IZBORI ILI BOJKOT? Milan Antonijević - Boj ili bojkot
Milan Antonijević

Izvršni direktor Fondacije za otvoreno društvo

Vreme čitanja: 3 minuta

Samo da podsetim: bojkot nije odluka da kao aktivni političari sedite u svojoj kući i čekate da se građani zapitaju zašto vas nema, pa da pretpostave da ste u bojkotu i da bi mogli da vam se pridruže.

Bojazan od bojkota je nešto što možete hraniti različitim pričama, od istorijskog prikaza neuspešnosti bojkota izbora u Srbiji, pa do skorašnjeg primera iz Albanije. U toj zemlji, koja od nedavno pristupa novom geografskom pojmu Zapadnog Balkana, bojkot lokalnih izbora je uspeo, barem ako je sudeći po brojkama, tj. procentima. Naime, izašlo je nešto preko 20% građana, što priznaćete, ukoliko ste realni, u Srbiji ne može ni izbliza da se desi. Efekti tog bojkota su da je veliki broj gradova prešao u ruke vladajućih stranaka i da je Evropska unija nastavila sa redovnim aktivnostima, bez ikakvog zaokretanja kursa i sličnih efekata koji su se od bojkota očekivali.

Nije mi namera da u ovom tekstu bilo koga plašim bojkotom jer već postoje mnogi tekstovi na tu temu. Takođe, serijal koji Talas pokreće će, siguran sam, doprineti raspravi o bojazni, tako da ću se okrenuti ka nečemu što dugo planiramo, a čime ćemo se tokom vrelog leta i početkom, nadam se, hladnijeg septembra baviti.

#Dijalog, odmah da napomenem, nije zamena za bojkot. On je samo sredstvo da se stanje u Srbiji prikaže realno, da se sagledaju svi problemi koji su se godinama nagomilali, da se neko i primora, bilo da je sada na vlasti ili da je pre skoro deceniju bio na vlasti, da prihvati odgovornost za to stanje. Cilj je da se na kraju svi uključe u pokušaj da „ispravimo krive Drine”, koje su u našem novijem političkom „slučaju” krive već skoro tri decenije – od kada smo se drznuli da napravimo, posle duge pauze, drugu političku partiju, zatim i treću, a sada ih ima preko 120.

Ne trudite se da broj sto, kao na primer 100% podelite sa tih sto dvadeset različitih glasova koji dolaze iz tih političkih stranaka.

Tek se učimo šta je zaista demokratija, a ako pitate građane, ona nije baš nešto sa čime ustaju i ležu i o čemu brinu. Možda baš zato što nisu osetili blagodeti slobode da odlučuju, jer se politički svet nekako odmetnuo u hajduke i uspeo da ogadi reč politika, kako im slučajno neko ne bi prišao i bio konkurencija. Monopol na politiku nije u političkim strankama, politici je mesto u institucijama, na univerzitetu, na fakultetu koji izučava političke nauke, u institutima, strukovnim udruženjima, politici je mesto i u civilnom društvu.

Dijalog bi, po pravilu, trebalo da se dešava baš na pomenutim mestima, da ponovimo neka od njih: u Narodnoj skupštini, u institucijama, slobodnim medijima, u nezavisnom civilnom društvu, među građanima.

Dakle, kada dijalog poništite u Narodnoj skupštini, u institucijama, on izlazi na ulice. To sam i izjavio u Danasu, pre pet meseci, čini mi se u februaru, bar kod vas na Talasu mogu da se pohvalim.

Dijalog o izborima nije jedini potreban, ali je krajnje vreme da se započne razgovor o izbornim uslovima, neravnopravnosti, napadima na političke protivnike. Najbitnije je  omogućiti građanima da na osnovu valjanih informacija iz nezavisnih, tačnije, balansiranih medija, uz punu podršku nezavisnog civilnog društva, bez pritisaka, ucena i straha, donesu sud o tome kako žele da izgleda Narodna skupština, kako žele da izgleda grad, opština, jer će se negde na proleće o tome odlučivati. Ono što planiramo može se zvati i boj za dijalog, ali da ga ne mitologizujemo previše, kao što mitologizujemo boj na Kosovu.

Ravnomerna prilika da se iskažu politički stavovi, a to nam je cilj, može doneti korist i ukoliko se pojedine stranke odluče na bojkot. Samo da podsetim: bojkot nije odluka da kao aktivni političari sedite u svojoj kući i čekate da se građani zapitaju zašto vas nema, pa da pretpostave da ste u bojkotu i da bi mogli da vam se pridruže. To se može desiti i ukoliko nemate pristup medijima, ukoliko nemate mogućnost da na javnom servisu pojasnite vaše političke odluke i njihove posledice.

Svaki od ovih vidova političke borbe, svaka politička odluka u narednim mesecima, pa sve do izbornog proleća, nosi svoj veliki teret. Samo se nadam da teret bojkota neće biti nasilje, jer će u tom slučaju, moja podrška bojkotu izostati.

Stepen istinskog dijaloga je obrnuto proporcionalan nasilju u jednom društvu, kao što je slučaj i u, svima nama mnogo bližim, porodičnim odnosima.

Boj se dijaloga, boj se ovna, a kad ćeš i gde ćeš živeti.

 

Milan Antonijević,

Svojom racionalnom odlukom, pod više-manje čistom svešću, odlučio da se ne odseli iz Srbije, da u njoj živi i da se u njoj bori za otvoreno društvo.

Fotografija autora: N1

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *