Autorka

Društvo,Vruće teme |
August 27, 2019
Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Ukoliko pratite vesti ili ste na društvenim mrežama gotovo je nemoguće izbeći goruću temu leta – požari u amazonskoj prašumi. Prvobitno, ovi požari nisu okupirali pažnju svetske javnosti, ali kada se požari nisu smirili nakon nekoliko nedelja nastala je sveopšta panika, a za stanje u Amazoniji najviše je okrivljen Žair Bolsonaro, predsednik Brazila.

Amazonska prašuma je jako važna za biodiverzitet Zemlje, ali i za sprečavanje daljeg podizanja temperature, zato što ova prašuma upija ugljen dioksid, gas koji doprinosi globalnom zagrevanju.

Požari u Amazoniji nisu samo rezultat nepažnje ili nedovoljne svesti o značaju najveće prašume na svetu. Uzroci i reakcija na požare govore o dubokim političkim podelama koje trenutno postoje, i za koje se ne nazire rešenje. Desni populizam, bes protiv “elita“, pitanja suvereniteta i globalizacije nalaze se u korenu ekološke katastrofe koja potresa Brazil, a rešavanje pitanja globalnog zagrevanja nije moguće ukoliko se ne vide duboke ideološke razlike u debati o klimatskim promenama.

Zašto je Bolsonaro dopustio da Amazonija gori?

Iako je normalno da postoje šumski požari tokom leta, prema dostupnim saznanjima najveći deo požara u Amazoniji je započet svesno, od strane farmera koji žive u blizini. Razlozi za ovo su jasni – ukoliko se ukloni drveće, ta zemlja postaje dostupna za obradu poljoprivrednicima. Farmeri uvek imaju motiv da deo ove prašume pretvore u obradivu zemlju, ali im je to ove godine zapravo i bilo dopušteno, s obzirom da je od početka godine za ilegalno krčenje šuma izdat manji broj kazni od strane lokalnih agencija za životnu okolinu.

Sve ovo se može povezati sa dolaskom na vlast desničarskog predsednika Žaira Bolsonara, koji je drastično smanjio budžet državnih agencija koje se bave zaštitom Amazonije. Takođe, od njegovog dolaska na vlast krčenje šuma postalo je češće, a broj šumskih požara takođe je porastao. Kada su ga mediji kritikovali zbog toga, Bolsonaro je optužio NGO organizacije da su podmetnule požare kako bi izazvale paniku, a tek nakon nekoliko nedelja on je poslao preko 40,000 vojnika da rade na smirivanju šumskih požara.

Bolsonaro ipak nije jedini populista koji odbija da se aktivno bavi pitanjima životne okoline i globalnog zagrevanja. Američki predsednik Donald Tramp javno je rekao da misli da su klimatske promene „kineska prevara“, a na njegovu inicijativu SAD su istupile iz Pariskog sporazuma, kojim su se gotovo sve zemlje sveta obavezale da smanje proizvodnju ugljen-dioksida. Najdžel Faraž, lider britanske Bregzit partije, nedavno je rekao da su klimatske promene prevara kako bi se stvorila „globalna vlada“. Prema izveštaju nemačke organizacije Adelphi Institute, čak 18, od ukupno 21, desnih populističkih partije ne veruje u klimatske promene, ili ne vidi rešavanje ovog problema kao prioritet.

Negiranje klimatskih promena savršeno se uklapa u širu ideološku matricu desnih populističkih partija. Borba protiv klimatskih promena je u retorici ovih partija najčešće povezana sa drugim vrednostima i politikama, a ona se najčešće definiše kao još jedno lice “globalizacije“. Globalizacija je pojam protiv kog se desničari širom sveta najviše bore, zato što ga posmatraju kao proces u kom se jednoj naciji oduzima suverenitet i moć da odlučuje nad sopstvenom sudbinom. Ovo je bila retorika koja se mogla čuti tokom referenduma za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije 2016. godine, ali i kada je Donald Tramp objavio da se SAD povlače iz Pariskog sporazuma. Borba za životnu okolinu i sprečavanje klimatskih promena posmatra se kao nešto što je nametnuto spolja, i kao još jedna vrsta ograničenja na to kako građani jedne zemlje raspoređuju i koriste prirodne resurse koje poseduju.

Kao što je zalaganje za očuvanje životne sredine često povezano i sa drugim vrednostima, upravo tako su i negiranje klimatskih promena i zapostavljanje životne sredine duboko povezani sa vrednostima koje populisti danas zagovaraju. Izolacija i zanemarivanje svih problema koji nisu usko nacionalni moto je većine desničarskih populističkih partija, što znači da kada član ove partije postane lider neke zemlje, ne možemo očekivati posvećenost zaštiti životne sredine.

Odbijanje novca za Amazoniju – bes protiv elita i svetskog poretka

Emanuel Makron, predsednik Francuske, jedan je od zapadnih političara koji su najviše kritikovali odnos Bolsonara prema šumskim požarima u Amazoniji. On je predložio na poslednjem sastanku G7 zemalja da se za pomoć Brazilu u gašenju požara izdvoji oko 22 miliona dolara, ali je Brazil odbio novčanu pomoć. Bolsonaro je optužio Francusku da tretira Brazil kao koloniju, a Oniks Lorenconi, šef kabineta predsednika, bio je još oštriji u kritici Makrona. „Makron ne može da izbegne predvidljiv požar u crkvi koja je deo svetske kulturne baštine, i želi da našoj zemlji deli lekcije?”, rekao je Lorenconi, podsećajući na požar koji se dogodio u crkvi Notr Dam.

Ovde jasno vidimo još jedan važan element koji odlikuje populiste: bes protiv elita i samog svetskog globalnog poretka. Klimatske promene i borba za očuvanje životne sredine često se percipiraju kao nešto što je nametnuto od strane stručnjaka i „liberalnih“ pristrasnih medija, što su dve grupe koje desni populisti često kritikuju. Stručnjaci mogu biti i birokrate koje rade u administraciji EU, nevladine organizacije, ali su to i ljudi sa univerziteta koji često gostuju u medijima i „pridikuju“ o stanju životne sredine. Ovaj sentiment je nešto što populisti jako dobro koriste jer se umesto razgovora o problemima životne sredine debata prebacuje na kritiku pojedinaca.

Takođe, nije slučajno što je baš Francuska kritikovana od strane brazilskog predsednika. Jedno od bitnih obećanja koje desni populisti daju jeste upravo vraćanje osećaja ponosa i dostojanstva narodu, kome je to dostojanstvo navodno oduzeto u procesu globalizacije, gde bogate i moćne zemlje poput Francuske mogu da diktiraju uslove onim manje razvijenim, kao što je Brazil. Optužba za „kolonijalizam“ odličan je primer ovakve retorike, jer se upravo na taj način gradi podrška kod onog dela stanovništva koje smatra da je njihova zemlje nepravedno tretirana u međunarodnim odnosima.

Iako je očigledna politička motivacija iza ovakvih optužbi, postoji validno pitanje o tome koliko ostatak sveta može da kritikuje i utiče na to šta Brazil čini na svojoj teritoriji i sa svojim resursima. Ono što bi kritičari ovakvog stava rekli jeste da posledice ekološke katastrofe u amazonskoj prašumi imaju uticaj na ostatak planete, ali je ipak nejasno gde je tačno granica pred kojom treba stati i poštovati suverenitet neke zemlje.

Šumski požari u Amazoniji odličan su argument u prilog tezi o ograničenosti koncepta nacionalne države i suvereniteta kada je potrebno izboriti se sa problemima koji su globalni, a ne samo nacionalni. Izgleda da i dalje nismo našli način da na globalne pretnje odgovorimo iz perspektive nacionalne države, a pojava desnih populista taj proces otežava. S obzirom da su ekološke katastrofe, kao što su šumski požari, globalna pretnja i ne poznaju granice nacionalnih država, insistiranje desnih populista na suverenitetu u ovoj oblasti može da bude kontraproduktivno, kao i njihov površan odnos prema pretnji od klimatskih promena.

Amazonija je možda samo početak

Pažnja javnosti trenutno je usmerena na Brazil, ali se šumski požari u ovom trenutku događaju širom sveta. U Sibiru bukte šumski požari na teriotoriji koja je veličine čitave Evropske unije, Grenland je takođe pogođen požarima, kao i Aljaska. Klimatske promene i globalno zagrevanje pogoduju stvaranju šumskih požara, što znači da ovo neće biti samo privremeni problem.

Ono što je dobro u slučaju požara u amazonskoj prašumi jeste to da vojska aktivno radi na njihovom gašenju, kao i da je preko 80% površine Amazonije netaknuto. Ukoliko zaista želimo da stanemo na put klimatskim promenama koje će nepovratno izmeniti našu planetu, važno je imati u obzir i ideološke motive koji se nalaze iza ponašanja zvaničnika u Brazilu, jer ove stavove dele brojni desni populisti širom sveta, od kojih neki imaju šanse da dođu na vlast i odlučuju o tome kakva će biti ekološka politika u narednim godinama.