Kako je Austrija pre 20 godina najavila budućnost Evrope
Dimitrije Milić

Programski direktor Novog trećeg puta

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto iStock

Na današnji dan pre 20 godina, obične oktobarske večeri u Austriji 1999, birače su iznenadili prvi rezultati prebrojanih listića koje su tog dana ubacili u glasačke kutije. Slobodarska partija Austrije i njen lider Jerg Hajder, završili su kao drugoplasirana snaga i ozbiljno ugrozili višedecenijski austrijski politički konsezus dve glavne stranke u ovoj državi. Osim rušenja političkog konsenzusa, prvi put u Evropi ozbiljan proboj zabaležio je neko ko je otvoreno širio strah i jake „reakcionarne“ ideje. Ne samo da se radilo o političkom proboju, nego i o prvom ulasku ovakve stranke u izvršnu vlast jedne EU članice. Tačno dvadeset godina kasnije, na političkoj sceni Zapada unapređene verzije Hajdera nisu ništa novo, čak su vrlo učestala pojava.

Hajder se tada nije pojavio slučajno. Bio je jak protestni glas u komplikovanom trenutku otvaranja Austrije prema Evropi i globalizaciji, uz set reformi koje su tada značajnom broju ljudi delovale da će imati maglovite rezultate. Takav momenat bio je idealan za javljanje narodnog populizma oličenog u Hajderu i kampanja koje su mogle takav sentiment da artikulišu protiv tada aktulenog „Fukujama optimizma“ levog centra i starog konzervativizma desnog centra. Austrijski izbori iz 1999. bili su prvi pokazatelj kako će se evropska politička scena razvijati, iako su tada možda delovali kao izuzetak.

 

Jerg Hajder, foto: Die Freiheitlichen in Kärnten – BZÖ

 

Fukujama-Pinker optimizam levog centra – Viktor Klima

Početkom 1990-ih, socijaldemokratske partije su svoj fokus prebacile sa zaštite opadajuće sindikalne baze po svaku cenu, na izlazak u susret globalnim promenama. Tako izmenjeni fokus dao je novu energiju partijama levog centra, kao i šire biračko telo koje je moguće ciljati. Ovaj politički fokus bazirao se na optimizmu da će novi globalizovani svet biti mirnije i lepše mesto za život, nakon kraha dubinskih ideoloških podela u svetu. Takođe, smatralo se i da povezivanje sveta, tehnološki napredak i multilateralni ugovori nude nove prilike za građane njihovih država, ali i građane celog sveta. Uz sve ovo išao je i društveni progresivizam u sferi ljudskih prava i društvenih sloboda.

Takvu ideološku poziciju je najbolje opisati kao miks postideološke vizije sveta Frensisa Fukujame i optimizma prema tekovinama prosvetiteljstva u stilu Stivena Pinkera. Emocije koje su dominirale u diskursu partija levog centra bile su: nada, optimizam, motivisanost i sreća. Nastale su, po prvi put, socijaldemokratske ultra efikasne političke mašinerije, sa angažovanim spin doktorima, odlično istraženim javnim mnjenjem i jasno formulisanim porukama, koje su se disciplinovano sprovodile od vrha do dna organizacije bez improvizacija.

Takve kampanje mogli su da izvedu samo izrazito harizmatični lideri sa izvrsnim komunikacijskim sposobnostima. U austrijskom slučaju 1999. to je svakako bio lider socijaldemokrata i kancelar Viktor Klima. Vrlo harizmatičan i vešt komunikator, ekonomista i neko ko je predstavljao novu viziju Austrije koja će biti deo pomirene Evrope u globalizovanom pomirenom svetu, a trenutne reformske izazove kao malu prepreku do toga. Iako je Klima pobedio na tim izborima, jake gubitke socijaldemokratama zadao je Hajder sa svojom vizijom straha. Hajderov narodni populizam govorio je da se Austrija kakvu ljudi znaju raspada, da dolazi imigracija koja će je promeniti, da će ljudi izgubiti svoj Heimat (domovinu), izrazio je skepsu prema nadnacionalizmu i ubedio nikada veći broj Austrijanaca u takvu distopičnu budućnost ako se nešto ne uradi odmah.

Kroz godine, Fukujama-Pinker optimizam u kombinaciji sa ultra efikasnim izbornim mašinerijama i harizmatičnim liderom uspešno je pobeđivao stari konzervativizam, ali sve teže narodni populizam. Ozbiljan odliv radničkog biračkog tela od socijaldemokrata prema Hajderu, za vreme mandata Klime, bio je dobar pokazatelj kako će se scena dalje razvijati i da među radnicima postoji jaka skepsa prema imigraciji i globalizaciji, koja se kasnije pretvorila u ozlojeđenost.

 

Viktor Klima, foto: Thomas Lehmann

 

Stari konzervativizam desnog centra – Volfgang Šisel

Od kraja 1970-ih do početka 2000-ih u Evropi je dominirao i konzervatvizam u novom odelu. Za razliku od levocentrističke želje za društvenim progresom i otvorenosti prema globalnim promenama, desni centar bio je nešto rezervisaniji, ali prilično samouveren i siguran da je status quo dobar. Tadašnji konzervativci predstavljali su dobro nijansiranu mešavinu blagih narodnih i hrišćansko-konzervativnih elemenata sa tržišnom ekonomskom politikom i proevropskim opredeljenjem. Takav konzervativizam manifestovao se kroz iskusnije lidere sa intelektualnom crtom i ponosnim stavom, te su i dominirajuće emocije njihovih kampanja i bile: ponos, sigurnost, odlučnost, čak neretko i arogancija.

Iako su 1990-ih i početkom 2000+ih bili pod jakim udarom mlađih i entuzijastičnih konkurenata sa levog centra, koji su značajno prodrli u biračko telo urbane srednje klase, stari konzervativizam je još bio jaka politička pozicija. Bez obzira na sve teže pobeđivanje, značajan deo ruralne populacije, hrišćanski konzervativne populacije, penzionera, bogatijih slojeva i preduzetnika, svoj glas je usmeravao ka proverenim starijim liderima.

Međutim, oštre protržišne mere i seče poreza najbogatijim slojevima stanovništva otuđili su značajan deo ruralne populacije i stanovnika malih gradova, koji su jedni od gubitnika globalizacije. Takođe, tvrđem hrišćansko-konzervativnom delu stanovništva, kritika desnog centra prema sve kulturološki raznovrsnijoj imigraciji i sve vidljivijem društvenom liberalizmu delovala je kao mlaka ili prazna, u poređenju sa oštrom kritikom ekstremne desnice. Pravo na abortus, odlučna ženska emancipacija, gej brakovi, multikulturalizam ili seksualno obrazovanje u školama kosili su se sa tradicionalnim hrišćanskim moralom, a konzervativci nisu na to imali jasan odgovor.

U austrijskom slučaju iz 1999. odličan primer neodlučnog i nesnađenog konzervativizma u trenutku velikih promena predstavlja tadašnji lider Austrijske narodne stranke Volfgang Šisel. Tadašnji lider konzervativaca je bio prvi lider desnog centra koji je ušao u koaliciju sa izrazitom desnicom.

Evropski konzervativizam naišao je na problem. Sa jedne strane, urbana srednja klasa je sve više prihvatala društveno progresivne stavove i bežala ka levom centru, dok su hrišćansko konzervativni slojevi i ruralniji slojevi sve češće prepoznavali desne populiste kao svoje spasioce. Stari arogantni evropski konzervativizam sve više je gubio samopouzdanje i krenuo je da inkorporira tehničke elemente tadašnjeg levog centra i ili razblažuje svoj društveni konzervativizam ili ga dodatno zaoštrava.

 

Uspon narodnog populizma – Jerg Hajder

Austrija je 1995. pristupila Evropskoj uniji kao država koja je gotovo po svim ekonomskim kriterijumima bila iznad proseka tadašnjih članica. Ako uporedimo Austriju sa članicama koje su pristupile 2004, razlika je bila ogromna. Po podacima Svetske banke, BDP po glavi stanovnika Austrije u vreme pristupanja 1995. bio je 27.100$ što je više od države osnivača Italije, koja je imala 21.900$. BDP po glavi stanovika Austrije 1995. godine bio je gotovo šest puta veći od buduće članice Mađarske (27.100$ naspram 4.800$)

Međutim, visok nivo razvijenosti nije bio garant da prilagođavanje zajedničkom evropskom tržištu neće proći bez kompleksnijih reformi. Takve reforme i njihove negativne kratkoročne posledice stvorile su odličan teren da svoj dugogodišnji rad kapitalizuje neko poput Jerga Hajdera. Slobodarska partija Austrije se sa svoje tradicionalne protržišne politike preusmerila na narodni populizam. Uz harizmatičnu i komunikacijski veštu pojavu Jerga Hajdera na čelu, osmišljen je novi alat za borbu protiv „establišmenta“, kakav i dan danas koriste desni populisti širom Evrope.

Hajder je svoj narodni populizam za početak bazirao na antisistemskom delovanju, karakterišući obe vladajuće partije kao kartelizovani establišment koji međusobno sararđuje i odrođen je od građana. S obzirom da je od 1945. „velika koalicija“ bila najčešća forma vlasti i obe partije su se mešale u brojne sfere društva, ovaj element je imao osnova. Uz opšte antisistemsko opredeljenje, naglašeni su bezbednosni izazovi i zahtevanje oštrije politike prema kriminalu i imigraciji, a paralelno i eksploatacija ekonomske nesigurnosti u periodu reformi. Međutim, najjače oružje Hajdera ostaje identitetska politika usmerena protiv imigracije, naročito nehrišćanske, uz evroskepticizam u smeru protivljenja nadnacionalizmu i naglašavanje suverenizma. Emocije koje su dominatne u ovom pristupu politici su: strah, nezadovoljstvo, ozlojeđenost, nesigurnost i želja za osvetom.

Na ovaj način, Hajder je sa jedne strane odvukao nesigurne radničke slojeve od socijaldemokrata, antisistemski opredeljene najsiromašnije slojeve i konzervativniji deo Austrijske narodne partije. Iako je Viktor Klima bio najbolje što je austrijski establišment mogao da proizvede u datom trenutku, gubici u biračkom telu nisu mogli da se izbegnu. Predstavljanje Austrije na putu ka distopiji pobedilo je na simboličkom nivou predstavljanje Austrije kao zemlje na putu ka utopiji.

 

Aktuelni trenutak

Austrijski populistički model kasnije je izvezen u sve ostale evropske države i pokazao se kao relativno efikasan. Ne samo da se pokazao kao efikasan u krunjenju podrške desnom i levom centru, već se jasno nametnuo kao pretnja po poredak uspostavljen u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Na Hajderov patentirani populistički pristup i dan danas ne postoji jasan i kontraofanzivan odgovor, već uglavnom ad hoc odbrana statusa quo.

Sa jedne strane, Fukujama-Pinkerovski optimizam je sve teže predstaviti biračima, kada u velikom broju država Evropske unije nepopularni reformski zahvati tek predstoje, a malo je nagrada i utopijskih nada koje mogu podrgrejati entuzijazam, kao svojevremeno pad Berlinskog zida. Teže je predstaviti budućnost kao utopijsku, ako većini građana deluje kao prilično maglovita, dok levičarska nostalgija mahom ne vodi nigde. Poslednji političar koji je uspešno na ovaj način pobedio populiste bio je Emanuel Makron 2017. godine.

Na drugoj strani, stari konzervativizam predstavlja suviše tupo oružje za pobeđivanje desnih populista. Desni centar je uglavnom pobeđivao kroz inkorporianje određenih elemenata izrazite desnice, ali se to nije svuda pokazalo kao uspešno. Čak i unutar starih konzervativnih partija probijaju se lideri koji bi prirodno bili prikladniji za partije desnih populista.

Na proevropskim partijama je da što pre formulišu jasan odgovor u odnosu na populističku izrazitu desnicu, orijentisan na budućnost i sa jasnim ciljem. Ukoliko se proevropske snage svedu na odbranu statusa quo,  bez nuđenja jasne vizije budućnosti, pitanje je vremena kada će sledeći nestabilan period izroditi nove i opasnije Hajdere širom Evrope. Nova potencijalna globalna recesija može biti idealna prilika za tako nešto. Iz tog razloga, iako je na izborima za Evropski parlament evroskeptična desnica jasno potučena, ozbiljnija borba protiv Hajderovog patenta u Evropi tek predstoji.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *