Evropski dan sećanja na žrtve totalitarnih i autoritarnih režima dvadesetog veka, u koje se ubrajaju prvenstveno staljinizam, fašizam i nacizam, obeležava se svakog 23. avgusta širom sveta. Ovaj dan je izabrao Evropski parlament 2009. godine zbog poznatog sporazuma o nenapadanju (pakt Molotov-Ribentrop) sklopljenog između Staljinovog Sovjetskog saveza i Hitlerove Nemačke 23. avgusta 1939. godine.
Pre tačno 80 godina #NaDanasnjiDan potpisan je zloglasni Ribentrop-Molotov pakt na osnovu kojeg su dva diktatora tajno podelili Istočnu Evropu na nacističku i sovjetsku sferu uticaja. #ПравдаВторойМировой #TrueHistory #TruthAboutWWII #DaSeNeLazemo #BlackRibbonDay pic.twitter.com/3VduNsfYzf
— Ambassador Kyle Scott (@usambserbia) August 23, 2019
Ove godine se takođe obeležava i 30 godina od pada Berlinskog zida, kojim je nezvanično okončan Hladni rat. S obzirom da je Srbija zemlja koja je u prošlom veku imala veliko iskustvo sa državnim terorom, jako je važno da se na ovaj dan prisetimo svih žrtava, ali i hrabrih ljudi koji su ustali protiv tog istog režima.
Pakt između dva užasna totalitarna režima
Sporazum Ribentrop—Molotov potpisan je 23. avgusta 1939. godine u Moskvi od strane sovjetskog ministra spoljnih poslova Vjačeslava Molotova i nemačkog ministra spoljnih poslova Joahima fon Ribentropa. Ribentrop—Molotov pakt nije bio samo pakt o nenapadanju, već je uključivao i tajnu podelu interesnih sfera u Finskoj, Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Poljskoj i Rumuniji, koje su tada bile nezavisne zemlje. Nepotrebno je reći da ovakav protokol krši svaku ideju prava građana ovih zemalja na samoodređenje i autonomiju. Nedelju dana nakon potpisivanja ovog sporazuma Nemačka je izvršila invaziju na Poljsku.
Sporazum je važio sve do početka Operacije Barbarosa 22. juna 1941. godine kada je Nemačka napala SSSR. Sovjetski savez je tom prilikom za samo nekoliko nedelja izgubio sve teritorije koje su pre toga zadobili usled ovog sporazuma, a u Sovjetskom savezu je preko 4 miliona ljudi izgubilo živote u sukobu sa nacističkom Nemačkom.
Dugo nakon rata vlasti u Sovjetskom savezu negirale su da je ovakav ugovor postojao, sve do 1989. godine kada ga je „otkrila“ zvanična sovjetska komisija, nakon čega su ga tadašnje vlasti u Moskvi osudile. Vladimir Putin, sadašnji predsednik Rusije, 2009. godine je u intervjuu za jedan poljski časopis nazvao sporazum Ribentrop—Molotov „nemoralnim“, a on je tom prilikom izrazio i žaljenje zbog masakra poljskih civila u Katinjskoj šumi 1940. godine od strane sovjetske vlasti.
Nakon završetka Drugog svetskog rata tri baltičke republike, Litvanija, Letonija i Estonija, našle su se ponovo pod kontrolom vlasti u Moskvi. Nezadovoljstvo koje su osećali građani ovih država zbog ruske kontrole kulminiralo je u leto 1989. godine. Tada su pokreti za nezavisnost iz ove tri zemlje organizovale demonstracije koje su ostale zapamćene pod imenom “Baltički put“ (Baltic way). Protestovalo se u ove 3 baltičke zemlje, a akcija je uključivala čak 2 miliona ljudi koji su se držali za ruke i tako formirali lanac dug 600 kilometara. „Baltički put“ je organizovan simbolično 23. avgusta, tačno 50 godina nakon potpisivanja sporazuma Ribentrop—Molotov.
Akcija je očigledno uspela da motiviše domaće javnosti u ovim zemljama da na sledećim izborima izglasaju partije koje su se zalagale za nezavisnost, a do kraja 1991. godine sve tri baltičke republike su bile međunarodno priznate.
Nema spomenika žrtvama državnog terora u Srbiji
Autoritarnost kao karakteristika vlasti u Srbiji obeležila je naš politički život u prošlom veku. Obračunavanje sa svima koji misle drugačije, ograničavanje demokratskih sloboda i kontrolisanje rada nezavisnih institucija bili su svakodnevna pojava u dvadesetom veku, a poražavajuće je da ne postoji memorijalni spomenik koji odaje počast žrtvama državnog terora. Politički zatvorenici, poput profesora Dragoljuba Jovanovića ili profesora Save Bankovića, sa mnogim drugim nevinim žrtvama državnog terora i samovolje od početka prošlog veka zaslužuju da im odamo počast upravo kroz uspostavljanje određenih spomen obeležja.
Odnos Srbije prema zločinima iz prošlosti uvek je bio problematičan, čemu u prilog govori i odnos vlasti prema Starom sajmištu, koji je u periodu od 1941. godine do 1944. godine služio kao logor. Kroz logor je prošlo oko 40 hiljada ljudi, a na ovom mestu i dalje ne postoji memorijalni centar, iako je Komisija za Staro sajmište osnovana pre skoro 10 godina.
U Rezoluciji o evropskoj savesti i totalitarizmu koju je 2009. godine usvojio Evropski parlament navodi se navodi da EP: “Izražava žaljenje što je, 20 godina nakon sloma komunističkih diktatura u Centralnoj i Istočnoj Evropi, pristup dokumentima od ličnog značaja ili potrebnih za naučna istraživanja i dalje zabranjen u nekim državama članicama“. Ukoliko želimo da jednog dana budemo deo EU očigledno je neizostavan deo toga i transparentnost povodom perioda naše istorije koji je bio obeležen državnim nasiljem i prisilom.
Upravo kroz odavanje počasti različitim žrtvama državnog terora moguće je nastaviti dalje, i imati kritički odnos prema istoriji koja nije bila toliko davno. Ukoliko se to ne dogodi, rizikujemo ponavljanje sličnih obrazaca i zaboravljanje žrtava i svih koji su stradali tokom ovog perioda.
Državni teror postoji i danas širom sveta
Iako se na ovaj dan sećamo samo žrtava državnog terora iz prošlog veka, jako je bitno uvideti da je državni teror i dalje svakodnevna pojava u životima velikog broja ljudi.
Ujguri, muslimanska manjina u Kini, izloženi su svakodnevnoj prismotri i pritiscima od strane vladajuće Komunističke partije, uključujući i logore za „prevaspitavanje“ u kojima se prema izveštajima nevladinih organizacija nalazi preko milion ljudi. Pripadnici LGBTQ zajednice u devet zemalja mogu biti kažnjeni smrtnom kaznom za homoseksualne aktivnosti, a u čak 70 zemalja ova aktivnost je kriminalizovana. Veliki broj turskih novinara je trenutno u zatvoru, a u Rusiji su od 1992. godine ubijena čak 42 novinara. Nepotrebno je isticati koliko su državni pritisci i ograničavanje sloboda prisutni i u Srbiji, s obzirom na to da smo prema većini indeksa koji mere demokratiju okarakterisani kao „nepotpuna demokratija“.
Sećanje na žrtve prošlih režima koji su koristili teror i nasilje kao sredstvo vladavine važno je kako bismo danas izgradili solidarnost u borbi za demokratiju, koja je očito preko potrebna u najrazličitijim delovima planete.
Autorka