IZBORI ILI BOJKOT? Milan Antonijević - Boj ili bojkot
Ivan Stanojević

Asistent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Vreme čitanja: 4 minuta

Opozicione stranke bi izgubile budžetsko finansiranje. Ipak, da li je ispravno uzeti novac iz budžeta, a zauzvrat dati legitimitet režimu Aleksandra Vučića?

U Srbiji više nemamo demokratiju i ne treba da glumimo da je imamo. Pojasniću zašto je bojkot moralan i racionalan čin.

Zamislite siledžijski odnos. Jedna osoba ugnjetava drugu. Oduzima joj prava, nipodaštava, potkrada, laže, preti i zlostavlja fizički. Ovakvih odnosa je previše, među decom, među partnerima ili na poslu. Takav odnos ima režim Aleksandra Vučića prema opoziciji, medijima i uopšteno prema javnosti u Srbiji.

Osoba koja je u ulozi žrtve ima nekoliko opcija. Najpre (1), može da uzvrati istom merom i preuzme ulogu agresora. Potom (2), može da nastavi po starom, nadajući se da će stvari same promeniti, da će agresor shvatiti da to što radi nije lepo. Naposletku (3), može da prestane da bude deo takvog odnosa, da prestane da se druži sa takvom decom ili da prestane da bude u odnosu sa takvim partnerom ili da prestane radi sa takvim ljudima. Načelno je najbolje rešenje postavljanje granica. Da se definiše i jasno saopšti šta je prihvatljivo, a šta nije.

Odnos između vlasti i društva je sličan prethodno opisanim odnosima. Bogata istorija civilizacije obiluje primerima koji se poklapaju sa pomenutim opcijama. Siledžiju najčešće predstavlja autokrata, osvajač ili uzurpator koji samostalno i za svoj račun upravlja političkom zajednicom, ne mareći za javno mnjenje, niti interese zajednice. Žrtva je društvo, odnosno njegovi pripadnici. Granica kojom društvo pokušava da se zaštiti od zloupotrebe vlasti i uzurpacije je Ustav, kao skup najopštijih pravila ponašanja i funkcionisanja vlasti. Ustav je jedna od najvažnijih civilizacijskih tekovina. Temelj civilizacije.

U Srbiji je Ustav mrtvo slovo na papiru. Odredbe o podeli vlasti, nezavisnosti pravosuđa, slobodnim izborima, slobodi medija i pravima građana suštinski ne pružaju nikakvu garanciju. Granica je poništena.

U decembru 2018. godine, predstavnici opozicije su pokušali da povuku novu granicu, zajednički tražeći uslove za sprovođenje slobodnih, fer i poštenih izbora. Aleksandar Vučić je izjavio da neće ispuniti nijedan od zahteva, potvrdivši svoju opredeljenost za urušavanje ustavnog poretka i autokratiju.

Učestvovanje na lažnim izborima bi značilo nastavak po starom (opcija 2). Ukoliko želite medijski mrak, neravnopravne i nepoštene izbore, nipodaštavanje Skupštine, gaženje ljudskih prava i ostale nedaće koje nosi režim Aleksandra Vučića, a da se pritom pravimo da je sve u redu, to je put kojim treba ići.

Taj put je pogrešan. Prvi korak ka rešenju problema je priznanje da problem postoji. Problema u Srbiji ima na pretek, međutim najveći broj je uzrokovan politički. Stoga je ključni problem upravljanje političkom zajednicom. Zato na lažnim izborima ne treba da učestvuju ni građani, ni stranke.

Šta ćemo time dobiti? Ne mnogo. Za početak bismo se suočili sa problemom i oslobodili uloge statista u Vučićevim Potemkinovim selima.

Šta ćemo izgubiti? Takođe ne mnogo. Skupština svakako ne funkcioniše. Opozicione stranke bi izgubile budžetsko finansiranje. Ipak, da li je ispravno uzeti novac iz budžeta, a zauzvrat dati legitimitet režimu Aleksandra Vučića? Ne, to je štetno za sve, osim za pojedince koji bi dobili taj novac. Stoga, građani treba da bojkotuju izbore, čak i ukoliko stranke odluče drugačije.

Izbori i bojkot predstavljaju vid kolektivnog delanja. To ovde znači da je delotvorno uraditi ono što radi većina. Ukoliko sami bojkotujete, niste ništa postigli. Ukoliko sami glasate, nemate ni izbore, ni demokratiju. Kod rešavanja ovog problema kolektivnog delanja je važno navesti ljude da urade istu stvar. To se radi tzv. obavezivanjem i signaliziranjem. Na primer, izaberete strategiju i stalno govorite o svojoj odluci. Što više pričate o tome, biće vam skuplje da promenite odluku. Što više ljudi priča o istoj strategiji, veća je šansa da će je i ostali preuzeti.

Obavezivanje i signaliziranje se već dešavaju. Polovina biračkog tela uopšte ne glasa. Mnogi to sa ponosom ističu kao svoju vrlinu. Dugo je postojao mit u opoziciji: „Pobedićemo, samo da motivišemo apstinente“. Apstinenti se nisu dali, niti će se dati preobratiti, posebno u odsustvu slobode medija i kredibiliteta u politici. Nameće se zaključak da je za građane i stranke opredeljene za demokratiju ne samo moralno, nego i racionalno da ne učestvuju na lažnim izborima. Tako se u strateškom smislu svrstavaju uz armiju apstinenata koji su se već obavezali da neće učestovati. Na taj način se približavamo rešenju problema. Povećavajući broj ljudi i stranaka koji ne učestvuju na izborima, motivišemo sugrađane da se pridruže. Lažna režimska opozicija biće prokazana, ukoliko već nije.

Naposletku, kako bi bojkot uticao na režim? Vladajuća većina bi dobila više mandata i uhlebila više kadrova. Sve druge posledice predstavljale bi trošak za režim. Pošto agresor ima potrebu da prikaže da je sve u redu i da siledžijski odnos ne postoji, pokušao bi da napravi izbornu predstavu u kojoj neko glumi opoziciju.

Izborne mahinacije će postati komplikovanije i skuplje. Moraće da organizuju birače da glasaju tako da u Skupštinu uvedu dovoljno stranaka sa dovoljnim brojem mandata da bi održali privid demokratije. Moraće da računaju kako će se ponašati lideri lažnih opozicionih stranaka i kako će se ponašati koalicioni partneri kada im zbog bojkota izbora poraste udeo mandata u Skupštini. Takva situacija stvara neizvesnost. Ipak, postoji bojazan da bi odsustvo izborne kontrole olakšalo režiranje izbornih rezultata.

S druge strane, ukoliko bi sa koalicionim partnerima dobio preko 90% mandata, Vučićev režim više ne bi izgledao demokratski. Morao bi stalno da odgovara na pitanja stranaca i medija o tome zašto nema opozicije u Skupštini i šta planira da uradi po tom pitanju. Možda bi tada pozvao opoziciju i stručnjake da se dogovore o povratku demokratiji. Ruku na srce, verovatno ne bi. Ipak, tada bismo svi događaje u Srbiji nazivali pravim imenom. To je, za početak, dovoljno.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *