Da li je bojkot već napravio neki pomak?
Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: N1

Poenta pluralnog i demokratskog društva jeste da se o svemu razgovara i da kroz debatu jačamo i preispitujemo svoju argumentaciju. O tome zašto je bojkot izbora dobra strategija za opoziciju sam više puta pisao i govorio, a i na samom Talasu ima više nego dovoljno tekstova o tome. U ovom tekstu ću pokušati da se osvrnem na to da li bojkot/najava bojkota/proglašenje bojkota već daje neke rezultate. Naravno, mogli bismo otvoriti forum sa diskusijom oko toga šta bi bio uspeh bojkota, šta bi bili dobri rezultati bojkota za opoziciju i sl, ali da ne idemo previše u detalje – ono što je evidentno, neke stvari u Srbiji više nisu kao što su bile pre par meseci.

Od poslednjeg dana jula (prvi sastanak vlasti i opozicije na FPN-u) do novih SNS predloga za unapređenje izbornih uslova (Vladina radna grupa, posmatračka misija OEBS-a, posredovanje Dejvida Mekalistera i Evropskog parlamenta) – imali smo niz stvari koje su dodatno zatalasale političku scenu i prilike u Srbiji. Ono što se svakako može reći – stvari nisu normalne i redovne, dešavaju se stvari za koje nismo mogli ni da pretpostavimo da će se desiti pre samo nekoliko meseci.

Zašto bi sve ovo što je bilo nezamislivo do pre par meseci i gde je vlast zdušno odbacivala bilo kakav razgovor o tome – danas bilo na stolu? Mislim da ne moram da kažem da je to rezultat bojkota ili „pretnje bojkota“ i da jesu možda i neke druge stvari uticale na to (protesti, napuštanje skupštine, izveštaji međunarodnih institucija i organizacija), ali mislim da i najveći protivnici bojkota izbora moraju to da kažu.

 

Pretnja bojkotom VS. bojkot

Nije bilo neočekivano da će ovo da se desi onog trenutka kada je opozicija iznela kartu bojkota na sto. I naravno da je zavisilo od toga koliko je vremena do izbora i potpuno je očekivano da kako se izbori približavaju – da će oko svega ovoga da se razgovara i da nezamislivo postaje zamislivo. Kolika je spremnost vlasti da popusti, to jeste veliko pitanje i pitanje koliko je sve ovo samo pro forme. Pojedini kažu da je pretnja bojkotom legitimno sredstvo, ali da za proglašenje bojkota treba sačekati i da se treba boriti do kraja. U jednom delu sam saglasan sa tim – odnosno da se treba boriti za izborne uslove i to i jeste poenta samog bojkota, ali pretnja bojkotom mora biti stvarna pretnja, a ne „pretiti bojkotom“, a postavljati pitanje o njegovoj svrsishodnosti. Javnost može i treba da ispituje svrsishodnost, a na političkim akterima je da na to odgovore.

I pored poprilično smušene argumentacije zašto bojkot od velikog dela opozicionih aktera, rizikovaću sa tezom i reći da kada 4 od 5 (Dveri, Ujedinjena DS, SSP, Narodna) najvažnijih opozicionih aktera proglasi bojkot, a peti (PSG) postavi rok nakon pritisaka javnosti – onda je jasno da je pretnja stvarna i da vreme vlasti da „izvuče opoziciju na izbore“ curi. Siguran sam i da „zahtev PSG-a“ ne bi dobio toliko na važnosti da ostali nisu već proglasili bojkot. Onog momenta kada i PSG proglasi bojkot, može se reći da opozicija bojkotuje izbore. Zato njihova odluka i jeste od velike važnosti. Rizikujem i da mi se zameri na odabiru ovih 5 najvažnijih opozicionih aktera, ali hajde da opet pogledamo situaciju dublje i zapitamo se zašto su se baš sada vlast i međunarodni akteri baš tako „zainteresovali“ oko svega? Ukoliko pretnja bojkotom nije stvarna, onda ne možete ni očekivati bilo kakve efekte. Kao i za sve u politici – tako i za bojkot, neophodne su strateške odluke, ali i odluke u pravo vreme.

 

„Muvanje opozicije na izbore“

Da se odmah razumemo – vlast će učiniti sve da sitnim ustupcima i ovakvim predlozima poput zaključaka Vlade „izvuče“ opoziciju na izbore. I iz svih ovih koraka vidimo namere da to učine, uz naravno pravljenje alibija kod međunarodnih aktera. Ništa se neće promeniti zato što vlast to želi, veći isključivo sa ciljem da opoziciju izvuče na izbore. I to rade od kada je pretnja bojkotom postala stvarna. Dugo se vodi i debata o tome koliko ranije se neke stvari moraju izmeniti – da li 6 ili 9 meseci, da li to stoji u Sporazumu sa narodom, kada je neophodno izvršiti neke izmene i kako bi se one nadgledale i ko će biti garant da ako se neke stvari formalno pravno izmene ili preciziraju da će se one zaista i primenjivati.

I da – neke preporuke, bilo ekspertskog tima bilo organizacija civilnog društva (koje se u mnogome preklapaju), mogu se srediti neposredno pred raspisivanje izbora (one tehničke stvari koje se tiču izbornog dana), ali ono što nosi najveću moć SNS-a, a to su mediji – ne može se rešiti u mesec ili nešto više dana izborne kampanje. Iako je kolega Vučićević dobio priliku da na RTS-u kaže nešto više o preporukama ekspertskog tima prvi put od kada su preporuke predstavljene, to je samo jedan mali korak koji ne menja suštinu. SNS to jako dobro zna, a poprilično sam siguran da će se medija najteže odreći.

Možda se RTS malo i otvori, ali znamo svi kakav uticaj ima npr. RTV Pink, a znamo i kakav SNS propagandni program emituje ova televizija. Imajući u vidu značaj i uticaj medija, za odluku o bojkotu se ne može čekati raspisivanje izbora – potrebno je ranije obezbediti iole slobodne medije u kojima se postiže približno ravnopravan tretman na istim osnovama.

 

„Ispuniti zahteve ili rizikovati sa bojkotom?“ – teška odluka za SNS

Dobro je pitanje i da li će SNS pre pristati na slobodne i poštene izbore (ispunjavanje svih zahteva) ili će rizikovati sa bojkotom – to je sada strateška odluka za njih i siguran sam da je neće doneti lako, za razliku od većine političkih odluka koje su donosili u prethodnih 7 godina. Takođe sam siguran i da će u narednim mesecima dosta toga uraditi oko izbornih uslova i zato mogu da kažem da bojkot već sada daje rezultate, jer iako npr. nisu iskreni u tome – već ovim prvim dokumentima i predlozima su i sami priznali da neke stvari u Srbiji ne funkcionišu.

I kako god gledali na bojkot – ovo jeste početak promena izbornih uslova u Srbiji. Koliko će borba za to trajati – to ostaje da se vidi i velikim delom zavisi od odluka vlasti, ali i međunarodnih pritisaka. Uključivanje Evropskog parlamenta i novi razgovori uz posredstvo evro-parlamentaraca jeste potvrđivanje da postoji politička kriza u zemlji što opozicija može da iskoristi za pritiske i promene u svoju korist. I mora to da iskoristi, bilo za odložene izbore (o kojima se sve više priča iako su ustavno nemogući), za neke vanredne koji bi usledili ili za redovne predsedničke izbore 2022. godine – to takođe ostaje da se vidi. Ono što vlast sada pokazuje – opozicija bi trebalo da iskoristi, a ne da nasedne i da ipak izađe na izbore ako se suštinski ništa ne promeni ili ako se nedovoljno rano promeni.

Jesen, zima pa i proleće će očigledno biti izuzetno turbulentni u pogledu političkih dešavanja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *