Lekcije iz devedesetih za opoziciju i proteste
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Talas 

U kontekstu rasprava oko izlaska opozicije na izbore, kao i nezvesne budućnosti protesta 1 od 5 miliona, često se potežu argumenti iskustava devedesetih: kako delovanja opozicije (izlaska na lokalne izbore 1996. i bojkota 1997. od strane dela tada već rasturene koalicije Zajedno), tako i građanskih i studentskih protesta koji su se odvijali 1996/1997.

Kontekst se, naravno, značajno razlikuje. Prošlo je više od dve decenije, u međuvremenu smo prošli kroz bombardovanje, sukobe na Kosovu, dve promene imena države i još mnogo toga, ali i bez svih tih promena, politički život u Srbiji nosio je mnoge specifičnosti koje otežavaju upoređivanje sa današnjom situacijom.

To, ipak, ne znači da aktuelna opozicija i protesti ne mogu da nauče korisne lekcije iz ovog perioda. Na kraju, neki od tadašnjih aktera deluju i danas. Koje greške opozicija ne bi trebalo da ponovi, a šta bi organizatori i učesnici protesta trebalo da imaju na umu?

O tome su za talas govorili Vesna Pešić, Nataša Vučković i Zoran Živković.

 

Vesna Pešić: 1997. nismo tražili izborne uslove, bojkotovali smo jer se raspala koalicija „Zajedno“

Sociolog i predsednica Građanskog saveza Srbije tokom devedesetih Vesna Pešić u razgovoru za Talas ističe da postoji jedna ključna razlika između bojkota 1997. godine, i trenutne rasprave oko izbora 2020:

„Ono što je greška u poređenju, a učestvovala sam u tim dešavanjima, jeste što Koštunica, Đinđić i ja nismo tražili izborne uslove, to apsolutno nije bila tema. Do tog bojkota je došlo jer se raspala koalicija Zajedno. Drašković je sa socijalistima u oktobru 1997. smenio Đinđića u Beogradu, a mi smo tada držali poslednje demosntracije gde nas je policija jurila po celom gradu“, objašnjava Pešić i dodaje:

„Đinđić je tada rekao – kako da izađemo na izbore, svi će pitati šta se desilo sa koalicijom Zajedno?“

Kada je reč o lekcijama za organizatore i učesnike protesta 1 od 5 miliona, Vesna Pešić smatra da je greška što je od samog početka napravljena velika podela na političare i građane koji šetaju.

„To nema veze sa devedesetima, tada smo svi bili zajedno, građani su prihvatili nas, političare, da vodimo to, nisu nas mrzeli. Nisu čekali neke druge političare za koje bi mogli da glasaju.

Meni nije jasno zašto su se danas podelili, koga ti građani čekaju, a ko su ti političari koji ne smeju da izađu pred građane“, istakla je. Objašnjenje za to, kako kaže, leži u konstantnom etiketiranju opozicionih političara od strane vlasti – „to je opsesija da se poništi sve što se desilo posle 5. oktobra“, dodaje.

Konačno, kada je reč o generalnoj slici političkog života u Srbiji, Vesna Pešić smatra da je jedan od najvećih problema to što ne postoji autentičan pluralizam ideja. „A to znači da u samom narodu ne postoje pluralne političke ideje, postoje samo partije koje se umnožavaju kao amebe, ali bez ideja koje već postoje u narodu. Nekad smo imali socijalizam, nametnut revolucijom, danas imamo nacionalizam, eventualno pravoslavlje. A sve to u autoritarnom društvu koje je desetkovano siromaštvom“, objašnjava.

 

Nataša Vučković: U slučaju bojkota, odakle će opozicija da crpi snagu za naredne izbore?

Nataša Vučković, narodna poslanica DS-a i članica Demokratskog centra (DC) u drugoj polovini devedesetih, kaže za Talas da tadašnje iskustvo ne treba gledati kao isključive lekcije, ali da bi bilo pametno sagledati ga:

„Čini mi se da je važno, pre svega, podsetiti se da je 1996. opozicija na lokalnim izborima, uprkos autoritarnoj vlasti i neravnopravnim uslovima, uspela da u ogromnom broju gradova, uključujuci Beograd, ostvari pobedu. Nepriznavanje volje građana provociralo je ogromne i dugotrajne proteste, ljudi su se usprotivili izbornoj krađi. Posle Gonzalesovog dolaska, vlast je morala da prizna rezultate, a obavezala se i da će demokratizovati izborne uslove, što, do narednih izbora 1997, nije učinila“, objašnava Vučković.

To je, kako kaže, pred opoziciju stavilo pitanje bojkota, a izlaznost je te 1997. bila za oko 4% manja nego 1993. godine.

„Deo stranaka koji je bojkotovao izbore sebe je “isključio” iz dobrog dela političke borbe ostajući van parlamenta. Međutim, ono što je tad sačuvalo DS bilo je učešće u lokalnoj vlasti, pobeda na lokalnim izborima je ojačala partijsku infrastrukturu, očuvani su lokalni odbori, članstvo se sačuvalo i obnovilo“, podseća ona uz ocenu da je to omogućilo da se, pred izbore 2000, stavi u pokret stranačka mašina DS-a.

„Mislim da je to jedan od važnih argumenata u današnjoj analizi potencijalnih ishoda bojkota. Ako opozicija ne učestvuje ni na lokalnim, ni na parlamentarnim izborima, ako bude van lokalne vlasti i van parlamenta, odakle će crpsti snagu i platformu za naredne izborne izazove?“

Kada je reč o protestima, Vučković smatra da je 1996. ogroman broj građana želeo da brani svoj glas, shvatajući da je glas na izborima najvažnije političko oruđe.

„Jedinstven nastup opozicije, ne samo taktički, nego i programski, bio je važan preduslov, izmedđu ostalog, i za podršku međunarodne zajednice. S druge strane, rezultati bojkota 1997. pokazali su da je teško voditi kampanju za bojkot, naročito u uslovima medijske blokade. Čak i tad kad je opozicija imala lokalnu vlast širom Srbije i lokalni mediji bili brojni i dosta otvoreni za opoziciju“, ocenjuje.

Ona je dodala i da je važno da opozicija sačuva institucionalnu platformu za dalje delovanje – iako su mogući i drugi vidovi opozicione borbe, smatra da napuštanje parlamentarnog delovanja ne deluje opravdano.

„Vanparlamentarna borba podrazumeva širok građanski otpor, sa svim posledicama mogućim u ovakvom nedemokratskom režimu. Ne čini mi se da postoje izgledi da se to dogodi, i, na kraju, nisam sigurna da bi to nužno vodilo ka demokratskim ishodima“, zaključuje naša sagovornica.

 

Živković: Veći je motiv kada se borite za nešto, nego kada bojkotujete

Zoran Živković, predsednik Nove stranke, tokom devedesetih u više navrata potpredsednik Demokratske stranke, kaže za Talas da treba posmatrati dva ranija slučaja bojkota izbora:

„Jedan je bio 1992. na saveznim izborima, tu se ništa nije promenilo, a drugi 1997. kada su bojkotovani republički i predsednički izbori, i oba iskustva su jako loša“, ocenjuje Živković. Kako kaže, ideja, predvođena DS-om, bila je da se bojkotom postigne veliki efekat u javnosti i na međunarodnom planu, ali da je i jedno i drugo bilo „potpuni promašaj“. Milošević je, naglašava, nakon bojkota nastavio sa svojom „ludačkom politikom“.

Govoreći o dešavanjima 2000, kaže da se tada posebno pokazalo da bojkot nije dobra stvar jer je međunarodna zajednica ubeđivala opoziciju da bojkotuje izbore, uz obrazloženje da neće moći da uhvate Miloševića u izbornoj krađi.

„Zaključke moramo da donosimo sami, kako da se suprotstavimo režimu – bojkot da ostane krajnje sredstvo, ali sa svešću da to ne rešava ništa ako se ne zna šta se radi dan posle, 7 dana posle, 6 meseci posle. Bojkot kao način za oduzimanje legitimiteta jedne vlasti, to ne postoji u savremenoj teoriji i praksi Evrope, nijedan bojkot nije doveo do toga da međunarodna zajednica oceni izbore i vlast nelegitimnom. Treba se boriti do kraja za izborne uslove, a kad izbori budu raspisani, tada doneti odluku. Borba za izborne uslove je mnogo jači motiv za angažovanje i građansku neposlušnost i veliku aktivnost stranaka. Kada se borite za nešto, mnogo je veći motiv nego kada idete u bojkot“, izjavio je Živković.

U pogledu protesta tada i danas, Živković smatra da je velika razlika u tome što veliki broj ljudi koristi društvene mreže kao ventil, dok su devedesetih protesti bili jedini način da građani javno pokažu šta misle o vlasti.

„Zato su ulice mnogo praznije nego što su bile ranije. S druge strane, greška je skrivanje političara od učešća u protestima. Ako je nekoga sramota što se bavi politikom, nemoj da se bavi politikom. A ne da se krije iza ljudi koji su kao studenti i pokretači, a u stvari samo služe kao zaklon“, ocenio je.

 

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *