Foto: Manfred Werner
Kada bih svet posmatrao van konteksta, samo u principu, državno finansiranje kulture bi bilo nemoralno, jer ko tačno državi daje pravo da uzima pare od poreskih obveznika i ulaže ih u nešto što vlast smatra bitnim, bio to fudbal, farma ili umetnost? I ko je na kraju vlastan da odluči kome treba dati te pare a kome ne? Međutim, u siromašnoj zemlji malog tržišta, kad bi se državne subvencije kulturi ukinule ne bismo imali ni film, ni pozorište, ni operu, ni balet, ni performans, ni muzeje, ni umetnika, već samo rijaliti šou programe i turbo folk. Kad već mora biti tako, onda prilikom podele novca namenjenog kulturi moraju da postoje kakva-takva pravila koja vlast uvek mora poštovati.
Rad Marine Abramović nisam pratio na vreme, ne može čovek baš sve da prati, ali povodom izložbe u Beogradu upustio sam se i posle prikupljanja i procesuiranja podataka i utisaka zaključio da tu zaista postoji ono nešto, da ona izaziva emocije, što i jeste sama esencija i svrha umetnosti, a kako to čini neobičnim sredstvima i metodama, dovodi do preispitivanja i redefinisanja samog pojma arta. Moram da priznam da nije moj đir, nije mi duhovita, ali šta god mislili o njenoj karijeri i radovima, Marina je kvalitetniji brend od Srbije, i može nam pomoći da popravimo taj tako loš međunarodni imidž koji nosimo kao krst i ne umemo da ga se otresemo.
Međutim, problem s imidžom naše zemlje nije u tome da se u svetu veruje da kod nas nema talentovanih ljudi, baš veoma naprotiv, poznati smo kao rasadnik odličnih stručnjaka – od sportista, do naučnika, umetnika, lopova. Imidž naše zemlje je takav zato što svi znaju da je naša demokratija prividna, da se u nas loše administracije nižu jedna za drugom već decenijama, da imamo endemsku i skoro neiskorenjivu korupciju, te da su institucije sistema nejake a izvršna vlast bahata i osiona. Dakle, svet na nas gleda kao na banana republiku i to s pravom.
Dobro je da se trudimo oko Marine i nije fora što je grde, jer nije ona tu ništa kriva, ona je to što jeste i niko nas ne tera da je pratimo, ali mislim da je dobro što, ko voli, može da njen rad upozna i u Beogradu. Opet, mišljenja sam da bi mnogo uputnije bilo da se naš režim potrudi da nam imidž popravi na drugi, pošteniji način, recimo time što će se potruditi da budemo manje banana republika, a to se postiže samo iskrenim radom na jačanju institucija sistema, demokratije i vladavine prava. Čim se to popravi, svet će odmah primetiti i početi da nas tretira sa više poštovanja.
A vladavina prava podrazumeva i da se vlada pridržava zakonskih procedura i da vlast vrši transparentno. To bi značilo da jedna ovakva izložba, tako skupa i velika, ne bi mogla da se dogodi ovako neformalno kako se desila – premijerka je srela umetnicu u kafani i ponudila joj polumilionski honorar i eto nama izložbe. To se, naime, zove samovlašće, nepoštovanje demokratije i to nikako nije dobro ni za zemlju ni za njen imidž. Tako makar ja mislim, ali ko sam ja da sudim?
Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Pisac i književni prevodilac