Milan Krstić

Asistent na Fakultetu političkih nauka

Foto: U.S. Air Forces in Europe and Air Forces Africa Public Affairs

U nedelju 15. septembra 2019. godine u Pranjanima je održan najveći i medijski najpropraćeniji javnodiplomatski događaj u organizaciji ambasade Sjedinjenih Američkih Država (SAD) u Srbiji od raspada Jugoslavije do danas. U Šumadiji je obeleženo 75 godina od misije Halijard (odnosno operacije Vazdušni most), u okviru koje su prpadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, u saradnji sa američkom Kancelarijom za strateške usluge (preteča današnje Centralne obaveštajne agencije – CIA), organizovali spasavanje i evakuaciju preko 500 američkih, britanskih, kanadskih, francuskih, italijanskih i poljskih pilota oborenih iznad Srbije. Televizije sa nacionalnom frekvencijom imale su duge i detaljne izveštaje sa ovog događaja na samom početku svojih informativnih emisija. Isti dan je zvanična Moskva podsetila srpsku javnost na ožiljke iz bombardovanja i iznela neophodne uslove za „oprost“ Amerikancima od strane srpske javnosti. Činjenica da je mnogo truda uloženo u javnodiplomatsku kampanju SAD u Srbiji, kao i prateća reakcija Mosvke, ukazuju na to da je „bitka“ za dobijanje „srca i umova“ srpskog naroda očigledno postala izuzetno važna i za Vašington i za Moskvu.

 

Javnodiplomatski pristup SAD tokom prve decenije 21. veka

Amerika je pojedinačno najveći donator Srbije od 2000. godine do danas. Uz to, američka popularna kultura je dominantna u Srbiji, kao i svuda širom sveta. Takođe, SAD su i svetski centar i najpoželjnija destinacija studenata, naučnika i najvećeg broja sportista za profesionalno usavršavanje, kao i država koja se smatra za zemlju izazitih poslovnih šansi. Diplomatsko predstavništvo SAD u Beogradu je godinama zasnivalo svoje javnodiplomatsko delovanje upravo na instrumentima koji su promovisali ove elemente „meke moći“. Programi razvojnih i drugih donacija i prateći „visibility“ za skretanje pažnje javnosti o novcu koji je doniran Srbiji, brojne aktivnosti na promociji američke pop-kulture (od džeza, preko filma, do američkog fudbala), stipendije i programi razmene za studente, naučnike i sportiste, te mogućnosti za sticanje radnog iskustva („Work and Travel“) i za trajni radni boravak u SAD (lutrija za „zelenu kartu“) – osnovni su element kojima je Amerika nastojala da pridobije „srce i umove“ građana Srbije, a ujedno su i najčešći javnodiplomatski instrumenti koje Amerika koristi širom sveta.

 

Odsustvo rezultata

Uprkos svemu navedenom, željeni efekat uptorebe ovih instrumenata je izostao. Podrška Amerike jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova i prateća reafirmacija sećanja na NATO agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) vršena od strane političkih elita na vlast tokom 2007. i 2008. godine naneli su ozbiljan udarac američkom ugledu u Srbiji. Takođe, i novi primeri američkog intervencionizma (poput Libije 2011. godine) doprineli su prisećanju na negativne uspomene bombardovanja SRJ. Tako je veći broj građana  pozitivno percipirao SAD (i NATO) početkom dvehiljaditih – svega nekoliko godina nakon bombardovanja – nego što je to bio slučaj deceniju kasnije. Prema istraživanjima javnog mnjenja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP)s početka 2017. godine, građani Srbije su i dalje posmatrali SAD prevashodno kao nekoga ko negativno utiče na spoljnu politiku Srbije. Ovakvom stavu doprineo je i pristup uslovljavanja u brojnim pitanjima od strane Vašingtona, a naročito u pogledu saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, što je bio uslov za uklanjanje i poslednjih američkih sankcija, za članstvo u Partnerstvu za mir i za mnoga druga pitanja, a što se u srpskoj javnosti doživaljavalo (a i predstavljalo od strane elita) kao neopravdano i ponižavajuće ponašanje.

 

Promena pristupa

Tokom mandata ambasadora Kajla Skata započinje se sa personalizovanim pristupom u javnoj diplomatiji. Polazna osnova bio je napor da se opovrgne predrasuda o americi kao „istorijskom neprijatelju“ Srbije i prikaže da u istorijskoj vertikali postoji daleko više pozitivnih nego negativnih elemenata. Plodno tle za to moglo je da se pronađe u reafirmaciji partnerstva u svetskim ratovima, naročito imajući u vidu potrebu Srbije za potvrđivanjem njene važne istorijske uloge u ovim ratovima, koja je počela da pada u drugi plan ili čak da bude preispitivana iz ugla različitih revizonističkih pristupa. Srbija, koja još uvek nosi ožiljke stigme iz devedesetih godina, priželjkuje potvrdu pozitivne istorijske uloge od strane ključnih globalnih aktera, a Amerika, negativno etiketirana i nepopularna u Srbiji – podsećanje na istorijsko partnerstvo sa Srbijom, kako bi se poboljšao njen imidž. Tako su SAD imale čitav niz aktivnosti usmerenih ka obeležavanju stogodišnjice partnerstva sa Srbijom u Prvom svetskom ratu tokom 2017. i 2018. godine (naročito ka srpskoj zastavi na Beloj kući). Sledila je i izuzetna reklamna kampanja sa podsećanjem na bitne i manje poznate momente iz zajedničke istorije – poput uloge „srpskih Apolo 7“ u sletanju na Mesec. Kampanja je sadržala i upečatljivu poruku – „vi ste svet“, sa ciljem ukazivanja počasti i dolivanja samopouzdanja srpskoj javnosti, te pokazivanja da istorijska dostigunuća nisu zaboravljena. Godišnjica operacije Halijard predstavlja krunu ovakvih aktivnosti, naročito imajući u vidu da dolazi nekoliko nedelja nakon (neopravdanog) nepozivanja Srbije (i Rusije) na obeležavanje 80 godina od početka Drugog svetskog rata u Poljskoj.

 

 

SAD, Nemačka i „faktor Vučić“

Ono što je dalo poseban „megafon efekat“ ovom događaju jeste prisustvo predsednika Aleksandra Vučića. Prvo – njegove aktivnosti, kao što je dobro poznato, u Srbiji generalno dominiraju u medijskim izveštajima. Drugo – njegovi stavovi za dobar deo njegovih birača predstavljaju „meru svih stvari“. Nemačka je, primera radi, bila neprijatelj Srbije u dva svetska rata, počinila masovne zločine u Srbiji tokom okupacije za vreme Drugog svetskog rata, prva i najglasnije podržavala raspad Jugoslavije i secesiju Hrvatske i Slovenije (u vreme kada su SAD još uvek snažno podržavale jedinstvo), učestvovala u bombardovanju SRJ 1999. godine, glasno podržavala jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine i bila jedna od vodeća država u politici uslovljavanja Evropske unije prema Srbiji. Uprkos tome, istraživanja javnog mnjenja pokazuju pozitivan stav građana Srbije prema Nemačkoj kao današnjem partneru. Zasigurno uticaj na to imaju i faktori poput ekonomske povezanosti, srpske dijaspore i generalne privlačnosti Nemačke kao destinacije za život i stručno usavršavanje u mnogim oblastima – ali deluje da je pozitivan narativ elita, a naročito Aleksandra Vučića, izuzetno bitan za ovakav stav građana. Zbog toga je možda i najvažnija poruka iz ugla američkih interesa koja je poslata iz Pranjana Vučićev poziv na auto-refleksiju u pogledu toga da li smo i mi krivi za narušavanje odnosa sa Amerikancima tokom devedesetih godina, te isticanje kako u budućnosti ne smemo biti neprijatelji.

 

Kakvi su efekti novog pristupa?

O efektima novog pristupa je još uvek rano govoriti, i njihove rezultate mogu pokazati tek neka buduća istraživanja. Skorija istraživanja nam šalju opečne poruke. Sa jedne strane – prema istraživanju agencije Ninamedija sprovedenom početkom prošle godine za nevladinu organizaciju Institut za evropske poslove(IEP), prosečna ocena odnosa Srbije i SAD je, prema mišljenu građana, i dalje jedva prelazna – svega 2,27/5, pri čemu je jedna četvrtina građana kvalitet odnosa ocenila jedinicom. Takođe, ovogodišnje istraživanje istih organizacija o stavovima prema NATO, kao i ranija istraživanja BCBP, pokazuju da većina građana ne podržava ni saradnju (dakle, ne članstvo – već ni samo saradnju) sa NATO, uprkos tome što je i Vučić i ostali funkcioneri predstavljaju kao neophodnu i usklađenu sa politikom vojne neutralnosti. Iz toga se može zaključiti da i pozitivan narativ može imati ograničenja, čak i kada je Vučićev, te da efekat govora iz Pranjana i sličnih može i da izostane. Sa druge strane, istraživači sa Fakulteta političkih nauka su, u istraživanju sprovedenom početkom prošle godine za nevladinu organizaciju Centar za društveni dijalog i regionalne inicijative, pokazali da bi najveći broj mladih (uprkos negativnom stavu) želeo poboljšanje odnosa sa SAD, dok istraživanje Ninamedia i IEPpokazuje da relativna većina građana smatra da su za Srbiju bitni dobri odnosi i sa SAD i sa Rusijom – što ukazuje na prostor za promenu. Naklonost prema Donaldu Trampu kod većine građana, kao i isticanje vlasti u Srbiji kako aktuelna vašingtonska administracija ima više razumevanja za Srbiju, faktori su koji bi mogli da dodatno doprinesu promeni stava javnog mnjenja.

 

Reakcija Rusije – potvrda da novi pristup daje rezultate?

Ipak, možda najbolji dokaz da je ova kampanja napravila određeni pomak i ostavila jak utisak jeste reakcija Moskve. Ruska Federacija, koja je i sama multiplikovala svoje javnodiplomatsko delovanje u Srbiji, a koja je i najpopularnija strana država u javnom mnjenju Srbije – prilično je oštro reagovala. Naime, portparolka minstarstva spoljnih poslova Ruske Federacije Marija Zaharova istakla je kako SAD prvenstveno treba da upute izvinjenje Srbiji za bombardovanje, a potom i da plate odštetu stradalima, kako bi se moglo razgovarati o prevazilaženju problema iz prošlosti. Na taj način se Rusija, samoinicijativno i krajnje neuobičajeno, postavlja u položaj „advokata“ Srbije bez „ovlašćenja“ Beograda, iznosivši zahteve i uslove koje srpske vlasti nisu stavljale na agendu. Rusija je svoje poruke adresirala na tri publike: 1) srpskom javnom mnjenju je poslata podsetnica na agresiju 1999. godine – ključnu ranu i ključnog džokera koji stopira sve debate o karakteru srpsko-američkih odnosa; 2) Amerikancima je stavljeno do znanja da Srbija više nije „brisan prostor“ i da će američkim javnodiplomatskim naporima zvanična Moskva kontrirati (jednako kao što i Vašington kontrira ruskim aktivnostima u Srbiji); 3) vlastima u Srbiji je ukazano na to da Rusija može, ukoliko želi, da bude i „veći katolik od pape“ i da podiže lestvicu u srpskom javnom mnjenju za određena pitanja i time bitno oteža donošenje nekih odluka bez njenog „amina“ (poput pitanja Kosova).

 

Perspektiva

Ambasador Skat uskoro napušta Srbiju, a na njegovo mesto dolazi Entoni Godfri, koji je u saslušanju pred spoljnopolitičkim odborom Senata potencirao primere pozitivnog istorijskog nasleđa u odnosima sa Srbijom. Amerika ima evidentu nameru da preuzme važnu ulogu u dijalogu Beograda i Prištine, za šta je indikator i imenovanje Metjua Palemera za specijalnog izaslanika za ovaj region, a javnodiplomatski napori biće veoma važan prateći element ove priče. Sa druge strane, za očekivati je da će svoje javnodiplomatske aktivnosti sve više intenzivirati i Rusija, čije delovanje u Srbiji ima daleko plodnije tle. U ovoj borbi za „srca i umove“ primetna je pasivnost najvažnijeg aktera. Naime – Srbija zvanično ne teži da postane 51 država SAD ili barem članica NATO, niti da postane ruska gubernija ili barem članica ODKB – već da postane članica Evropske unije, a njeno javnodiplomatsko delovanje (uz izuzetak kvalitetnog bilateralnog delovanja određenih država članica poput Nemačke, Francuske ili Mađarske) u Srbiji je sve skromnije. Možda će se u ovu važnu utakmicu uključiti tek kada počnu da gube od drugih rivala, uz nadu da tad ne bude prekasno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *