Foto: N1
Dijalog predstavnika vlasti i opozicije odvija se iza zatvorenih vrata, uz poštovanje Chatham House pravila – nakon sastanka, učesnici razgovaraju sa medijima, ali nema prenošenja i pripisivanja konkretnih izjava pojedinačnim učesnicima. Prvo pitanje koje prosečni komentator postavlja sebi i Tviteru jeste: šta nam to opet rade iza leđa? Šta spletkare, od koga se kriju, šta to javnost ne sme da sazna?
I to je razumljivo – građani Srbije većinski ne veruju političarima, a tek nevladinim organizacijama.
Međutim, u trenutku kada nakon 7 godina potpune blokade javnog dijaloga postoji pokušaj da se o nečemu razgovara, uz veliku ogradu da je poražavajuće što uopšte mora da se razgovara o izbornim uslovima, verujem da taj dijalog treba podržati i to u ovom formatu u kojem se trenutno odvija.
Ako političari nešto umeju, to je da pričaju pred kamerama
Jedini, ali najvažniji, argument za održavanje sastanaka iza zatvorenih vrata jeste realna mogućnost da se u ovom dijalogu nešto postigne. Onog trenutka kada u jednačinu ubacite kamere, političari se prebacuju u default mode obraćanja svojim biračima, uz maksimalnu pažnju da ne izgovore nešto rizično i nepopularno. To važi i za režim i za opoziciju.
Na prste jedne ruke možemo da prebrojimo koliko su puta predstavnici vlasti izašli na konferenciju za medije i dali supstantivan odgovor na neko nezgodno pitanje. Iz glave, ne mogu da se setim nijednog skorijeg slučaja. A to je praksa i u najbanalnijim situacijama. Ništa u vezi sa aktuelnim dijalogom nije banalno, a njihovo umeće spinovanja i diskreditovanja smo mogli da vidimo već u prvih nekoliko rečenica koje je poslanik Orlić danas izgovorio nakon sastanka na FPN.
Da li se političari ponašaju konstruktivnije kada su kamere isključene – možemo samo da verujemo učesnicima sastanka, i da pratimo dalji razvoj događaja. Na osnovu onoga što pričaju učesnici, pretežni utisak je da to jeste slučaj – da ovi i ovakvi razgovori ne bi mogli da se vode pred kamerama.
Drugi pokazatelj, razvoj događaja, govori nam da je vlast i dalje spremna da dolazi na FPN i da razgovara, što je veliki pomak od inicijalne „da ih izađe 5 miliona, nijedan zahtev neću ispuniti“ retorike. Tu je Sima Spasić sa megafonom, mora se zbog imidža, ali tu su i četiri predstavnika vlasti koji sede u slušaonici 3 sa onima koje smatraju lopovima, tajkunima i fašistima. Nešto se konačno dešava.
Ako postoje i najmanji izgledi da se iza zatvorenih vrata, kada se kamere nakon livestream-a isključe, nešto zapravo dogovori – tome treba dati šansu. Ako zvučim previše optimistično, to je zato što ne želim da znam šta je alternativa ovom dijalogu.
Dijalog je bolji od svake alternative
Način na koji se Orlić nakon sastanka na FPN obratio medijima može da posluži kao argument za dve pozicije. Prva, da sa predstavnicima vlasti ne treba razgovarati ni o čemu jer svakim javnim obraćanjem pokazuju šta od njih može da se očekuje. Druga, da bi tako nastupao ukoliko bi u slušaonici 3 bile uključene kamere.
Sa prvom pozicijom ne mogu da se složim jer duboko verujem da je bilo kakav dijalog bolji od bilo kakve alternative. Pritom, i dalje mislim da je još uvek rano da znamo kakvi će biti dometi ovog dijaloga – malu dozu optimizma daju najnoviji zahtevi koje je Nebojša Zelenović izneo kao uslov izlaska Saveza za Srbiju na izbore. Reč je o tri zahteva koja ne bi bilo teško ispuniti, ukoliko na drugoj strani za to postoji politička volja. Da li će ti zahtevi preko noći unaprediti izborne uslove u Srbiji – neće. Ali bi njihovo ispunjavanje udaljilo najveći opozicioni blok od ideje bojkota koji bi imao ogromne posledice po politički život u Srbiji, o čemu smo na Talasu već dovoljno pisali.
Usput, strategija zahtevanja javnosti i uslovljavanja daljeg učešća u dijalogu koja dolazi od Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa je potpuno razumljiva – kao nova politička partija koja ima velike ambicije, ovakav nastup može da prikupi poene kod biračkog tela i signalizira doslednost. Uostalom, SSP je članica Saveza za Srbiju, pa samo učešće u sastancima ne mora da znači previše.
„Dijalog iza zatvorenih vrata ili ulice“ možda zvuči kao lažna dilema, ali se, u nedostatku relevantnih alternativa, na kraju može svesti na to – ili će se o izbornim uslovima razgovarati na produktivan način, što za sada podrazumeva dijalog iza zatvorenih vrata, ili će opozicija (dok se međunarodna zajednica eventualno ne uključi aktivnije u proces) pravdu tražiti na ulicama. Ne znam za vas (posebno one koji se sećaju devedesetih), ali ja taj film ne želim da gledam.
Nešto se dešava – konačno
Nakon više od 9 meseci protesta 1 od 5 miliona, poziva na razgovor, uslovljavanja i postavljanja zahteva i potpune blokade sa strane vlasti, konačno za okruglim stolom imamo predstavnike vlasti i opozicije. I to treba podržati.
Sastanci iza zatvorenih vrata su potpuno normalna i legitimna strategija pregovaranja – u situacijama velikih tenzija, ovoj metodi se pribegava širom sveta, u zemljama daleko razvijenijim od naše. Pritom, javnost ne ostaje uskraćena za najvažnije informacije – izveštaji relevantnih organizacija su javno dostupni, a sami učesnici razgovaraju sa medijima nakon sastanaka.
Pre nego što unapred osudimo na propast prvi relevantan pokušaj dijaloga, hajde da vidimo šta to može da donese.
——————————————————————————————————————————
Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 
Autorka