje svoj anagažman, što negativno utiče na ekonomski rast, pa je ovo jedan od razloga zašto su u zemljama u tranziciji uglavnom uvedene proporcionalne poreske stope.
Druga stvar jeste kvalitet poreske administracije, koji je kod nas prilično nizak. U Srbiji postoji visok nivo sive ekonomije – u obimu od oko 30% BDP-a, i velike sume prihoda jednostavno prolaze ispod radara poreske uprave, čemu doprinose i pojedina poreska pravila kao što je paušalno oporezivanje pojedinih grupa preduzetnika. Takođe, cedularni poreski sistem koji kod nas posmatra indivuduu a ne domaćinstvo kao poreskog obveznika, umesto sintetičkog poreskog sistema koje bi ga posmatralo kroz prizmu prihoda domaćinstva, u praksi bi dovelo do velike horizontalne nepravičnosti: porodica gde jedan supružnik radi i to za duplu platu od prosečne plaćala bi znatno viši porez od porodice gde su oba surpužnika zaposlena sa prosečnom platom, čak iako imaju potpuno iste prihode. Prema tome, čak i sa ovim reformama, UBI ne bi mogao da dostigne zadate ciljeve, a doveo bi do pojave drugih problema.
Srbija nije spremna za ovakav eksperiment
Na kraju, izgleda da UBI nije program koji bi mogao da funkcioniše u Srbiji. Prvo, o tome je još previše rano govoriti dok se ne primeni u nekim drugim naprednijim zemljama i vide rezultati ovog programa: najbolje je primenjivati nešto što „radi“, umesto da na sebi vršimo socijalne eksperimente koji mogu skupo da nas koštaju. Drugo, ispostavlja se da najveći problem u Srbiji nije to što kolač ne znamo da delimo, nego što je on jednostavno previše mali. Naša primarna briga treba da bude kako da kolač učinimo većim, a tek na drugom mestu kako da ga podelimo.
Glavni urednik Talasa