“Savremena poezija nije samo nasumično lupanje entera, niti je, naravno, svako lupanje entera poezija.”
Mirjana Narandžić, pesnikinja iz Obrenovca, pisala je svoju drugu zbirku poezije, Da se ne javim uvek, u dativu – nekome, nikome, ocu, majci, sreći, brojevima.
Na beogradsku promociju zbirke stigla sam među prvima, pa sam mogla da vidim blagu tremu naše pesnikinje. Inače je znam uglavnom sa društvenih mreža na kojima je jako popularna, ali na kojima se ta trema ne da primetiti. Jer, nije isto praviti koreografiju za Senidine Mišiće na Instagramu i sedeti ispred dragih, drugih, poznatih i nepoznatih ljudi, naglas izgovarati svoje stihove kojima je verovatno jedan trenutak lepog raspoloženja presudio da ipak budu objavljeni.
Drugarica sa kojom sam došla na promociju preplakala je veče. Ne zato što su stihovi bili srceparajući (iako neki i jesu), već zato što su bili iskreni. Iskrena je bila i pesnikinja dok je pričala o samopouzdanju, porodici, Breni, Leonardu Koenu, teretu devedesetih i svom upoznavanju sa burnom istorijom naših prostora.
Sa Mirjanom sam razgovarala o njoj, pesme ćete već sami čitati – a jedna vas čeka i na kraju teksta.
Napisala si pesmu Sebi – šta bi u njoj još volela da kažeš za 5, 10 godina?
Pesma „Sebi“ je pesma iz zbirke „Da se ne javim uvek“ u kojoj se razračunavam sa sobom, tako da se iskreno nadam da ću za tih 5 ili 10 godina i dalje imati volje za takav vid borbe, odnosno, da me razračunavanje sa svetom neće ubediti da treba da „pišem drugačiju pesmu“.
O mnogim uzorima često govoriš. Postoji li neko ko je značajno uticao na tvoj razvoj, lični ili umetnički, a koga ne pominješ?
Nekako se uvek trudim da govorim i pišem o svima koji su uticali kako na mene kao osobu, tako i na mene kao autorku. U samoj zbirci imam taj treći čin koji je posvećen (redom): Armstrongu, Borhesu, Godaru, Koenu i Šekspiru. Takođe, nakon epiloga nalazi se napomena sa imenima osoba bez kojih knjige „Da se ne javim uvek“ ne bi bilo. Naravno, nisu svi oni „radili“ na rukopisu, neki su prosto svojim postupcima, savetima i „bivanjem“ (ili „nebivanjem“) omogućili da se ova zbirka dogodi.
Dakle, ne postoje ti koje ne spominjem, ali osećam da bi i ove koje pominjem, trebalo da pominjem više.
Najveći blam u životu?
Potisnut, srećom ili nesrećom.
Omiljeni režiser – i zašto?
Uvek mi je teško da smestim nešto u tu kategoriju „omiljena“/„omiljeni“, nisam ni sigurna da imam jednog, ili jednu omiljenu. Budući da često govorim o tome kako svemu dopuštam da se inkorporira u pesme (oni koji su ih čitali znaju da ne preterujem, tu zaista ima svega – od putovanja gradskim prevozom do čekanja u redu za novi pasoš), mogla bih da spomenem dvojicu koji su se (za sada) „našli“ u mojim stihovima – Vudi Alen (u prvoj zbirci, u pesmi „Balada o sebi“) i Baz Lurman (u ovoj novoj, u pesmi „Gradu“). Za Lurmana mi je jasno kako se tu našao, meni je, kada je u pitanju umetnost, nekako sve počelo od tog „Mulen ruža“ i naslanjalo se na tu njegovu estetiku, a Vudi Alen se verovatno „provukao“ samo zbog Pariza. Možda malo i zbog Barselone.
Film uz koji plačeš i film uz koji se smeješ?
Već sam dosadna ljudima sa ovom pričom, znam, ali La La Lend Demijana Šazela. Ja zbilja verujem da je potrebno da prođe neko vreme da bi ljudi shvatili značaj ovog filma (ako nisu do sada) za svetsku kinematografiju.
Dakle, ti dva sata sediš u bioskopu i smeješ se i želiš tri stvari: da ona dobije ulogu, da on otvori džez bar i da njih dvoje završe zajedno. Kako se približava kraj, počinješ da shvataš da je formiranje tog trougla moguće samo u nekom idealnom svetu, paralelnoj realnosti, koja je neostvariva čak i na platnu.
Tako da, kada joj on ispred Planetarijuma kaže da „pretpostavlja“ da će je „gledati na filmu“, ti već naslućuješ koje dve stranice onog trougla su moguće, ali te opet onaj epilog „zavoza“, natera da poveruješ u tu iskrivljenu stvarnost na par trenutaka (kao što smo, uostalom, par trenutaka mislili i da La La Lend ima Oskara za najbolji film), dok te opet kadar na njegove ruke na klaviru ne vrati u taj bar, s ove strane platna.
Pesma koju si morala da učiš napamet i prema kojoj zbog toga imaš najveći prezir?
Čitav taj koncept učenja napamet mi je jeziv, i dan-danas ne shvatam njegovu poentu, jer se evo sad ne sećam čak ni stihova, više se sećam ključnih reči: krv, smrt, kostur, bojište, carstvo i slično.
Omiljena kratka priča?
Dosta volim priču Mekušac Antona Pavloviča Čehova, pre svega zbog tog kraja i zaključka „lako li je biti silan u ovom svetu“.
Da se snima film o tebi – ko bi te igrao?
Ema Stoun (i to bez audicije).
Najpotcenjeniji srpski književnik/ca? Zašto?
Lakše bi mi bilo da je kontra, da si me pitala ko su najprecenjeniji, imala bih čitav spisak. Zapravo, ja mislim da od tih najprecenjenijih, ovi najpotcenjeniji ne mogu da stignu na red. Šalu na stranu, smatram da su mladi autori prilično potcenjeni.
Ne znam koliko puta sam čula da svako danas može da piše poeziju (što je i istina, može), ali, zaista savremena poezija nije samo nasumično lupanje entera, niti je, naravno, svako lupanje entera poezija.
Omiljeni Brenin stih?
To sa Brenom (Severinom, Senidom, bilo kojim „popularnim“ izvođačem) izgleda kao šala, i ljudi često ne mogu da povežu kako kod mene na zidu karta sa koncerta Nika Kejva stoji do karte sa koncerta Lepe Brene, do koje opet stoji, ne znam, Gogol Bordelo, a ja zaista ne mogu da kao u dečjim leksikonima pravim te podele na narodnu/zabavnu muziku.
U tom smislu, kad Brena otpeva „ali nemam kome pesmu da poklonim“, ja to zaista vidim kao iskreni „krik“ svakog ko je u nekom trenutku nešto svoje, lično poželeo da podeli sa publikom. Jer, kao, ta pesma, to što si ti, da se tako „kišovski“ izrazim „porodio”, svoju pravu vrednost dobija tek tu u interakciji sa publikom, odnosno u mom slučaju čitaocem.
S druge strane, ja ne mogu da zanemarim ni druge aspekte pomenutih izvođača. Ima taj čuveni intervju Lepe Brene u kom ona kaže da su ratovi u Jugoslaviji najgora stvar koja joj se desila, Severina godinama kači slike sa Prajda, a to je, po mom mišljenju, izuzetno dragoceno, da ljudi sa ogromnim „fan bazama“ u mejnstrim medijima progovore o važnim temama.
Da si imala mogućnost da nekoliko minuta razgovaraš sa Leonardom Koenom, o čemu biste pričali?
O, po mom mišljenju, najboljoj pesmi XX veka, pesmi Famous blue raincoat. Čitala sam ranije neki intervju sa Bobom Dilanom, u kom priča kako je pitao Koena koliko dugo je pisao „Hallelujah“, i Koen mu kaže da ju je pisao dve godine (a zapravo je bilo pet, i zapravo se nije ni našla na tom albumu odmah, znači do te neke finalne verzije je došao posle ko zna koliko).
U poslednjih nekoliko godina, kada god ne mogu da pišem, ja prevodim (prepevavam) Koena. Bio je decembar 2017. godine kada sam počela da radim na prevodu za „Famous blue raincoat“. I dalje nisam sklopila konačnu verziju.
I ja ga (Koena, prim. aut) ne bih pitala ni da mi tumači „Did you ever go clear?“ ni tu „scenu“ kad Džejn dođe kući pa „nije više ničija“, samo bih ga pitala koliko dugo je pisao stihove: „and thanks for the trouble you took from her eyes, I thought it was there for good so I never tried“.
Kada bi se snimao film o Aleksandru Vučiću, koga bi volela da vidiš kao reditelja?
Nekako mislim da je nezahvalno odgovoriti na ovo pitanje „iz ovog trenutka“, smatram da je ipak potrebno da postoji vremenski otklon, pa bih, da parafraziram Brehta, ostavila „rođenima posle nas“ da promišljaju o ovome.
Uz koju pesmu lomiš čaše na svadbi/u kafani?
Slabo lomim čaše, a to ionako najdivnije na svetu radi Bekim Fehmiu u „Skupljačima perja“, ali na Deezeru imam plejlistu koja se zove „Kafana“, jer je uvek teško da se na licu mesta setiš pesme. Prva na toj listi je Bajagina „A ti se nećeš vratiti“.
Ako bi se vremenski izmestila u neki drugi istorijski period, kada bi to bilo, i kom filmu bi to bilo najsličnije?
Budući da sam nedeljama pod utiskom filma „Bilo jednom u Holivudu“ i (sad već) godinama pomenutog „La La Lenda“, pretpostavljam da se tu negde krije odgovor na ovo pitanje, dakle u tom nekom „fikcionalnom“ Los Anđelesu s kraja šezdesetih.
Na koji način posao kojim se baviš utiče na tvoje stvaralaštvo, ako utiče?
Apsolutno. Dve i po godine radim za Balkansku istraživačku regionalnu mrežu (BIRN) i zaista smatram da bi moje pisanje bilo drugačije da do te saradnje nije došlo. Tu ne mislim na same teme koje ja u svojim pesmama problematizujem, već na perspektivu iz koje tim temama prilazim.
- Pesniku
- da sam ja ti
- ni ja ne bih pisala
- o meni
- pisala bih o onome što me
- ostavljalo
- povređivalo
- mrzelo
- postavljalo na drugo mesto
- kad je trebalo da budem prva
- da sam ja ti
- i ja bih pisala o
- pijanstvima
- prolaznicima
- nepoznatim ljudima
- radnicima koje srećem
- kada krećem na posao
- ljudima u tramvaju
- koji komentarišu
- kako je današnja omladina nevaspitana
- da sam ja ti
- pisala bih o strastima
- vezama za jednu noć
- vezama koje to nisu bile
- porukama koje su stizale
- od nepoznatih ljudi
- ni ja ne bih pisala o meni
- mene bih čuvala
- za nešto drugo
*Stavovi izrečeni u ovom intervjuu ne predstavljaju nužno i stavove BIRN-a