Vesna Marjanović za Talas: Moramo da otvorimo ozbiljnu diskusiju u DS-u
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Demokratska stranka 

“Svi, i oni koji zagovaraju bojkot, i oni koji su protiv i oni koji imaju dileme, svi se slažu s tim da imamo nedemokratske i nepravedne uslove. Postavlja se pitanje kako ćete dopreti do građana i da li će biti veći efekat ako se sklonite iz političke utakmice, ili ćete uz sve muke, probleme i opasnosti učestvovati u njoj.”

Nakon odluke Narodne stranke da bojkotuje predstojeće izbore, u narednom periodu očekuje se da se o istom pitanju izjasne i druge članice najvećeg opozicionog bloka, Saveza za Srbiju. Neke od njih već duže vreme nagoveštavaju svoju odluku, dok je za druge, prvenstveno Demokratsku stranku, još uvek neizvesno da li će učestvovati na izborima 2020. godine.

Vesna Marjanović, narodna poslanica Demokratske stranke, u intervjuu za Talas govorila je o donošenju odluke DS-a, ličnom viđenju dileme „bojkot ili izbori“, kao i o iskustvu devedesetih – kako izbora 1996, tako i bojkota 1997. godine.

 

Kada možemo da očekujemo da DS donese odluku o izlasku na izbore, odnosno bojkotu? Kako vi u ovom trenutku lično gledate na to pitanje? 

„Mislim da mi u stranci moramo da otvorimo vrlo ozbiljnu diskusiju o tome. Do sada je nismo imali. I to naravno mora da učini Glavni odbor. Po Statutu, Glavni odbor se sastaje četiri puta godišnje, pa očekujem da ćemo imati sednicu u septembru. I naravno, odluku o izlasku na izbore ili bojkotu moraju da donesu stranački organi, ne može da je donese neko drugi umesto DS-a.

Što se mene lično tiče, mislim da je vrlo važno proceniti koje su posledice eventualnog neizlaska na izbore – ne samo za Demokratsku stranku, već i za građane koji mogu da izgube svoje predstavnike. Svaka politička stranka ima mnogo jaču legitimaciju ukoliko je izabrana u parlament glasovima građana na izborima, koliko god oni bili nepravedni, i koliko god bili teški uslovi za takmičenje na izborima. A imali smo takve situacije i ranije u istoriji, nije nam prvi put da se suočavamo sa utakmicom koja nije ravnopravna.

Svakako, vrlo je važno da stranka o tome obavi ozbiljnu i argumentovanu raspravu o tome šta je efekat našeg eventualnog neizlaska.

Podsetila bih, da su u Rusiji ljudi demonstrirali jer im vlasti nisu dozvolile da registruju opozicione kandidate na lokalnim izborima, u Turskoj ljudi izlaze na izbor , pa su i pobedili u Istanbulu. Izborni uslovi u Srbiji su loši i nisu pravični, ni za koga nije sporno da je to tako, znamo da živimo u zemlji u kojoj je utakmica neravnopravna, ali se postavlja pitanje da li ćemo nešto poboljšati time što nećemo učestvovati. Lično, uvek sam bila sklonija učestvovanju – i u radu parlamenta, i u radu institucija, i na izborima. Kroz tu borbu se najbolje može videti i ono što su nepravilnosti na izborima. Kada ne učestvujete u procesu, mnogo vam je teže da ukažete na sve probleme i sve nepravilnosti kojih će sigurno biti.

Postoje, dakle, različita mišljenja, ali nam baš zato treba debata, pa ćemo videti šta je konačna odluka DS-a.“

 

Pomenuli ste da smo se i ranije suočavali sa nepravednim izbornim uslovima. Kada se iz ove pozicije osvrnete na izbore 1996, ali i 1997, šta biste izdvojili kao ključne lekcije koje aktuelna opozicija treba da ima na umu iz tih izbornih ciklusa? Kakve su bile posledice učešća 1996, a kakve bojkota 1997. godine?

„Reći ću svoje mišljenje, možda neko drugi to gleda drugačije. Svaki put kada nismo učestvovali na izborima, bili smo mnogo manje prisutni u javnosti, a tu ne mislim samo na medije koji su, činjenica, i danas zatvoreni, nego uopšte na neku vrstu legitimacije kada razgovarate i kada pridobijate građane za određeni politčki program.

Moje sećanje na bojkot 1997: prvi efekat je to da postajete marginalni kao stranka. S druge strane, najznačajniji preokret desio se nakon lokalnih izbora 1996. kada Milošević nije hteo da prizna rezultate u većem broju opština i gradova. Tada su ljudi imali šta da brane na ulicama, i branili su dok nije došao Felipe Gonzales, a onda usvojen lex specialis. I to je neka lekcija.

Svi, i oni koji zagovaraju bojkot, i oni koji su protiv i oni koji imaju dileme, svi se slažu s tim da imamo nedemokratske i nepravedne uslove. Postavlja se pitanje kako ćete dopreti do građana i da li će biti veći efekat ako se sklonite iz političke utakmice, ili ćete uz sve muke, probleme i opasnosti učestvovati u njoj. Mislim da građani poštuju kada se ljudi uprkos preprekama bore, Demokratska stranka je za poslednjih 30 godina imala mnogo više teških utakmica,  nego što smo se sklanjali sa političkog polja.

Postoje pregovori koji su u toku, trenutno ne deluju ohrabrujuće, ali ne treba dizati ruke dok nije gotovo. Mi treba da učinimo ono što je do nas, to je u interesu građana. A što se tiče onih mišljenja koji kažu da se učešćem na izborima daje demokratski legitimitet Vučiću – i u Rusiji i u Turskoj se izlazi na izbore, pa niko ne misli da su to demokratske zemlje niti da ih opozicija legitimizuje.

Kada napustite princip reprezentativne demokratije, onda prelazite na revolucionarnu demokratiju: postavlja se pitanja da li je opozicija revolucionarna, da li želi da bude, koju vrstu revolucije želi da sprovede, pa da onda i o tome razgovaramo.

Mislim da smo bez dovoljno argumenata ušli u rovove koji su sada vrlo duboki, a vreme prolazi, izbori se približavaju. Ja se iskreno nadam da ćemo ovo vreme ispred nas upotrebiti za jedan racionalan razgovor i razmenu argumenata o tome, pa pohvaljujem i vaš portal Talas.rs koji je ovih nedelja otvorio prostor i za jedne i druge argumente.“

 

 

Da se još malo vratimo u devedesete – igrom slučajeva, izgleda, Savez za Srbiju formiran je 2. septembra, istog datuma kada i koalicija „Zajedno“ 1996. godine. Da li očekujete da će SZS biti dugovečniji? Po čemu se ove dve koalicije razlikuju?                                         

„Nisam vidovita tako da ne mogu da vam kažem koliko dugo će da traje. Ali mislim da će odluka o učešću na izborima dati odgovor na to pitanje. Ta odluka će biti važna, kao i ono što će se dešavati na samim izborima, jer očigledno je da će neke stranke učestvovati a neke neće, kako u Savezu, tako i uopšte u opoziciji.

Izbori će se sigurno reflektovati i na odnose u Savezu za Srbiju. Ono što bih istakla, ako izvlačimo paralele, to je da je koalicija Zajedno imala mnogo više programskih bliskosti i ciljeva nego što je to slučaj sa Savezom za Srbiju. To je jedna bitna razlika. Niko tada nije bio protiv ulaska Srbije u EU, svi su bili vrlo jasno za borbu za ljudska i individualna prava, građanske slobode, slobodu medija, izražavanja.

Danas su te razlike dosta velike, mislim pre svega na odnos prema EU, pa čak i pitanja iz korpusa ljudskih prava. U tom smislu postoje vidljive razlike.

Drugo – te stranke koje su tada bile u koaliciji, DS, GS, SPO, sve su one imale svoje odbore, stranačke organe, predstavnike u lokalnim ili republičkim skupštinama… A u SZS, kao što znate, imate i jedan mali sindikat, neke stranke za koje je upitno imaju li članove, formirane organe, odbore u ključnim mestima. U tom smislu nisu sve članice ravnopravne, a njihov glas vredi jednako, imaju po jedan glas. Bez obzira da li ste predsednik DS, kao gospodin Lutovac, koji je na čelu stranke koja ima poslanike, odbore po Srbiji, u AP Vojvodini, najveći broj odbornika na teritoriji Republike Srbije, ili ste recimo stranka Janka Veselinovića, koga lično vrlo poštujem, ali njegova stranka nema tu vrstu reprezentativnosti i političkog legitimiteta, a imaju istovetan glas.“

 

Kad smo kod razlika između stranaka u SZS – utisak je, naročito poslednjih dana, da nemaju sve ni jednak odnos prema civilnom društvu, konkretno prema nevladinim organizacijama koje učestvuju u dijalogu na Fakultetu političkih nauka. Kako vi vidite njihovu ulogu?

Sve stranke, naročito one koje smatraju sebe demokratskim, moraju biti otvorene za dijalog sa civilnim društvom. Mi smo kao stranka to uvek negovali, čak i kada smo imali suprotna mišljenja i polemike. Uvek, naravno, postoji prostor za neko poboljšanje, ali mislim da nije civilno društvo krivo, odnosno organizacije koje su aktivne oko dijaloga, zbog toga što političke stranke nisu uspele taj dijalog da uspostave same.

Tu pre svega mislim na vlast, ona je uvek odgovornija. Vladajuća stranka je sedam godina kreirala atmosferu „ko nije s nama, taj je naš neprijatelj“. Razgovor u parlamentu se svodio na lične uvrede, oni su zapravo uništili jednu krhku kulturu dijaloga koju smo mi, koliko toliko, imali pre toga, bar u parlamentu. Oni jesu uzročnik te atmosfere do koje smo došli, jeste najveća odgovornost njihova, ali je činjenica da smo i mi prihvatili na neki način retoriku koja se zove „ako niste za opoziciju, onda ste Vučićevi“. I sad, šta da rade ljudi koji nisu za Vučića, a nisu se opredelili ni za neku opozicionu stranku? Njih treba da pridobijemo, a nećemo to uraditi ako ostanemo u rovovima. Tu civilno društvo može da odigra ulogu, oni nemaju političke ambicije, i u ovako osetljivim političkim situacijama, mogu da budu pozitivan faktor u pozivanju ljudi da se uključe u političke aktivnosti, da vrše pritisak na institucije u cilju zaštite prava građana.“

 

Šta očekujete od nastavka dijaloga na Fakultetu političkih nauka, pomenuli ste da vam to ne deluje ohrabrujuće?

„Želim da budem optimistična dok stvari ne dođu do samog kraja. Trenutno ne izgleda baš dobro, ali to ne znači da će se tako i završti. To nije moja konačna ocena, volela bih da stvari idu u boljem pravcu.“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *