Katarza koja nam je potrebna – prikaz BBC serije „Grad i grad“
Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 9 minuta

Foto: iStock 

Ima jako mnogo priča o “dva grada” – od antičkih narativa rivalskih metropola Ura i Uruka, Atine i Sparte, Rima i Kartagine, preko eponimnih književnih narativa kao što je Dikensov, sve do korišćenja ovog motiva urbane superpozicije u serijama poput Izgubljenih ili Mosta. Činilo bi se da je tu malo koji kamen ostao neprevrnut, ali umetnička imaginacija, kao i domišljatost u korišćenju novih oruđa za oneobičavanje – poput proširene stvarnosti – nas stalno iznova iznenađuju.

Kako bi drugačije roman sa izraženom anti-vizuelnom (pa prema tome i anti-televizičnom) premisom, prema kojoj se veliki deo stvari o kojima se govori ne sme videti, mogao postati osnova za scenario jedne televizijske serije, dakle pre svega drugog vizuelnog dela? Osmisliti tako nešto zapravo je u startu veliko postignuće BBC-ijevog scenariste Tonija Grizonija; preciznije, moglo bi se nazvati televizijskim meta-postignućem.

 

Gde treba da povučemo granicu?

Grad i grad, BBC-ijeva miniserija iz 2018, nastala po istoimenom romanu Čajna Mejvila iz 2009. godine, na briljantan i provokativan način poigrava se sa motivima preklapajućih realnosti, saznajne uloge svesti, utopije, distopije i anti-utopije. Odmah treba reći da su i roman i miniserija, na kojoj je Mejvil bio angažovan kao konsultant, za svaku pohvalu i u ovom prikazu se snažno preporučuju! (Roman je u Srbiji 2010. godine objavila „Laguna“, u često ne baš srećnom prevodu Dubravke Srećković Divković.) Naglasak je, međutim, na televizijskoj seriji pre svega zbog pomenutog meta-postignuća, a zatim i što nema preveliku konkurenciju.

Naime, malo je dela vizuelne produkcije, uključujući i veliki i mali ekran, gde su na ozbiljniji i dovitljiviji način predočena najdublja filozofska i društvena pitanja: šta je stvarno? zašto percipiramo samo mali deo onoga što je stvarno? da li kontrolom percepcije kontrolišemo i društvenu stvarnost? može li nam proširena stvarnost pomoći da izbegnemo sučeljene populističke katastrofe? I verovatno najvažnije: gde treba da povučemo granicu?

Dva grada u neodređenom prostoru centralne/istočne Evrope, Bežel i Ul Kuma, dele isti fizički prostor i geografiju, mada im je gotovo sve ostalo različito: jezik, ekonomija, kultura, običaji, oblačenje, čak i dominantne boje. Bežel, prikazan najsličnije istočnoevropskim gradovima 1980-tih poput Bukurešta, Beograda ili Krakova, ima diesel-punk elemente (kinoprojektori, audio kasete, “Volge”, “Zastave 101” i slični automobili), dominiraju žuti, blago zeleni i smeđi tonovi, deluje kao zamrznuta, konzervativna distopija; „blokovi boje zemlje“, oslikani Mejvilovom često nestrpljivom kičicom na bukvalno prvoj strani romana, poetsko su i vizuelno utemeljenje beželske svakodnevnice. Ul Kuma, osenčena jarko crvenim ili plavim tonovima, predstavlja cyber-punk metropolu od stakla i čelika, sa jasnim tehnokratsko-korporativnim distopijskim crtama. Iako su stanovnici oba grada svesni svojih suseda iz onog drugog, iako je često jedna strana iste ulice u Beželu, a druga u Ul Kumi, razdvajanje se postiže neuropsihološkom disciplinom (koja je namerno ostavljena amorfnom) kojom stanovnici svakog grada „brišu“ iz svog perceptivnog polja sve u vezi sa drugim.

Poput obrnutog Pokémon Go sveta, umesto da vide ono što, poput pokemona, nije zaista tu, stanovnici Mejvilovih gradova ne vide ono što jeste tu – makar to bile ogromne građevine, lokali, vozila, ili čak i vlastiti emotivni partneri (kako pokazuje jedna montipajtonovska filmska vinjeta unutar serije) iz druge metropole. Nije nikakvo čudo da su fanovi na webu uložili često zadivljujući napor da nacrtaju što preciznije mape i urbanističke planove podeljenog Mejvilovog sveta!

 

 

Ilustracije: Simon Rowe 

 

Prelazak granice je legalno moguć tek nakon dugačkog procesa „privikavanja“, dok se ilegalni prelasci mogu završiti orvelovskim „isparenjem“ prekršioca. Za to, kao i za druge aspekte neuhvatljive, ne-fizičke granice između dva grada i dve civilizacije, zadužena je misteriozna služba, potpuno nezavisna od lokalnih policija, čije već samo ime predstavlja lingvistički, baš kao i politički, izazov.

U Mejvilovom originalu ona se zove Breach. Radi o jednoj od najvišeznačnijih – ako takav superlativ postoji uopšte – engleskih reči i to nije nimalo slučajno, pošto savršeno odgovara autorskoj nameri da dodatno onesposobi nepouzdanog naratora i prepusti „spontanom poretku“ da nametne najdekvatnije značenje kroz evoluciju proznog narativa. Google Translate navodi ni manje ni više nego 47 (!) različitih sinonima i delimičnih sinonima; Cambridge English Dictionary sadrži 13 idiomatskih upotreba i kolokacija ove reči. Što je najinteresantnije – i delom relevantno za ovu priču – neka od tih značenja su međusobno ako ne suprotna, ono izrazito komplementarna, ne-preklapajuća. Među navođenim srpskim prevodima su: prodor, prolaz, interval, razmak, kršenje, prekršaj, proboj, pukotina. U kontekstu radnje u kojoj pripadnici ove organizacije zapravo sprečavaju prodore, prolome i pukotine, a kao deo snaga reda se bar formalno bore protiv kršenja/prekršaja zakona, najadekvatnijim prevodom se čini „Razmak“ koji će u ostatku ovog prikaza biti korišćen. Da zaista perfektnog prevoda ne može biti, pokazuje jedna od vodećih parola koja se ponavlja sa zvučnika i na posterima, a glasi Trust in Breach! i takođe predstavlja teško prevodivu igru reči, pošto je breach of trust poznati prekršaj ili krivično delo u anglosaksonskom građanskom pravu.

 

Misterija Razmaka

Odmah valja pomenuti da se sve što se odnosi na zaplet može podjednako odnositi i na Mejvilovu knjigu i na BBC-ijevu miniseriju, s obzirom na to da se potonja prilično verno drži svog literarnog predloška. Da ne bismo kvarili zadovoljstvo i gledaocima i čitaocima, ovde ćemo samo u najkraćim crtama skicirati zaplet, koji uostalom i sledi prilično ustaljene konvencije noir žanra. Inspektor Tudor Borlu (sjajno ga tumači iskusni Dejvid Morisi), građanin Bežela, biva uvučen u istragu ubistva američke studentkinje arheologije, stanovnice Ul Kume, čije je telo pronađeno u Beželu. Kako je to uopšte moguće? Kad neko ilegalno pređe granicu, rizikuje da ga Razmak smesta uhapsi i odvede u nepoznatom pravcu; posebno ako pri tom prenosi leš. Razmak se, međutim, nije „manifestovao“. I, u skladu sa običajima, na pitanja ne odgovara.

Borluovi lični demoni, vezani za nestanak njegove supruge Kat (Lara Pulver, proslavljena u Šerloku) pre mnogo godina, otežavaju tu situaciju, s obzirom na to da je Kat, baš kao i ubijena devojka, bila zagovornik ezoterične i radikalno nepoželjne teorije o trećem gradu, Orsiniju, skrivenom negde između dve poznate metropole. Dok u Beželu na izborima pobeđuju ekstremni populistički nacionalisti, jako poznata lica sa sve svojim paravojnim „Jedinicama“ i kratko ošišanim „žestokim momcima“, a policija u Ul Kumi hapsi ilegalne – i dobrim delom hipsterske – unifikacioniste, zagovornike prokažene ideologije objedinjavanja gradova, Borlu pokušava da, zajedno sa svojom partnerkom, pozornicom oštrog jezika Lizbet Korvi (tumači je sjajna Mandip Dilon, sa par sopstvenih tajni u rukavu), spase bar delić reda u tom divljem, eksplozivnom haosu. Istraga ga vodi, u lakonskim naslovima sve četiri epizode, iz rodnog Bežela, preko granice u tehnokratskoj Ul Kumi, kroz oniričku mitologiju zagonetnog Orsinija, misteriju nestanka njegove supruge, preko sukoba sa političkim ekstremistima i moćnim poslovnim interesima, sve do misterije samog Razmaka.

Kao što je legendarni Rodžer Ebert odlično znao, atmosfera je 3,5 od 4 zvezdice kada su filmska (ili televizijska) remek-dela u pitanju. Grad i grad demonstrira kako se, sa vrlo skromnim sredstvima, vrhunskom kamermanskom i scenografskom veštinom i sasvim diskretnim CGI intervencijama, može postići veličanstveni vizuelni i atmosferski spektakl. Mada se radi o neo-noir žanru, gde gledalac u startu ne očekuje raskošni kolorit i razigranost svetlosti, Grad i grad naročito nakon prve epizode postiže jednu vrstu živahne obojenosti, koja dobrim delom potiče od dinamike promene vidnog polja trenutnog protagoniste koja primetno, mada diskretno, distorzira detalje nesaglasne sa njenom ili njegovom trenutnom proširenom realnošću. Ovde postoji ogroman broj detalja koji se uočavaju tek na ponovljeno ili višestruko gledanje, što značajno doprinosi trajnosti miniserije, kao i njenoj kreativnoj nezavisnosti u odnosu na Mejvilov roman. Poput Blejd ranera (i originala i nastavka), pojedini ključni momenti postaju vizuelno kodirani na način koji bi u svakom drugom kontekstu bio totalno trivijalan, ali ovde dobija jednu dodatnu dimenziju; takav je slučaj sa neobičnim beželskim alfabetom, sa roze-ljubičastim scenama u kojima se referiše mitski Orsini, sa satiričnim posterima „običnih ljudi“ koji su u stvari uvrnute reklame za tajnu službu sa sveprisutnom apsurdističko-filipdikovskom parolom:

Uočiti Razmak je lako – oni izgledaju baš kao vi i ja!

Računarske igre kao što su Max Payne ili Planescape: Torment (ili njegova manje uspešna konceptualna modernizacija Torment: Tides of Numenera) su deo istog ironijsko-atmosferičnog noira i u pojedinim trenucima mini-serija odiše identičnom anksioznošću koju u ovakvim video igrama doživljavamo kada likovi sa kojima se identifikujemo suočavaju sa izborom između dve loše alternative.

 

Zloupotreba prošlosti

Čak i ovaj ultrakratki prikaz bio bi nepotpun bez pominjanja motiva arheologije – prošlosti i njene (zlo)upotrebe u društvene i političke svrhe – koji je snažno prisutan u miniseriji, čak i više nego u romanu. Zanimljivo je pomenuti i da je jedna od najinteresantnijih skorašnjih primena proširene realnosti upravo u domenu arheologije, gde ova računarska tehnologija omogućuje istraživačima da rekonstruišu lokalitet iz sačuvanih struktura bez da ga bespotrebno uznemiravaju ili prekidaju iskopavanja.

Veliki deo pažnje posvećen je artefaktima kao ključevima za interakciju čovečanstva sa svetskim haosom; samo suprotstavljanje diesel-punk vs. cyber-punk ovo demonstrira, kao i majstorska superpozicija unutar jednog grada (Ul Kume) scena arheološkog muzeja/lokaliteta sa scenama iz hotela, čiji Aaltom i Bauhausom inspirisani monumentalistički dizajn predstavlja praznik za oči ništa manji, sa pristrasnog stanovišta pisca ovog teksta, od neke gotske katedrale ili renesansne palate.

Konačno, i dramski, ali i političko-filozofski vrhunac Grada i grada (i romana i miniserije) sastoji se u suočavanju sa misterijom u srcu Gradova: Razmakom, odnosno neophodnošću granica. To je bez dileme najneočekivaniji – u svetlu Mejvilovog opusa, ali i političkog aktivizma – aspekt raspleta; afirmacija samog pojma granice, i to kako u praktičnom, tako i u epistemološkom, pa i moralnom smislu. Oboje protagonista, i Borlu i Korvi, pronalaze pročišćenje, pa i pomirenje, sa haotičnom realnošću kroz prihvatanje principa granice, oličenog u Razmaku. „Pre Razmaka, bilo je samo krvi,“ kaže Borlu i implicira da je oduvek bilo tako. Kao i balkanska plemena, tako se i sukobi unutar „leopardove kože“ Bežela i Ul Kume vraćaju unazad do početka istorije, odnosno prelaze granicu istorijskog i postaju deo nacionalističkih mitova. Ludvig Vitgenštajn je 1921. godine napisao kako su granice jezika nužno i granice sveta. Džon Arčibald Viler, najveći pedagog među fizičarima 20. veka, je stalno naglašavao da se praktično svi ključni fizički zakoni, uključujući održanje energije, impulsa i naelektrisanja, mogu napisati u varljivo jednostavnoj simboličkoj formi:

granica granice (bilo čega) = 0

Ovaj pristup je na početku veka efektno obnovio Stiven Hoking. Izgleda da tu imamo posla sa samom najdubljom strukturom univerzuma, koja se onda fraktalno ponavlja na raznim skalama, uključujući tu i evolucione, kulturne i one ljudskog društva.

 

Koža kao zaštita od otrova spoljnog sveta

„Moj posao je da održavam kožu unutar koje zakon opstaje,“ zaključuje Borlu pri kraju. Koža, kao efektna metafora granice, inače igra veliku ulogu u zapletu. Kao i u svakom detektivskom trileru, otisci prstiju, posekotine, rane, predstavljaju puteve ka razumevanju misterije, ali ovde to poprima daleko šire dimenzije. Koža nas čuva od destruktivnih efekata spoljnog sveta. Kada se koža podere, onda imamo „prolom“, „prodor“ ili „prekršaj“ – otvorenu ranu na telu društva, koja se lako zagnoji zbog sveprisutnih patogena nacionalizma, ksenofobije, egalitarizma, i ostalih otrova koji cirkulišu u svetskom haosu.

Možda se od univerzalnog „zakona haosa“[1] ne može pobeći – barem ne bez posthumanističke transformacije čoveka ili superinteligentne AI – ali se on može odgovarajućim mudrim delovanjem držati unutar granica , blizu svojih atraktora. Ovde pronalazimo snažnu tendenciju kao jednoj anti-utopiji, tj. odbacivanju svakog utopijskog diskursa, bez obzira na aposteriornu moralnu odrednicu, morovske utopije, baš kao i orvelovske distopije, nacionalizma kao i globalizacije. U tom smislu, predložak za Grad i i grad mogao je napisati i prof. Džordan Piterson, isto kao i Mejvil. Pospremiti svoju sobu je dovoljno teško, nažalost, za ogroman broj ljudi današnjice; možemo li se ikada i izdaleka nadati da možemo pospremiti svoj grad?

Na ovaj način, Mejvil – poput postmodernističke ikone Bruna Latura u svom „pokajanju“ iz 2004 – prevrednuje sopstvenu ekstremnu levičarsku socijalno-konstruktivističku poziciju i potvrđuje da postoje zidovi realnosti koji se ne razbijaju, posebno ne revolucionarnom metodom „glava kroz zid“. Platonova „plemenita laž“ se ispostavlja kao odista plemenita, pošto sprečava ekstremizam i krvoproliće. Čak i pohlepa megakorporacija koje zloupotrebljavaju svoj monopolski položaj je vrlo jasno prikazana kao manje zlo u odnosu na ksenofobiju i ubistveni nacionalizam beželskih populista i njihovog vođe, majora Sijedra. Borluova završna katarza je tako dvostruko anti-utopijska u gornjem značenju, dakle nikako distopijska: ne samo da je spoznajom dva sveta prestao da suštinski pripada („ukorenjuje se“, hajdegerovskom floskulom) ijednom od njih, već je stekao i perspektivu koja aktivno transcendira obe ograničene utopije/distopije, i konzervativnu i tehnokratsku, a opet nije ni cinična ili nihilistička. Nikakvo čudo da se kritičarima Gardijana miniserija i nije baš dopala.

Na taj način dolazimo do prave aristotelovske, katarzičke vrednosti Grada i grada. Kao i u gotovo svakom noir filmu ili seriji, drama je na momente teška, pa i mučna za gledanje i poistovećivanje sa protagonistima. Zaokružena celina je, međutim, osvežavajuća i oslobađajuća na način koji nije u potpunosti moguće predstaviti i objasniti rečima.

 

Metafizika nade

Premda je, kao i u svakom ostvarenju tog žanra, a i kao u „našoj“ stvarnosti – što god ona zaista bila – pravda samo delimično zadovoljena, šteta ostaje učinjena, a mrtvi ostaju mrtvi (uprkos svoj empatiji investiranoj u đavolski dobro izrežiranim flešbekovima), ipak se na kraju serijala teška, represivna, gušeća koprena svlači i dobijamo jednu sasvim novu perspektivu na Gradove. Mučninu i depresiju zamenjuje melanholična pomirenost sa granicama, nostalgija, ali i izvesna metafizička nada, pomalo slična onoj na koju nailaze tragički junaci romana Vilijema Barouza, Džejmsa Balarda, Ernesta Sabata ili Vladimira Tasića.

Borba protiv utopija i onih koji bi ih realizovali ne pitajući za cenu jeste večita borba, na koju je razuman čovek osuđen – ali u toj borbi on može naći smisao i osloboditi se demona svoje psihe ili političke prošlosti. Stoga je to slika jednog kamijevskog srećnog Sizifa ili jednog poperovskog „traganja bez kraja“ koje, iako svesno nikada ne stiže do cilja, nije pesimističko ili depresivno. Preneti jednu suštinski pozitivnu, inspirišuću, pa i nenametljivo optimističnu poruku kroz noir krimić sa dosta nasilja, krvi i ideološkog ekstremizma je krajnje težak poduhvat, a uspeh svedoči o majstorstvu kako samog Mejvila, tako i scenariste Grizonija i režisera Šenklenda. S obzirom na ogromnu kompleksnost zapleta i karaktera, nije za očekivati da Grad i grad bude široko slavljen i prihvaćen, naročito u ovom dobu minimalnog raspona pažnje; za nadati se je da će melanholična katarza ostaviti eho u umovima i srcima gledalaca.

Pošto nam je potrebna.

[1] Naslov sjajne biografije Majkla Murkoka, oca britanskog „novog talasa“, iz pera Džefa Gardinera The Law of Chaos: The Multiverse of Michael Moorcock (Headpress, Truro, 2015), koju takođe svesrdno preporučujem svim ljubiteljima književnosti.

 

  • Grad i grad (The City and the City)
  • Zasnovano na: Grad i grad (The City & the City) autora China Miéville (2009)
  • Scenario: Tony Grisoni
  • Režija: Tom Shankland
  • Broj sezona: 1
  • Broj epizoda: 4
  • Originalna mreža: BBC2
  • Originalno prikazivanje: 6–27. april 2018.
  • Uloge: David Morrissey, Mandeep Dhillon, Lara Pulver, Maria Schrader

Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *