IZBORI ILI BOJKOT? Milan Antonijević - Boj ili bojkot
Gordana Bjeletić

Glavna i odgovorna urednica Južnih vesti

Vreme čitanja: 2 minuta

Zvaničan početak jeste kada je opozicija napustila Sobranje, a ključnim se smatra bojkot izbora na proleće 2016. uz osnovne zahteve – da se uredi birački spisak i mediji omoguće ravnopravan tretman svim učesnicima u izbornom procesu.

Svaki put kada neko pomene Makedoniju, zamišljam kako neko iz vlasti gubi po nervnu ćeliju. Vlast na sedativima, tako ih vidim dok pominju “makedonski scenario” da plaše ljude, a sve mi se čini da zapravo prepadnu sami sebe.

U tom savremenom političkom hororu za svakog ko ima apsolutnu vlast radnja je vrlo jasna. Pojednostavljena priča iz nedavne severnomakedonske istorije izgleda ovako: stranka koja neprikosnoveno godinama drži sve poluge vlasti i na izborima osvaja najveći broj glasova birača može da postane opozicija.

Posle izbora. Posle izbora na kojima su opet dobili najveći broj glasova birača. Posle izbora koji su održani nakon što je opozicija prethodne bojkotovala.

Pošto me fizički bole nepravde i različite površnosti, pa ne prihvatam da nesvršeni srednjoškolci i studenti mogu da nižu akademska zvanja, a svršeni pravni eksperti sebi pridaju veći značaj od najvišeg pravnog akta, licemerno bi bilo da kao nesvršeni politikolog tumačim potitičke procese i delim političke lekcije. Mogu da prenesem situaciju koju jesam pratila. Faktografija je ovakva, a svaka sličnost morala bi da se tumači uz ogradu da ovo nije srpski, već scenario viđen u Makedoniji:

– U Makedoniji su brojali koliko je hiljada stranačkih kadrova zaposleno u javnim lokalnim i državnim preduzećima i institucijama i koliko je hiljada takozvanih sigurnih glasova obezbeđenih radnim mestom;

– Brojali su koliko je javnih i ličnosti iz političkog života na meti bezbednosnih službi i koliko se njih prisluškuje (ispostaviće se nakon što su snimci objavljeni da je reč o više od 2.000 ljudi);

– Brojali su koliko je medija bliskih vlasti, koliko neprofesionalno mogu da rade i kako se obračunavaju sa neistomišljenicima;

– Brojali su koliko novih, velelepnih zdanja vladajuća VMRO-DPMNE diže širom Makedonije dok broj članova vrtoglavo raste;

– Brojali su i fantomske glasače, tumačili da li je birački spisak zapravo spisak onih koji imaju biračko pravo uvećan za preminule i uvećan za potrebe onih koji su na vlasti da sa određenim brojem glasova uvek mogu da manipulišu.

Pojednostavljena makedonska priča, odnosno četiri godine političke krize mogu da se opišu kroz nekoliko ključnih događaja. Zvaničan početak jeste kada je opozicija napustila Sobranje, a ključnim se smatra bojkot izbora na proleće 2016. uz osnovne zahteve – da se uredi birački spisak i mediji omoguće ravnopravan tretman svim učesnicima u izbornom procesu.

Izbori zakazani za početak godine tako su odloženi. Došli su decembarski izbori koje je sprovela tehnička Vlada, a posle jedanaest godina stranka neprikosnovenog Nikole Gruevskog otišla je u opoziciju. Posle dugih pregovora SDSM Zorana Zaeva preuzeo im je koalicionog partnera i vlast.

– Bu, Makedonija!

Čini se da ipak vlast u Srbiji nema razloga za strah. Za bojkot su se u Makedoniji izjasnile tri od četiri najveće partije. To bi valjda značilo da u Srbiji i SPS bojkotuje izbore. A to je već ha, ha, ha.

Makedonski scenario raspleo se pod budnim okom međunarodne zajednice, srpski za sada daleko od raspleta, iako zajednica na društvenim mrežama čeka ishod.

Tu su bar svi koji glasaju, eto, živi.

*Fotografija autorke: N1 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *