Ne znam kako bi se 1997. sve završilo da su takav stav imali i prema bojkotu, ali je činjenica da su upravo ujedinjeni 2000. godine uspeli u onome što im deset godina nije polazilo za rukom.
Pamtim bojkot septembarskih parlamentarnih izbora 1997. godine. Drugi put od 1990, kada sam stekao pravo da glasam, na izborni dan nisam otišao do biračkog mesta.
Nekoliko meseci ranije bili su okončani građanski i studentski protesti zbog krađe glasova na lokalnim izborima u novembru 1996. Nakon toga, nakon svih onih šetnji i smrzavanja, naročito onog januarskog u Kolarčevoj, svaki izlazak na izbore pod nepromenjenim uslovima zvučao mi je sumanuto. Neodgovorno. Samoubilački. Hej, kakvi crni izbori nakon što je Miloševićev režim uhvaćen u krađi in flagrante i sad to bez grama srama planira da ponovi?
Nisu, dabome, svi političari u tadašnjoj opoziciji mislili tako. Sećam se skromnog performansa na, beše, Zmaj Jovinoj u Novom Sadu. Iako pred predstavnicima tek triju stranaka, nisam nijednog trenutka dovodio u pitanje razloge za bojkot; meni, bivšem učesniku protesta 1996/97. zvučali su jedino časnim u tom trenutku. Ali zbog nejedinstva u opoziciji pre svega, njegovom uspehu nisam davao ama baš nikakve šanse.
Nije me toliko obeshrabrivao izvesni neuspeh, koliko mi je u tom trenutku bilo veoma važno da budem na ispravnoj strani.
Taj osećaj povremeno me je obuzimao i kasnije, kada sam čitao, a još više slušao od Beograđana o čuvenim manirima vladavine SPO u tom gradu. Sumnjam da bi išta od toga moglo da se događa da je ta stranka bojkotovala izbore. Sve je imalo svoju cenu, i za bojkotaše i za one koji su pristali na onakve uslove. I onakve parlamentarne, a tek predsedničke izbore iste godine, sa svim onim izbornim mestima sa izlaznošću za kakvom Severna Koreja još pati.
Ujedinjena opozicija minus SPO je tri godine kasnije ipak izašla na izbore i barem one simbolički najvažnije, predsedničke, dobila je. Ne znam kako bi se 1997. sve završilo da su takav stav imali i prema bojkotu, ali je činjenica da su upravo ujedinjeni 2000. godine uspeli u onome što im deset godina nije polazilo za rukom.
U slučaju iz 1997. razjedinjenost je garantovala neuspeh (sad to znamo: i još tri godine pod Miloševićem inkluding bombardovanje i rat na Kosovu). Tri godine kasnije, uprkos nepromenjenim uslovima, fascinantna ujedinjenost snaga u drugom cilju donela je značajnu, iako delimičnu izbornu pobedu.
Šta se u međuvremenu promenilo? U pogledu zajamčenog ishoda razjedinjenog stava opozicije prema bojkotu, baš ništa. Onako kako su 1997. na izbore izašle stranke iz tadašnje čak i ne fiktivne opozicije, dogodine će se lako naći čak i takvi, možda i bez preteranog nagovaranja, ali i još neki, ljutitoopozicioni, za čije organizacije tek treba da čujemo.
Uz ovo, kao i uz željenu izlaznost, makar onakvu kao na urnebesnom ustavnom referendumu 2006 – ko će ozbiljno dovesti u pitanje legitimitet tih izbora? Tom cilju, legitimnim izborima, biće sve, baš sve podređeno, bez obzira na cenu.
Godinama unazad nesumnjivo postoje veliki problemi s atmosferom u kojoj se odvijaju i kampanje i sam izborni proces, i tu je nebitno da li se radi o izborima za MZ ili o onim na višim instancama. Da li se do proleća mogu očekivati korenite promene tih uslova – malo verovatno. Kozmetičke promene – aham.
Kao reakcija na takvu (opravdanu?) anticipaciju, trenutno u pojedinim antivučićevskim opozicionim strankama razmišlja se o bojkotu. To i dalje ne znači da je to njihov definitivan stav. Ako pak ostane nepromenjen, bojkotaši 2.0, ko god da bude deo tog saziva, morali bi da imaju dosta planova, počevši od plana za „dan posle“, kao i svest o tome da taj stav možda neće deliti čak ni njima bliske stranke.
Drugi, prilično ozbiljan problem, sva je prilika, biće širenje poruke o opravdanosti bojkota. Oni do kojih dođe, jedino udarničkim terenskim radom ili preko društvenih mreža i šačice medija, verovatno neće negirati razloge, ali bi mogli da (se) glasno upitaju – čekaj, toliko ste se žalili na uslove na svakim izborima, crne džipove, nasilje, podmićivanje, zarobljene medije i još štošta, pa nakon toga nijedne niste preskočili – sve do sada?!
Nije sporno da određeni broj građana gaji zajedničku emociju prema Vučiću i SNS, i da se nadaju promenama. Te promene se, međutim, ne tiču samo personalnih rešenja na pozicijama u vlasti, već i izmene postojećih i usvajanja novih zakona, jačanja institucija, pravosuđa, radnih prava…
Bojkot ništa od toga ne donosi, štaviše samo bi produžio sadašnje stanje.
Bez obzira na to što u sebi nosi gorčinu poraza u borbi ZA bolje izborne uslove, mogući bojkot – naročito u propagandi ali i u ušima opoziciono nastrojenih glasača – biće sveden na kampanju PROTIV. Vučića, SNS, dopišite sami.
Nakon pobede Trampa na izborima 2016. godine činilo se da će eksplozija nezadovoljstva i užasi na licima Amerikanaca zbog novog predsednika, ići na ruku Demokratama. Ipak, trpele su, američke Demokrate, jedno vreme poraz za porazom na vanrednim izborima za Kongres. Jedan od razloga – biračima nije bio dovoljan narativ „ja sam protiv Trampa, Tramp je užasan i zato glasajte za mene“. Ponuda, ona koja je obećavala poboljšanje kvaliteta života, a čega su mnogi i dalje željni, bila je u drugom planu.
One 1997, sa 25 godina, nisam imao veru ali sam imao luksuz principijelnosti. I luksuz čekanja – da se opozicija konačno, makar to bilo tri godine kasnije, u nečemu ujedini i definiše zajednički cilj. Obučili su na hiljade kontrolora, stavili sve svoje resurse u pogon i razlegli se diljem zemlje, i tako ujedinjeni (minus SPO) prihvatili nefer izborne uslove, ali su naposletku uspeli da skinu zlo, domaće ali bome i regionalno, zauvek s vlasti.
Više nemam takve luksuze. Samo dobro pamćenje. Na neke poteze iz prošlosti koji su u tom trenutku imali značajan uticaj na budućnost. Pa i moju.
*Stavovi u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Cenzolovke i Slavko Ćuruvija Fondacije