Foto: N1
Iako je na trenutak delovalo da će ovo biti mirno leto makar kad je reč o političkim dešavanjima, demantovao nas je sastanak predstavnika vlasti i opozicije održan u utorak na Fakultetu političkih nauka.
Zaista nesvakidašnja situacija da pročitamo vest kako su se sastali vlast i opozicija i to sa namerom da vode dijalog o izbornim uslovima i zahtevima opozicije čije bi ispunjenje trebalo da dovede do koliko toliko civilizovanih, nenasilnih, slobodnih i poštenih izbora.
Sastanak vlasti i opozicije u skladu sa Vučićevom računicom
Međutim, utisak je da je do ovog sastanka došlo iznenada i neočekivano nakon višemesečnih protesta građana i opozicije. Ipak, pvo se dešava sa zakašnjenjem kad su u pitanju protesti i pritisak koji su oni izvršili na vlast počekom godine, ali na vreme za Vučića koji se nalazi pod novim pritiskom bojkota izbora od strane opozicije.
Iako je ovaj sastanak zakazan na inicijativu civilnog sektora i Fakulteta političkih nauka, do njega ne bi došlo bez pristanka obe strane, a pre svega bez pristanka i interesa vlasti. Činjenica da se to nije desilo ranije, govori u prilog tezi da je Vučić na ovaj način još jednom demonstrirao svoju moć i samovolju pošto nije podlegao pritiscima u jeku protesta odbijajući bilo kakav dijalog već se on dešava sada u trenutku kad njemu to odgovara. Do sastanka dolazi u sred leta, kad protesti više nemaju ni približno onu snagu koju su imali pre pola godine i na taj način Vučić u skladu sa svojom računicom ’popušta’.
Vučićev strah od bojkota izbora
Moguće da je Vučić procenio da je sada trenutak da malo omekša teren, otvori neku vrstu dijaloga, smanji tenzije i na taj način pokuša da odvrati opoziciju od ideje bojkota izbora. Njemu bojkot u ovom trenutku nikako ne ide na ruku i to ne toliko zbog međunarodne zajednice koja je progutala i druge bojkote u regionu, već pre zbog svojih birača.
Iako većinu medija drži pod kontrolom, Vučić nije mogao da sakrije ili negira proteste koji su se dešavali mesecima širom Srbije. Svestan je bio da bi možda i njegovi birači pomislili da nešto nije u redu kada u stotinu gradova ljudi šetaju ulicama svake nedelje. Isto tako je svestan i da bi bojkot izbora mogao da bude nova politička pretnja s obzirom da bi se njegovi glasači možda zapitali da nešto stvarno nije u redu kad eto opozicija ni na izbore neće da izađe.
A Vučić je najsvesniji činjenice da je njegova podrška dobrim delom bazirana na strahu ljudi od neizvesnosti, a on im poslednjih nekoliko godina daje samo privid izvesnosti. Onog trenutka kad veći broj Vučićevih glasača oseti neizvesnost, da jačina SNS-a nije kao što je bila, tada će možda doći do prekretnice na političkoj sceni Srbije. Deo njegovih birača će tada početi da podržava političku snagu koja bi mogla ozbiljnije da ugrozi Vučićev režim.
Opozicija je trebalo da predstavi dijalog sa vlašću kao svoju pobedu
Pošto Vučić ni u jednom scenariju neće samoinicijativno napustiti vlast, već samo na izborima kakvi god oni bili ili pod dodatnim pritiskom na ulici ukoliko izborna volja građana bude ozbiljno ugrožena, otvaranje dijaloga sa opozicijom treba da bude pozitivna stvar šire društveno gledano.
Ovo može biti prvi korak ka normalizaciji odnosa na liniji vlast – opozicija, ali i šansa da opozicija iskoristi ovo na najbolji mogući način.
Opozicija je ovde moguće propustila da uradi dve stvari koje bi joj donele više poverenja i dodatne podrške. Prvo, iz perspektive političke komunikacije bilo je neophodno pripremiti teren kod svojih birača za ovakav sastanak. Jer ne možete do juče da govorite kako dijaloga sa ovakvom vlašću neće biti, a onda sutradan sednete sa njima za sto. Na taj način pred svojim biračima ispadate nedosledni i gubite njihovo poverenje.
Drugo, ovaj sastanak je opozicija trebalo da uobliči kao svoju pobedu, odnosno da je Vučić morao da popusti pred njihovim pritiskom od bojkota i prethodnih protesta.
Ali, utisak je da je SNS predupredio opoziciju i ovaj sastanak predstavio kao svoju pobedu, odnosno da su ljudi iz SNS-a steli za sto za opozicijom u ime višeg interesa uprkos svim optužbama koje su iznošene na račun opozicije.
Ima li boljih od Stefanovića i Đukanovića?
Pojedinci su ovih dana zamerali opoziciji kako mogu da se sastaju sa Vladimirom Đukanovićem i Nebojšom Stefanovićem, da je Vučić na taj način zapravo ponizio opoziciju. Ali, zanima me koja su to imena iz SNS-a sa kojima treba da se razgovara – Martinović, Atlagić, Babić? Jesu li oni bolji od Đukanovića i Stefanovića? Ne znam ko je tu bolji, ali činjenica je da Vučić možda i nema bolje od Stefanovića i Đukanovića.
Pa nije valjda Vučić nešto bolji od njih da bismo se toliko začudili koga je poslao da razgovara sa opozicijom. Nije Vučić učio od njih dvojice, nego su oni o dijalogu i politici učili od Vučića, odnosno Šešelja.
Koja je alternativa dijalogu sa vlašću?
Sa druge strane, opozicija lako može da odbaci tvrdnje onih koji osporavaju njihov sastanak sa ljudima iz SNS-a. Uprkos lažnim diplomama i svemu za šta opozicija optužuje vlast, predstavnici opozicije mogli su da kažu da oni razgovaraju o izbornim uslovima i slobodi medija u ime šireg društvenog interesa i zbog budućnosti svih koji žive u ovom vremenu.
Zar nije bilo dovoljno da kažu da njima u ovom trenutku nije bitno ko sedi sa druge strane već da se ovde razgovara o pitanjima koja su bitnija od bilo kakve stranke, politike ili ideologije?
Iako je možda delovalo da je jedna od pobeda Petog oktobra bila da nikome više nikada ne padne na pamet da krade izbore ili da se održavaju u nemogućim uslovima za opoziciju, ponovo smo se vratili na početak. Pitanje slobodnih i poštenih izbora ne bi ni trebalo da bude predmet dijaloga, već stvar koja se podrazumeva u 21. veku na tlu Evrope. Ali ako su izbori kao takvi ugroženi, ne vidim drugu alternativu nego da vlast i opozicija sednu za sto, a svoje političke sukobe ostave po strani.
Autor