Agencijsko zapošljavanje je problem – ali ne mora da bude
Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock

Vlada Republike Srbije je nedavno usvojila Predlog zakona o agencijskom zapošljavanju. Agencije za zapošljavanje su pravna lica koja pomažu poslodavcima da nađu ljude za određeni posao. Ovim Zakonom bi se uredio odnos između poslodavaca, agencija za zapošljavanje i onih koji su zaposleni preko agencija, tzv. “zaposlenih na lizing”. Jedna od ključnih odbredaba je ona prema kojoj se izjednačavaju prava zaposlenih preko agencija sa pravima zaposlenih direktno kod poslodavca.

 

(Ne)jednaki radni uslovi

S obzirom na to da trenutno “zaposleni na lizing” po pravilu imaju gore radne uslove od onih koje zapošljava direktno poslodavac, ovakav Zakon bi trebalo da poboljša položaj zaposlenih u Srbiji.

Međutim, ovaj Zakon i dalje ne stavlja sve zaposlene u isti položaj. Ovo je donekle povezano s tim kako agencije u stvari zarađuju

 

Efikasnost ili zaobilaženje zakona

Najpre, agencije za zapošljavanje zarađuju tako što pomažu poslodavcima da nađu adekvatnu radnu snagu, recimo, kad je reč o sezonskim poslovima. To je okej.

Problem nastaje onda kada se “zapošljavanjem na lizing” pomaže poslodavcima da izbegnu obaveze prema zaposlenima. Kako je to moguće?

Prvo treba imati u vidu da zaposleni preko agencije ugovor o radu potpisuju ne sa poslodavcem, već sa agencijom, koja zatim ustupa zaposlene poslodavcu. Bez odgovarajuće regulative, ovo može da dovede zaposlene preko agencije u prilično nepovoljnu poziciju.

Na primer, aktuelni Predlog zakona o agencijskom zapošljavanju ne sprečava poslodavce da prekinu radni odnos bez otkaznog roka, nakon čega “otpuštena” osoba može da ostane sa drastično manjim ili bez ikakvih prihoda. Ovde se ne misli na otpuštanje u uobičajenom smislu te reči jer “zaposleni na lizing” ugovor o radu potpisuju samo sa agencijom.

Takođe, samo agencija može biti u obavezi da plati otpremninu ukoliko raskine ugovor sa zaposlenim ili zaposlenom. Poslodavac nije dužan da plati otpremninu, što znači da su niži troškovi koje mora da snosi ukoliko želi da prekine radni odnos.

Nedostatak sigurnosti i niži troškovi otpuštanja mogu dovesti do toga da zaposleni preko agencije lakše pristaju na slabije radne uslove. A s obzirom na to da će se postavljanjem pravnog okvira za agencijsko zapošljavanje ukloniti jedna barijera za agencijsko zapošljavanje, i da je moguće da će taj vid zapošljavanja postati zastupljeniji nego ranije, razumljiva je i briga da će se radni uslovi ukupno gledano pogoršati ili bar da će se oni pogoršati za nemali broj ljudi.

 

Kakav zakon je poželjan?

Agencije nesumnjivo nude jednu korisnu uslugu. Smanjuju vreme i troškove koji su potrebni da bi se zaposlili odgovarajući ljudi. Međutim, ova usluga stvara dodatnu vrednost ukoliko se zasniva na efikasnosti s kojom agencija obavlja poslove nalaženja radne snage jer, recimo, ima lakši pristup ili neophodne informacije o kandidatima za posao.

Ukoliko se usluga svodi na to da se zaobiđe zakon, onda nije reč o stvaranju, već o preraspodeli vrednosti od onih koje zakon štiti onima koje zakon obavezuje i onima koji na tome profitiraju. A u ovom slučaju, čini se, opravdanja za preraspodelu nema.

U suštini, Zakon o agencijskom zapošljavanju bi trebalo da potpuno izjednači obaveze poslodavaca prema zaposlenima, bez obzira na to da li su direktno zaposleni ili preko agencije. Ovim bi se aktivnost agencija usmerila na produktivne delatnosti poput brzog i efikasnog nalaženja sezonskih radnika, a odvratilo od zarađivanja na zaobilaženju prava zaposlenih.

Bez obzira da li se smatra da radno zakonodavstvo previše štiti zaposlene ili ne, nema razloga da se određenim firmama daje monopol na kršenje tih zakona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *