Moćni lideri i slabe partije – intervju sa profesorom Đanlukom Pasarelijem
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 9 minuta

Foto: Lična arhiva

Razgovor sa Đanlukom Pasarelijem, vanrednim profesorom na Univerzitetu Sapienza u Rimu

 

Proteklog vikenda na Fakultetu političkih nauka održana je godišnja međunarodna konferencija Udruženja za političke nauka Srbije, Sabor politikologa 2019, pod nazivom „Sukobi. Stabilnost. Demokratija?“. Konferencija je zatvorena promocijom zbornika „Prezidencijalizacija političkih partija na Zapadnom Balkanu“ čiji je urednik Đanluka Pasareli, vanredni profesor političkih nauka na Univerzitetu Sapienza u Rimu.

Prezidencijalizacija političkih partija je fenomen koji se odnosi na situaciju u kojoj lideri političkih partija imaju toliki stepen autonomije, čak i po pitanju nekih ključnih tema, da on ili ona više nisu odgovorni partiji. Ovaj pojam srodan je personalizaciji (naglašavanju i pridavanju značaja ličnim karakteristikama političara), ali se od nje razlikuje u tome što je prezidencijalizacija institucionalno ukorenjena i više je vezana za ulogu nego za konkretnu ličnost. Ovaj trend je u porastu na globalnom nivou, a pomenuti zbornik bavi se i političkom scenom Srbije – docent Dušan Spasojević i profesor Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka u njemu analiziraju nastanak i genezu najvažnijih partija u Srbiji.

U razgovoru sa Talas, profesor Pasareli govorio je o porastu trenda prezidencijalizacije u svetu, o problemima slabih partija, usponu Zelenskog u Ukrajini, kao i problemima koje je imao sa desničarskom Ligom Matea Salvinija u Italiji.

 

Foto: PR tim Fakulteta političkih nauka

 

 

Da li je ovako visok stepen prezidencijalizacije politike, tj. političkih partija, na globalnom nivou nešto što treba da nas brine?

Kada pričam o prezidencijalizaciji, dajem opis stanja, ne procenjujem da li je to nešto pozitivno ili negativno. Mislim da postoji porast u ovom trendu, ali najpre u personalizaciji politike – vidan je porast pažnje koja se pridaje ličnim osobinama političara. To pokazuju podaci iz cele Evrope, kao i SAD-a i Latinske Amerike. Međutim, to može da bude još naglašenije u zavisnosti od konteksta – na primer u Srbiji, gde se predsednik bira na neposrednim izborima.

Institucionalni okvir nudi velike mogućnosti liderima. Vaše pitanje je u tom smislu zanimljivo jer ovo može da bude dobra prilika. S jedne strane nam je potrebno liderstvo za rešavanje komplikovanih problema u kompleksnom svetu. S druge strane, ako društvo delegira previše moći jednom lideru ili jednoj vladi, to nije dobro za demokratiju jer se demokratija, u krajnjoj liniji, svodi na participaciju.

Važno je da birači, obični građani, mladi ljudi, učestvuju u političkim aktivnostima u njihovim društvima – sada imamo nove oblike participacije, društvene mreže, internet i slično. U svemu tome, važno je da se popuni prazan prostor između političkog vrha i baze, tj. građana.

 

Da li postoje razlike u trendu prezidencijalizacije politike u različitim uređenjima – na primer, SAD-u i Rusiji?

Vrlo rizično pitanje, pokušaću da budem diplomatičan. Da, postoje značajne razlike. Ako ne bih bio diplomatičan, rekao bih su manje razlike između Trampa i Putina nego između ostalih delova političkih sistema SAD-a i Rusije. Velika razlika između SAD i Rusije ne leži u njihovim liderima, već u političkim sistemima. Sa jedne strane imate slobodne medije, građane koji učestvuju u političkom životu, koji protestuju i koji utiču na politička dešavanja, slobodan parlament i partije koje debatuju, a sa druge je sve to onemogućeno od strane režima. U tom smislu postoji razlika.

 

“Moj glavni utisak je taj da su političke partije u Srbiji previše slabe.”

 

U najnovijem zborniku bavite se Zapadnim Balkanom. Koliko ste upoznati sa dešavanjima u Srbiji i kako vidite trenutnu političku situaciju u zemlji? Konkretno kada je reč o politici predsednika Aleksandra Vučića.

Legitimitet koji predsednik dobija neposrednim glasanjem može lako da zaobiđe vladu – usled političke podrške koju ima, ali i zbog institucionalnog okvira koje Ustav nudi. U periodima krize, na primer, u zavisnosti od pozicije predsednika, on može da umanji uticaj vlade. U Srbiji imate dobru institucionalnu mogućnost da se ove dve pozicije međusobno uravnotežavaju. Naravno, realnost je drugačija.

Da se vratim na pitanje, moj glavni utisak je taj da su političke partije u Srbiji previše slabe. To nije dobro za demokratiju u vašoj zemlji. Taj utisak da neko samostalno vlada ili upravlja može da bude pogrešan, može se desiti da odluke koje predsednik donosi nemaju društvenu podršku. Važne reforme se ne donose dekretima, već je neophodna šira politička podrška. U tom smislu je važno da postoje političke partije. Ne nužno organizacije, ali grupe koje zastupaju interese birača, građana, i prenose ih u politiku.

 

O tome govore i autori u vašem zborniku koji se bave Srbijom, Spasojević i Stojiljković. Jedan od njihovih zaključaka jeste da političke partije u Srbiji početkom devedesetih nisu nastajale kao rezultat zastupanja interesa postojećih društvenih grupa, već kao projekti političkih elita.

Tačno, i ne samo kao organizacije koje su stvorene za političke elite, već organizacije koje su stvorene za jednu osobu, za političke lidere. To može da bude dobro ili loše, zavisi od konteksta, nekada može da otvori priliku. Kada se Jeljcin popeo na tenk, to je, recimo, bilo važno – ali demokratija ne može tako da funkcioniše. Stvaranje partije za jednu osobu može da bude zanimljivo, ali partija tako ne može da opstane. Ukoliko njen lider iz nekog razloga izađe iz politike, partija više ne postoji.

Demokratija će u tom slučaju samo dodatno slabiti – birači će ostati „bez krova“ jer je lider urušio kuću. Važno je imati stabilne partije koje su iznutra demokratične. U tom smislu, Srbija nije dobar primer participacije unutar partija, ali to nije slučaj samo sa Srbijom, uz manje razlike ovu pojavu vidimo od Slovenije do Albanije.

 

“Kada se Jeljcin popeo na tenk, to je, recimo, bilo važno – ali demokratija ne može tako da funkcioniše.”

 

Kako komentarišete uspeh Zelenskog i njegove anti-političke platforme? Da li je reč o izolovanom slučaju ili odrazu generalnog trenda u politici?

To je svakako trend, iz dva razloga. Najpre, reč je o generalnom momentumu širom sveta – u pogledu participacije, porasta populizma i slično. Pored toga, u Ukrajini postoje personalizovane partije, kao i veliki rascep između zapada i istoka, te problem Krima.

U dobru ili zlu, istorija Ukrajine je istorija lidera, a ne političke participacije. To se dešava kada imate tranziciju iz nedemokratskih (u ovom slučaju totalitarnog, dok je na Balkanu reč o autoritarnim režimima) u demokratske režime. U takvim situacijama, političke partije nastaju preko noći jer su do tog trenutka bile ilegalne. Nema vremena za organizovanje ljudi, već nastaju politički klubovi i grupe koje se organizuju za potrebe izborne kampanje. Lideri su okruženi krugovima ljudi od poverenja, a to je problem jer nema podsticaja za unutrašnju demokratičnost partija.

 

Hoćete da kažete da je u Ukrajini postojalo plodno tlo za uspon nekoga kao što je Zelenski?

Da. Takođe, Ukrajina je jasan primer zemlje koja se nalazi „na sredini reke“ – ne znaju gde žele da budu u budućnosti. Nemaju jasnu ideju o priključivanju EU, za šta lično mislim da bi bila loša ideja za obe strane, niti o odnosu sa Rusijom.

 

Govoreći o Zelenskom, pomenuli ste i populizam. Kakva je veza između prezidencijalizma i populizma danas?

Pre svega, pitanje je šta je tu uzrok a šta posledica. Tačno je da imamo porast top down pristupa politici, dakle porast personalizacije politike. Usled toga je veći jaz između političkih elita i običnih građana, postoji distanca između birača i institucija. Političkim liderima je lakše da kontrolišu građane, a obični ljudi sve više kritikuju elite samo zato što su na vlasti, pa dolazimo u začarani krug gde se ti procesi međusobno jačaju.

 

 

Salvinijeva Liga je ranije ove godine tražila da vaša knjiga o ovoj partiji bude povučena iz literature na Univerzitetu u Bolonji zbog navodne diskriminacije studenata koji su simpatizeri Lige. Kakav je bio epilog te priče? Da li je to izolovan incident ili nam govori nešto više o odnosu Lige/partija prema akademiji u Italiji?

Napisali smo knjigu o Salviniju, lideru ekstremne desničarske partije, koja je u suštini akademsko istraživanje. Usled akademskih procedura i tajminga, knjiga je objavljena baš u trenutku kada Salvini dolazi na vlast. Neko je shvatio da su kolege na Univerzitetu počele da koriste našu knjigu, pa je kritika glasila: autori treba da budu lojalni vladi i da je ne kritikuju na ovaj način. Naš odgovor je bio: mi smo lojalni Ustavu koji nalaže slobodu govora i slobodu naučnog istraživanja. Knjiga nije usmerena protiv Salvinija, u njoj se samo konstatuje da je Liga partija ekstremne desnice.

Ovo nije lepa stranica u knjizi italijanske demokratije, imamo situaciju u kojoj vladajuća partija napada dva profesora i njihovu slobodu da slobodno istražuju i pišu.

Nije reč o izolovanom incidentu, tako italijanske partije inače tretiraju akademiju, posebno partije desnog centra. I ne samo akademiju, već i medije, postoje razni primeri napada na medije koji kritički izveštavaju o vlasti.

Ukratko: to što Salvini više nije na poziciji vlasti je dobra vest za demokratiju u Italiji.

 

Kako biste ocenili trenutnu ulogu i položaj društvenih nauka u političkim dešavanjima – u Italiji? U Evropi generalno?

Mislim da su društvene nauke oduvek zapostavljane, iz dva razloga. Najpre, prosečan građanin nije svestan korisnosti naših studija i rada. S druge strane, elite vrlo dobro razumeju opasnost slobodnih društvenih nauka. Elite postavljaju pitanje zašto treba finasirati društvena istraživanja kada ona mogu da budu pristrasna i slično, ali ja mislim da društvene nauke, i političke nauke, i te kako mogu da budu korisne i primenjive.

Ako izučavamo demokratiju, dolazimo do nekih odgovora na pitanje kako je unaprediti i to je izuzetno važno. Društvene nauke će biti sve važnije i važnije, posebno u kontekstu upotrebe big data ili različitih pitanja u vezi sa očuvanjem životne sredine.

 

“Ne gajim nostalgiju prema političkim partijama, ali ljudi koji žele da utiču na političke procese moraju da budu kohezivniji, ujedinjeniji i bolje organizovani.”

 

Pričali smo o političarima, građanima, medijima i društvenim naukama, a u mreži aktera političkih procesa važnu ulogu igra i civilno društvo. Kako biste ocenili ulogu civilnog društva i njegovih organizacija danas? Koliko ono zaista ima ulogu posrednika i facilitatora političkih procesa?

Mislim da će civilno društvo biti sve aktivnije, posebno kada je reč o mlađim generacijama, i ne kažem to samo zbog Grete. Postoji povećana svest o njihovim aktivnostima, ali u isto vreme ne postoji čvrsta veza između donosioca odluka i masa. Možete imati ulične demonstracije koje ne mogu da dopru do tačke uticaja na političke odluke jer nisu dobro organizovane. Ne gajim nostalgiju prema političkim partijama, ali ljudi koji žele da utiču na političke procese moraju da budu kohezivniji, ujedinjeniji i bolje organizovani. U suprotnom, dan nakon demonstracija, elite koje su na moći će ostati tu bez podsticaja da nešto menjaju.

Danas imamo mlade ljude, žene, aktiviste za životnu sredinu… videćemo. Naravno, u različitim zemljama su ove grupe bolje ili lošije organizovane. U Francuskoj imamo Žute prsluke koji okupljaju i ekstremnu desnicu i progresivne građane, ali oni protestuju već godinu dana i ja nisam siguran da su uspeli da izdejstvuju značajne promene.

 

U najnovijoj knjizi bavite se preferencijalnim izbornim sistemima i navodite da su političke nauke do sada precenjivale uticaj preferencijalnog glasanja na moć birača. Šta treba da se uradi da bi birači zaista imali veću moć pri izboru kandidata, kao i veći uticaj na politički proces i zauzvrat dobijali veću odgovornost političara?

Tako je, ova knjiga analizira 19 zemalja i preko 200 izbornih ciklusa – iz ovog regiona, uključeni su Hrvatska i Kosovo, budući da tu postoje preferencijalni izborni sistemi. Upravo to što ste rekli, mislim da društvene nauke precenjuju značaj preferencijalnog glasanja, ali svakako postoje sistemi u kojima birači imaju veću ili manju moć. Pravila, međutim, ne mogu da garantuju da će birači imati veću moć, to nije datost. Birači uglavnom glasaju za najprepoznatljivije lice, najčešće nosioca izborne liste, zato što ga/je percipiraju kao najvažnijeg kandidata. Problem je, ponovo, u manjku demokratičnosti unutar partija.

Što se tiče konkretnih koraka, mislim da institucionalne promene treba da budu usmerene na veću odgovornost. Pitanje treba da glasi: da li će neki sistem da uveća odgovornost političara prema građanima? Nikada nije crno-belo, da ili ne, ali ako naginje prema da – to treba uraditi. U slučaju preferencijalnog glasanja, odgovor je – ne nužno.

Zaključak moje knjige jeste da je procenat kandidata koji su zaista izabrani od strane birača negde oko 10%. Naravno, rezultati izbornih sistema uvek zavise od konteksta, pa ne mogu da kažem da je jedan ili drugi sistem nužno bolji.

 

Kojim još temama biste želeli ili planirate da se bavite u narednom periodu?

Posebno me interesuju tri aspekta političkog života: predsednici, političke partije i izbori.

 

Više o ovogodišnjem Saboru politikologa pročitajte ovde.

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *