IZBORI ILI BOJKOT? Milan Antonijević - Boj ili bojkot
Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 4 minuta

Neke praktično ne postoje van glavnog grada (SPAS) ili nisu prepoznatljive široj javnosti (PSG), dok druge više nemaju infrastrukturu (LDP ili DSS) ni koalicioni potencijal (LSV) – tako da se može desiti da posle proleća 2020. završimo sa parlamentom u kome će jedina “opozicija” biti SRS.

U dijalogu oko bojkota izbora često zanemarujemo da, između vladajuće koalicije i Saveza za Srbiju (koji se nametnuo kao nosilac narativa o bojkotu) postoji niz aktera koji imaju određenu težinu u političkom životu Srbije. U aktuelnom parlamentu imaju nekoliko desetina poslanika, zastupljeni su u lokalnim skupštinama, ponegde vrše i vlast, a takođe nose izvesnu podršku građana.

U tekstu ću ukratko analizirati moguće delovanje “ostalih” partija u slučaju sada već izvesnog bojkota od strane glavnine opozicije okupljene oko Saveza za Srbiju. Nužno je pomenuti, pošto se to često zanemari u podgrejanoj atmosferi onlajn debate, da ovaj tekst ne služi da vrednosno opravdava ili kritikuje odluke tih aktera; već da proceni njihove interesno-racionalne razloge za ili protiv učešća na izborima.

 

Ko sigurno ide na izbore?

Jasno je da na izbore, pored stranaka vladajuće koalicije, izlazi Srpska radikalna stranka, koja u aktuelnom kontekstu (kao i često kroz svoju istoriju) više služi kao opozicija opoziciji, nego vladi. Taj stav će verovatno zauzeti i minorne stranke i pokreti sa manje ili više izraženim vezama ka SNS, kao što su Zavetnici, Srpska desnica i ostala vesela družina. Slično važi i za veće partije nacionalnih manjina, koje u aktuelnom političkom sistemu svoje preživljavanje i ostvarivanje (manjinskih) interesa nužno traže isključivo kroz učešće ili podršku vladajućim koalicijama – te za njih bojkot nije opcija.

 

Šta se (ne) dobija bojkotom?

Pored forsiranja unutrašnjeg i međunarodnog pritiska na vladajuću koaliciju, stranke koje učestvuju u bojkotu imaju šansu da postanu deo bloka koji se nameće kao glavna opozicija Vučiću i “stanu u red” za vlast kada on padne. To je logika stranaka Saveza za Srbiju, koje u ovom trenutku uglavnom retorički čvrsto stoje na liniji bojkota. Za bojkot su i Dosta je bilo, kao i Nova Srbija, iako je njihov domet trenutno veoma upitan. Neslaganje očigledno postoji unutar jednog krila Demokratske stranke, a ono je zasnovano na potpuno racionalnoj računici.

Naime, mesto u parlamentu (i pokrajinskom parlamentu, kao i lokalnim skupštinama – na proleće dolaze i ti izbori) donosi relativnu finansijsku stabilnost, kao i medijsku vidljivost stranaka. Bojkot najveće opozicione opcije otvara priliku za ulazak u parlament: u slučaju manje izlaznosti, manji broj glasova će biti potreban za cenzus (2016. je bilo potrebno 189 hiljada glasova). Dalje, ove stranke se nadaju da bi mogle pridobiti deo opozicionih glasača koji ipak izađe na izbore, pogotovo ako SzS ne sprovede aktivnu i temeljnu kampanju bojkota. Najzad, racionalno je očekivati da će SNS zbog legitimnosti imati interes da neko od opozicije ipak uđe u parlament, te će verovatno zbog toga medijski i drugi pritisci na ostale izborne aktere biti nešto labaviji.

 

Šta može da se izgubi?

Iz perspektive opozicione stranke, sve.

Odluka o bojkotu znači gubitak finansija, medijskog prisustva, učešća u vlasti i odlučivanju na lokalu, prilike za zapošljavanje članstva – i to na projektovani period od četiri godine. Za većinu srpskih stranaka, ovo znači političku smrt. Oni lideri koji se ne odlučuju za bojkot, sa stanovišta interesa svoje stranke na kratak rok razmišljaju potpuno racionalno.

To posebno važi za “nove” partije, koje vide šansu da se profilišu i okupe glasače. Zbog toga bojkot nije opcija za najavljenu koaliciju stranke Aleksandra Šapića (SPAS) i DSS; a verovatno zbog toga svoje opcije otvorenim drži i Pokret slobodnih građana, od čijeg predsednika dobijamo dvosmislene signale – iako je ovaj akter potpisao Sporazum sa narodom kojim se obavezao da neće učestvovati u izborima za koje ne postoje fer uslovi. Isto važi i za Novu stranku. Čini se da deo ovih aktera čeka da vidi reakcije i prve efekte kampanje SzS za bojkot. Ostaje dilema šta je logika manjih stranaka koje su protiv bojkota (npr. LDP) – budući da se zbog skromne podrške i infrastrukture ne mogu nadati ulasku u parlament, a i koalicioni potencijal im je nizak.

 

Pokrajinski i lokalni izbori

LSV je možda i najveća “petooktobarska” stranka koja nije za bojkot. Njima baza podrške u pokrajini (62 hiljade glasova 2016. godine) nalaže učešće na vojvođanskim izborima, ali je upitno s kim bi oni mogli u koaliciju na republičkim – pošto se samostalno ne mogu nadati prelasku cenzusa.

Generalno, lokalni izbori stavljaju dilemu pred stranke opozicije. Svakako bi bilo dosledno i logično da bojkot važi na svim nivoima. Međutim, mnoge stranke će imati problem da ubede svoje opštinske odbore u ispravnost bojkota: na lokalu su teme često drugačije od “velikih državnih” i nekad se svode na čisto komunalna pitanja. Sa druge strane, pojedine stranke opozicije participiraju u vlasti u nekim opštinama, čega bi sada trebalo da se odreknu bojkotom. Zbog ovoga može doći do otvorenih pobuna, ali i do izlaska lokalnih odbora opozicionih stranaka na izbore “maskiranih” kao grupe građana. Izlazak na izbore je posebno primamljiv za aktere koji svoju snagu “crpe” iz uticaja u pojedinim lokalnim samoupravama: npr. to je slučaj sa strankom predsednika opštine Čajetina Milana Stamatovića, koji je takođe potpisao Sporazum sa narodom.

Biće zanimljivo videti reakciju Građanskog fronta. Iako je inicijativa “Ne davimo Beograd” ranije pozvala na bojkot izbora, u to treba da ubedi i 15-ak svojih partnera iz opština širom Srbije, od kojih se mnogi bave isključivo lokalnim temama i koji bi na izborima imali priliku da prezentuju svoje ideje građanima i eventualno uđu u lokalne skupštine. Ne zaboravimo da je i “Ne davimo Beograd” na gradskim izborima 2018. osvojio 3.4% glasova, a da na proleće dolaze izbori u većini beogradskih opština.

Kao što vidimo, mnoge stranke imaju potpuno racionalnu računicu protiv bojkota. Međutim, postavlja se pitanje koliko one mogu postići na izborima. Neke praktično ne postoje van glavnog grada (SPAS) ili nisu prepoznatljive široj javnosti (PSG), dok druge više nemaju infrastrukturu (LDP ili DSS) ni koalicioni potencijal (LSV) – tako da se može desiti da posle proleća 2020. završimo sa parlamentom u kome će jedina “opozicija” biti SRS.

Takođe se postavlja pitanje kako bi opozicioni birači reagovali na ove “štrajkbrehere” na duži rok, pogotovo ako bojkot bude uspešan i ako se nosioci bojkota u budućnosti pozicioniraju kao jedina kredibilna opozicija. Odluka o bojkotu je zato “tamni vilajet” za “ostale” stranke: ko bojkotuje – kajaće se; ko ne bojkotuje – kajaće se.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *