Razglednica iz Hong Konga za srpsku opoziciju – šta su najvažnije lekcije o protestima?
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: Studio Incendo

Na nedavnom protestu u Hongkongu, prema navodima organizatora, učestvovalo je preko 1,7 miliona ljudi, što je rekord čak i za ovaj grad koji je poznat po velikim demonstracijama. Ovo je 11. uzastopna nedelja kako se protesti odvijaju svakog vikenda, a demonstracije su ovaj put prošle bez većih sukoba sa policijom.

Beograd je udaljen od Hongkonga preko 8.000 kilometara, ali aktuelni protesti i demonstracije protiv vlasti vezuju ova dva grada. Protesti 1 od 5 miliona se i dalje održavaju subotom, iako je posećenost drastično manja od one sa početka godine, a nedavno je došlo i do sukoba demonstranata i obezbeđenja predsednika Vučića ispred zgrade Predsedništva. Iako još nije zvanično potvrđeno, sve je izvesnije da će najveći opozicioni blok Savez za Srbiju bojkotovati izbore, ali je nejasno da li će ovo biti odluka i ostalih opozicionih partija i pokreta.

S obzirom na veličinu i dosadašnji relativni uspeh protesta u Hongkongu, postoje razne lekcije koje bi srpska opozicija mogla da izvuče iz demonstracija u ovom azijskom gradu. Te lekcije su naročito važne ukoliko se srpska opozicija sprema za „aktivan bojkot“ Narodne skupštine i drugih državnih institucija, ili ukoliko planiraju da razmotre neke od oblika građanske neposlušnosti slične onima koje možemo da vidimo u Hongkongu.

 

Zbog čega ljudi u Hongkongu protestuju?

Protesti u Hongkongu počeli su u julu ove godine zbog kontroverznog zakona o ekstradiciji, koji bi omogućio kineskim vlastima da traže izručenje građana koji se sumnjiče za ozbiljna krivična dela pred sudovima u Kini. Iako se u ovom predlogu zakona jasno navodi da osnov za izručenje ne sme biti neki politički prekršaj, javnost u Hongkongu, uključujući i predstavnike pravosuđa, burno je odreagovala na ovaj predlog. Ovaj zakon o ekstradiciji viđen je kao još jedan pokušaj Kineske komunističke partije da poveća pritiske na Hongkong i ograniči slobode u njemu.

Hongkong od 1997. godine ima poseban sistem vladavine koji garantuje građanima značajno šire slobode nego što je to slučaj u ostatku Kine. Ovaj sistem je  stvoren ugovorom između Kine i Velike Britanije, koja je do tada upravljala ovom teritorijom, ipak vremenski ograničen i prestaće da važi 2047. godine, nakon čega je budućnost demokratije u Hongkongu neizvesna.

Ono što plaši građane Hongkonga jesu upravo brojni pokušaji kineskih vlasti da i pre 2047. godine stvori veći uticaj u ovom gradu i suzbija potencijalne ideje o proglašenju nezavisnosti Hongkonga. Zbog sličnih strahova veliki protesti pod nazivom „Žuti kišobrani“ bili su u punom jeku 2014. godine, kada je kineska Komunistička partija i pristala na određene ustupke kako bi se protesti okončali.

Vlasti u Hongkongu su nakon nekoliko nedelja ovogodišnjih protesta pristale da povuku sporni predlog zakona o ekstradiciji, ali su se demonstracije nastavile. Glavni razlog je nepoverenje koje demonstranti imaju prema zvaničnicima jer nisu povukli zakon definitivno iz zakonske procedure. Takođe, demonstranti su u međuvremenu proširili svoje zahteve kojih sada ima pet.

Iako su zvaničnici u Hongkongu nazivali demonstrante „tvrdoglavom decom“, sve je veći pritisak međunarodne zajednice na Komunističku partiju Kine da razreši sukob sa demonstrantima. Američki predsednik Donald Tramp pozvao je obe strane na uzdržanost, a u Kongresu se sprema rezolucija kojom se stavlja pritisak na Kinu da obezbedi određen stepen autonomije Hongkongu. EU je takođe pozvala obe strane na pregovore, dok je Američka trgovinska komora u Hongkongu apelovala na vlasti da povuku zakon o ekstradiciji koji bi naštetio međunarodnim kompanijama koje posluju tu.

 

Blokada aerodroma mnogo uspešnija od upada u RTS

Jedno od najtežih pitanja kad se počinju protesti protiv vlasti jeste upravo koje metode je potrebno primeniti da bi protest bio uspešan. Ova dilema se našla i pred organizatorima protesta 1 od 5 miliona, kada je nakon nekoliko nedelja uzastopnih protesta bez jasne reakcije vlasti nastala javna debata o tome da li treba radikalizovati proteste ili početi sa aktima građanske neposlušnosti.

Mirni protesti ili potpuna građanska neposlušnost je dihotomija koju demonstranti u Hongkongu očito nisu bili spremni da prihvate, s obzirom da su istovremeno postojali  veliki mirni marševi i nasilni sukobi sa policijom, kao i blokiranje ključnih saobraćajnih mesta.

Demonstranti su 13. avgusta blokirali aerodrom u Hongkongu, koji je jedan od najprometnijih u Aziji, što je izazvalo da gotovo 1000 letova bude odloženo. Demonstranti su delili letke na nekoliko jezika prisutnima na aerodromu, na kojima pojašnjavaju uzroke protesta i navode svoje zahteve. Takođe, delili su i uputstva turistima koji su tek došli u Hongkong, kako da se priključe protestima, ali i kako da izbegnu mesta gde su mogući sukobi sa policijom. Na jednom od transparenata koje su demonstranti nosili pisalo je: „Žao nam je za neprijatnost, ali mi branimo demokratiju u svojoj domovini“.

Blokada aerodroma naravno nije prošla bez intervencije policije, a ubrzo su se dogodili i fizički okršaji. Nakon incidenata, demonstranti i policija krivili su jedni druge za eskalaciju, ali to nije sprečilo građane da se istog vikenda pojave u velikom broju na mirnim protestima.

Kada uporedimo ovu blokadu aerodroma i upad u zgradu RTS-a 16. marta ove godine, što je manje-više jedini primer eskalacije protesta 1 od 5 miliona, postoji jasna razlika u nivou komunikacije i vizije između predvodnika ove akcije i šire javnosti. Kada je nekoliko političara, uključujući i opozicione lidere Boška Obradovića, Dragana Đilasa i Borka Stefanovića, ušlo u zgradu RTS-a nije postojao niko ko bi okupljenima objasnio šta je cilj upada, kao ni šta je poruka koja šaljem tim činom. Čitava akcija je delovala neorganizovano, loše isplanirano, a postojao je veliki nedostatak u komunikaciji sa ostatkom demonstranata.

Takođe, demonstranti u Hongkongu priznali su da je nasilje bilo upotrebljeno, ali su dali i jasne razloge zašto je to bio jedini odgovor na sve veće pritiske policije. S druge strane, široj javnosti je upad u RTS delovao je kao hir nekoliko ljudi koji su hteli da dokažu sopstvenu „hrabrost“ i skupe političke poene, a ne kao neophodno sredstvo u borbi protiv propagandnog glasila vlasti.

 

Jasni zahtevi koji se ne menjaju

Ono što je za uspeh svakog protest jako važno jesu zahtevi koji se postavljaju ljudima koji su na vlasti. Ukoliko su zahtevi nejasni, nerealni ili ako nije jasno ko je tačno grupa koja postavlja zahteve, male su šanse da će oni biti ozbiljno razmotreni od strane vlasti.

Kao što je već pomenuto, postoji 5 zahteva demonstranata u Hongkongu, iza kojih stoji grupa organizatora protesta pod nazivom Civil Human Rights Front. Prvenstveno se zahteva da se sporni zakon o ekstradiciji definitivno povuče iz zakonodavne procedure. Zahteva se i da policija oslobodi sve demonstrante koji su bili uhapšeni do sada, da se započne sa nezavisnom istragom ponašanja policije tokom samog protesta i da se sukobi demonstranata sa policijom ne karakterišu više kao „neredi“. Poslednji zahtev, ali i najteži za vlast u Pekingu, tiče se uvođenja demokratskih izbora za poziciju „izvršnog direktora“, što je suštinski najuticajnija osoba u Hongkongu koju trenutno biraju delegati.

Ovi zahtevi su bili jasno formulisani manje-više od kada su protesti započeti u julu, a demonstranti su jasno stavili do znanja vlastima da je neophodno da se svih 5 ispuni kako bi se protesti završili. Takođe, svi ovi zahtevi su dosta jasno i usko definisani, zbog čega je jako lako i demonstrantima, koji možda nemaju veliko političko predznanje, da imaju viziju o tome šta je krajnji cilj protesta na kom učestvuju.

Ukoliko uporedimo ovo sa zahtevima protesta 1 od 5 miliona razlika je jasna. Od početka samih protesta u decembru prošle godine, postojala je velika kakofonija zahteva demonstranata. Neki od govornika na protestima su zahtevali ostavku ministra Nebojše Stefanovića, neki su tražili ostavku Maje Gojković, predsednice Narodne Skupštine, a bilo je poziva i na ostavku predsednika Vučića. Pored toga što je većina ovih zahteva nerealna, postojao je i veliki problem u jasnom definisanju odgovora na pitanje: „Šta je potrebno da vlast uradi kako bi protesti prestali?“.

Nakon nekoliko meseci protesta 1 od 5 miliona, u martu je formiran Stručni tim koji je formulisao zahteve protesta, kao i preporuke. Ovo je kasnije kao svoje predloge preuzeo i veći deo opozicije koja učestvuje na protestima, ali su na najvećem protestu opozicije 13. aprila oni istakli svoja “3 velika zahteva“ protesta, što je samo stvorilo dodatnu konfuziju u to šta se zaista traži od vlasti. Sve ovo govori da su jedinstveni zahtevi došli dosta kasno (gotovo 4 meseca nakon početka samih protesta), kao i da čak i kada su oni formulisani nije postojao konsenzus među opozicijom oko toga da li na svim zahtevima treba insistirati podjednako.

Zadatak opozicionih političara je bio upravo da na jednostavan i direktan način učesnicima protesta i ostatku javnosti jasno prezentuje i pojasni šta se tačno zahteva od funkcionera na vlasti, što se nije desiloa, a loša komunikacija u vezi sa zahtevima je potencijalno i jedan od razloga za smanjenje broja učesnika na protestima. Ukoliko se stalno ne insistira na istim protestnim zahtevima, teže je meriti da li se pravi neki pomak, što kasnije utiče i na smanjenje motivacije demonstranata.

 

„Aktivan bojkot“ nije organizovanje tribina i malih akcija

O tome koliko su posvećeni borbi za demokratiju i autonomiju u Hongkongu, svedoče i sve propratne akcije koje su organizovali demonstranti. Oni su odlučili da vlasti u Pekingu pritisnu ne samo protestnim šetnjama, već i ekonomski.

Svaka prodavnica u Hongkongu koja ima kineskog vlasnika pod velikim je pritiskom da se izjasni povodom protesta, a demonstranti organizuju i bojkote prodavnica čiji vlasnici se protive protestima. U planu je i bojkot Diznijevog filma „Mulan“ zbog toga što je glavna glumica javno na društvenim mrežama podržala reakciju policije u Hongkongu tokom protesta, za koju mnogi demonstranti tvrde da je bila neopravdana upotreba prekomerne sile.

Takođe, demonstranti se dogovaraju o narednim akcijama na platformi LIHKG, a tokom samih protesta koriste aplikaciju Telegram, koja je poznata po enkripciji svih poruka koje su razmenjene.

Sve ovo govori o količini organizacije, fleksibilnosti i posvećenosti koja postoji među ovim demonstrantima, što je nešto što je nedostajalo organizaciji protesta 1 od 5 miliona. Od raznih tehničkih problema, kao što je nemogućnost da se pruži odgovarajuća zaštita ljudima koji su na protestima nosili LGBT zastave, pa sve do nedostatka kreativnosti pri smišljanju dodatnih akcija i uključivanja šire grupe ljudi u njihovo planiranje, stiče se utisak da je organizacija na više nivoa zakazala.

Zbog svega ovoga treba da postoji skepsa kada opozicioni blok Savez sa Srbiju javno govori da razmatra opciju bojkotovanja izbora, i da umesto toga planiraju „aktivni bojkot“. S obzirom da u jeku trajanja protesta 1 od 5 miliona ljudi iza ovog protesta, zajedno sa brojnim opozicionim političarima, nisu uspeli da pronađu efikasan način za motivisanje većeg broja ljudi da se priključe drugim akcijama koje nisu protestna šetnja, upitno je koliko će u tome uspeti sada. Otvoreno je pitanje koliko će aktivni bojkot zapravo uključivati akcije koje će motivisati građane, kao i koliko će kreativnosti biti uloženo u borbi za veću transparentnost i demokratičnost, od čega i zavisi uspeh potencijalnog bojkota izbora.

 

Kineska komunistička partija je mnogo strašniji protivnik od SNS-a

Postoji još mnogo razloga zašto će po svemu sudeći protesti u Hongkongu uspeti da dovedu do toga da se veliki deo zahteva i ispuni. Jedan od njih je i veliko prisustvo mladih, koji su naročito motivisani i investirani u budućnost ovog grada, a dodatan razlog je i stav koji je opozicija u Hongkongu zauzela. Većina političara koja podržava proteste se trudi da ne utiču na samu organizacionu politiku protesta, već se postavljaju kao most između vlasti i demonstranata, kako bi pregovori bili uspešni.

Iako je zbog specifične političke situacije nemoguće primeniti sva ova iskustva u Srbiji, demonstracije u Hongkongu pružaju nadu u to da borba za prava i slobode bude uspešna, čak i ako je protivnik Kineska komunistička partija, koja je opremljena novcem i propagandnim aparatom kao nijedna druga vlast na svetu. Kroz kreativan i drugačiji pristup moguće je organizovati velike demonstracije koje će privući pažnju međunarodne javnosti i polako slabiti vlast SNS-a, ali za to je potreban pogled u ogledalo i dobro preispitivanje metoda koje su sada isprobane, a koje očigledno nisu urodile plodom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *