Niske privatne investicije u Srbiji niže su nego što se vidi
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Nizak ekonomski rast u Srbiji je verovatno najvažnije pitanje u zemlji. Niska stopa ekonomskog rasta u Srbiji posledica je niskih investicija.

Iz ovog najvažnijeg problema niskog ekonomskog rasta proističu druga važna pitanja za građane i privredu Srbije:

  • niske plate (kako u javnom sektoru koji se finansira od poreza, tako i u privatnom gde to zavisi od produktivnosti privrede),
  • visoka stopa nezaposlenosti (jer privreda koja se sporo razvija ne može da kreira dovoljan broj radnih mesta, naročito kvalitetnih),
  • odlazak naših građana u inostranstvo.

Ukupan nivo investicija u odabranim zemljama u 2017. Izvor: MMF.

Ukupan nivo investicija u Srbiji znatno je niži u odnosu na zemlje iz okruženja. Možda bolje stojimo nego što je to slučaj sa Bosnom i Hercegovinom, ali to nam i nije neka uteha jer značajno zaostajemo za većinom zemljama u tranziciji. A bez investicija danas – nema ekonomskog rasta sutra.

 

Zašto je važno da razlikujemo tipove investicija?

Ukupne investicije sastoje se od javnih i privatnih investicija, koje opet mogu biti domaće i strane. Javne investicije su sve one koje centralna država i njeni entiteti (na primer, lokalne samouprave ili državna preduzeća koja se finansiraju prvenstveno iz budžeta, kao što su kod nas JP Putevi Srbije ili RTS). Ovo su najčešće investicije u infrastrukturu – kao što su putevi, mostovi, pruge, gasovodi itd.

Javne investicije u Srbiji iznose oko 3,5% BDP-a, što je niže od regiona gde su 4,5-5%.

Strane investicije su sve investicije iz inostranstva, i mogu biti greenfield (izgradnja potpuno novog pogona) ili brownfield (preuzimanje već postojećeg pogona). U ovom drugom slučaju, kupovina manje od 10% akcija preduzeća gleda se kao portfolio, a više od 10% kao direktna strana investicija.

Strane investicije u Srbiji u 2018. iznosile su 4,1 milijarde USD ili čak 8% BDP-a, i znatno su više nego u regionu.

To i nije toliko začuđujuće imajući u vidu niz državnih povoljnosti kojima su propraćene – kao što su poseban odnos državnih vlasti (pa se lako dobijaju neophodna dokumenta i dozvole), subvencije u živom novcu koje se dodeljuju (za ovu namenu je u budžetu odvojeno 120 miliona evra za ovu namenu), kao i nizu poreskih pogodnosti (oslobađanje poreza na dobit, pa čak i plaćanja doprinosa za zaposlene tokom određenog broja godina).

Domaće investicije predstavljaju investicije kompanija u pretežno domaćem vlasništvu. Dakle, kada NIS reinvestira svoj profit u našu zemlju, to se ne računa kao domaća, već kao strana investicija jer se ova kompanija većinski nalazi u inostranom vlasništvu. Ove domaće investicije su znatno niže nego u zemljama regiona.

Kada od  ukupnih investicija oduzmemo strane investicije i javne investicije, ostaje nam nivo domaćih privatnih investicija od tek 11,2% BDP-a. dok je prosek zemalja Centralne i Istočne Evrope 16,1% tj. otprilike upola više. Međutim, ova naša ionako niska stopa domaćih privatnih investicija zapravo je još niža.

 

I ovako niske domaće investicije su precenjene za barem za petinu

Pod domaće investicije računaju se i ona preduzeća koja su u državnom vlasništvu, a koja se ne finansiraju direktno iz budžeta. Prema tome, javna i preduzeća u državnom vlasništvu koja imaju prihode sa tržišta od prodaje svojih usluga ne uključuju se u javne investicije, već u privatne investicije. Ovo je možda opravdano u slučaju Telekoma ili Komercijalne banke koji sve svoje prihode ostvaruju na tržištu, ali je pitanje koliko je opravdano za Železnice Srbije koji ipak veći deo svojih prihoda dobijaju kroz državne subvencije.

Takođe, ova međunarodna metodologija dovodi do toga da se ionako nizak nivo domaćih privatnih investicija u zemlji precenjuje, pogotovu zato što u Srbiji postoje brojna preduzeća kojima upravlja država. Pored komunalnih delatnosti (vodovod, javni prevoz, grejanje) tu je i ceo niz drugih grana, kao što su bankarstvo i osiguranje, telekomunikacije, transport, poljoprivreda itd.

Pravi razmer problema niskih investicija sagledao bi se tek kada bi imali odvojen pravi nivo privatnih domaćih investicija.

Kako nemamo javno dostupne podatke o investicijama javnih i državnih preduzeća, možemo da posmatramo samo podatke iz finansijskih izveštaja pojedinačnih preduzeća. Prema podacima APR-a, u 2018. bilo je 561 javno preduzeće sa 117 500 radnika je predalo finansijske izveštaje (ova brojka ne uključuje ona preduzeća u državnom vlasništvu koja nemaju status javnih preduzeća, kao npr. Telekom, Komercijalnu banku i Dunav osiguranje). Prema podacima APR-a, investicije 6 najvećih javnih preduzeća (EPS, EMS, Srbijagas, Srbijavode, Pošta, Železnice) i najvećeg preduzeća u državnom vlasništvu (Telekom Srbija) činile su 103 milijarde dinara, tj. 870 miliona evra ili 2% BDP-a.

Investicije u Srbiji u 2018. Izvor: MMF, Svetska banka, APR.

Prema tome, ukupne domaće privatne investicije znatno su niže od 11,2% koliko se na prvi pogled prikazuju korišćenjem međunarodne metodologije, već su značajno niže od 9% BDP-a. I ova razlika od 20% je potcenjena, jer obuhvata samo podatke za 7 najvećih preduzeća u državnom vlasništvu.

Ovi podaci su alarmantni, jer ukazuju da postoji neki ozbiljan problem usled koga domaća privreda, a pre svega mala i srednja preduzeća, u našoj zemlji ne investiraju dovoljno. A bez tih investicija nema rasta zaposlenosti i zarada. To ’’nešto’’ je celokupni poslovni ambijent u zemlji – prema bilo kom parametru važnom za poslovanje, od nivoa korupcije, troškova birokratije ili vladavine prava, Srbija se već godinama kotira na začelju zemalja Evrope. Niska stopa domaćih privatnih investicija je cena toga.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *