Foto: iStock
Upravo sam pročitao, za neke već čuvenu, kolumnu „Reč tajkuna“, anonimnog autora koju objavljuje Danas. U svom najnovijem tekstu, autor – tajkun, govori o pionirskom pokušaju pokretanja privatne osnovne škole u Srbiji i velikom značaju koji privatne škole ovog tipa mogu da imaju za društvo u Srbiji.
S obzirom na skepticizam prema privatnom obrazovanju, koji je pre svega posledica kontroverznog poslovanja pojedinih privatnih fakulteta, ovaj tekst će zasigurno naići na polarizovane reakcije.
Ipak, pokretanje ove teme je izuzetno važno, a naročito ako se uzme u obzir da ga neke zemlje na koje bismo želeli da se ugledamo, već primenjuju.
U Švedskoj, oko 2.000 kilometara odnosno oko dva sata leta od Srbije, privatno preduzetništvo u osnovnom i srednjem obrazovanju funkcioniše poslednjih 27 godina, sa značajnim uspesima.
Zašto su se Šveđani okrenuli (i) privatnom školstvu?
Za prosečnog građanina Srbije, Švedska je verovatno asocijacija na zemlju gde država ima veliku ulogu u obezbeđivanju osnovnih servisa poput školstva, zdravstva, osiguranja i drugih stvari od značaja za građane. Međutim, ovo je samo delimično tačno.
Veći deo istorije Švedske, sve do sredine XX veka, obrazovanje, kao i drugi servisi koji se danas uglavnom vezuju za ulogu države, bili su privatni. U ovom periodu, Švedska je bila i više tržišno nastrojena od SAD u pojedinim oblastima, a sam period se vezuje za rapidan razvoj privrede, čime je Švedska od relativno siromašne zemlje postala jedna od najbogatijih država sveta.
Dolaskom socijaldemokrata na vlast, posle Drugog svetskog rata država na sebe preuzima obezbeđivanje obrazovanja i drugih servisa, a privatni provajderi gotovo da nestaju sa scene. Ovo se menja početkom 1990-ih, kada država reformiše sistem i otvara više prostora za privatni sektor u obrazovanju i drugim sferama, da bi se podstakla privatna inicijativa, konkurencija koja vodi višem kvalitetu, i građanima ponudilo više mogućnosti da izaberu servise za koje plaćaju.
Šta se zapravo desilo?
Švedska država nije u potpunosti privatizovala obrazovanje, ali je preko sistema vaučera omogućila roditeljima i deci da svoj poreski novac namenjen za obrazovanje usmere prema svom izboru – birajući između privatnih i državnih škola ili različitih privatnih i različitih državnih škola.
Iako je privatne škole relativno lako pokrenuti, one su i dalje u obavezi da prate osnovni nacionalni kurikulum a postoje ograničenja oko toga da li se sme praviti profit i kako se taj profit usmerava
Sistem je zvanično stupio na snagu 1992. i vremenom je postao sve popularniji. Danas, oko 27 godina kasnije, procene su da se oko 17% učenika nižih stepena obrazovanja i oko trećine učenika viših stepena obrazovanja (ne ulazeći u specifičnosti kategorizacije u švedskom obrazovnom sistemu), školuje u privatnim školama.
Sama činjenica da su privatne škole u Švedskoj zaradile poverenje velikog broja ljudi može se dopuniti i drugim podacima koji pokazuju uspeh. Prema nekim istraživanjima, roditelji, deca i sami nastavnici pokazuju veći stepen zadovoljstva u privatnim školama, dok se u mestima gde postoji konkurencija pokazuje i porast kvaliteta samih državnih škola. Zbog konkurencije, sve škole su podstaknute da optimizuju troškove i ponude veći kvalitet.
Sistem vaučera, iako na makro nivou uspešan, nije magični štapić koji rešava sve – na kraju, kvalitet Švedskog obrazovanja, ako se meri međunarodnim PISA testovima, varirao je kroz vreme i nije uvek viši od sličnih država. Ali vlasništvo u školama je samo jedan od znatno većeg broja faktora, koji postoje kako u Srbiji, tako i u Švedskoj, Americi ili bilo gde u svetu: kvalitet kurikuluma, nastavnih materijala, kontrola kvaliteta od strane roditelja ili države, imigracija, socioekonomske razlike i slično. Ono što je bitno je da posle 27 godina eksperimenta (za koji bi neki rekli da je u stvari približavanje onom sistemu koji je nekad postojao) je da u Švedskoj postoji široka saglasnost da sistem generalno radi.
Takođe, neki od preduzetnika u Švedskoj su tokom vremena stvorili lance škola, sa više desetina škola, sa poslovanjem i van granica Švedske.
Da li je nešto slično moguće i u Srbiji?
Anonimni tajkun pravi dobru poentu – obrazovanje je važna stvar i ne treba ga monopolizovati. Ako uzmemo u obzir sav razvoj tehnologije i trendove u svetu, monopolizacija ne samo da nije poželjna nego nije ni logična sa bilo kog aspekta.
Na isti način na koji privatni preduzetnici stvaraju vrednost u drugim oblastima (a ne zaboravimo da je sa više stotina hiljada registrovanih biznisa sasvim legitimno reći da Srbija nema problem sa privatnim sektorom), oni bi mogli značajno da doprinesu i obrazovanju.
U Srbiji, obrazovnom sistemu pre svega nedostaje efikasnost upotrebe resursa, veza sa privatnim sektorom i ažurno i relevantno znanje koje se može koristiti izvan zidova škole. Sve ovo su stvari kojima privatni preduzetnici i te kako mogu doprineti. Vreme je da pozovemo državu da stvori adekvatan zakonski okvir za to.
