“Opoziciju niko ne sprečava da vrednosno, moralno, programski i akciono zaista pokaže kako se vodi politika.”
Političari i partije koji imaju jasne ideje i konkretan i primenjiv izborni program treba da učestvuju na izborima. Svejedno je šta će ostali da urade. Zagovornici bojkota ističu da se učestvovanjem na izborima daje legitimitet autoritarnoj vlasti i nedemokratskim izbornim uslovima. Ovakvim pravilima igre, zaista, ne treba davati legitimitet. Ali na izborima se ne učestvuje zbog davanja legimiteta vladajućoj stranci nego zato što imate da ponudite alternativu, odnosno odgovornije i kvalitetnije zastupanje građana.
Političke partije izlaze na izbore kako bi na osnovu svojih programa zadobile poverenje građana da na izborima glasaju za njih. One teže da dobiju dovoljno glasova da same ili u koaliciji mogu da oforme vladu i sprovode politike koje će promeniti život građana na bolje. Ukoliko ostanu u opoziciji, njihov zadatak je da budu glasnici drugačijih ideja i predloga, obezbeđuju pluralizam mišljenja i kvalitetniju debatu u parlamentu i kontrolišu rad vladajuće većine.
Čini se da su danas u Srbiji sve oči uprte u vladajuću stranku, odnosno njenog lidera. Opozicione stranke od drveta ne vide šumu, odnosno ne vide ni birače ni ciljeve i zadatke koji su pred njima. Da li su izborni uslovi ravnopravni? Nisu. Apsolutno nisu. Iz pozicije vlasti je oduvek bilo lakše takmičiti se na izborima. Danas pogotovo, uz kontrolu medija i ucene birača vladajuće stranke su u mnogo većoj prednosti na izborima. Ako nemate medijske kanale kroz koje možete da se obratite građanima, da upoznaju vas i vaše ideje, ne možete ni očekivati da će glasati za vas. Da bi zadobila poverenje birača, opozicija, dakle, mora da traži druge kanale komunikacije sa biračima. To ne isključuje borbu za demokratiju i slobodu medija, koja između ostalog treba da se traži na građanskim protestima, akcijama i kroz druge pritiske. Opozicija uz to mora da se svakodnevno obraća biračima u direktnim susretima. Da li je to zahtevno u pogledu vremena i resursa? Jeste, ali nije neizvodljivo ako imaju jasnu misiju.
Nedavno sam vodila intervjue sa grupom političara koji su bez finansijskih sredstava i bez podrške svojih stranaka uspeli da osvoje mandate i da se zaista bore za one vrednosti i politike za koje smatraju da mogu da promene živote građana na bolje. Ali ti ljudi su se vodili isključivo vrednostima i misijom koju imaju. Svaki od njih ima karijeru van politike i najgore što može da im se desi je da više ne budu u politici. Ne mogu da izgube. Vraćaju se svom poslu, svojoj karijeri. Ali sad dok su tu žele da pokušaju da promene nešto na bolje. I ako se svaki od naših političara bude time vodio, onda sigurno neće razmišljati da li treba da učestvuje na izborima ili ne. Neće se baviti time kakvi su uslovi, kakvi su drugi, nego će se baviti time šta je to što on ili ona mogu da ponude građanima Srbije i da traže mandat od građana da to i ostvare.
Ako se opozicione stranke ili pokreti odluče za bojkot, hteli to ili ne, sugerišu da u institucijama nemaju šta građanima da ponude. Onda nije ni bitno da li će da učestvuju ili bojkotuju. Građani će svakako imati ponudu na izborima koja se ne razlikuje od njihove. I niko neće osporiti izborne rezultate.
S druge strane, podršku birača sigurno neće zadobiti ni ako idu u kampanju samo sa kritikom aktuelne vlasti, i kuknjavom kako je njima teško jer izborni uslovi nisu fer. Oni građani koji se protive ovakvom sistemu, zahtevaju od opozicije da ima jasne predloge i rešenja kako situaciju promeniti na bolje. Građani koji sada glasaju za vladajuće stranke će im uskratiti poverenje samo kada vide da je alternativa zaista u svakom pogledu bolja opcija. Posle Petog oktobra smo videli da nije dovoljna samo smena aktuelne vlasti. Oni koji je smenjuju više nemaju prava na grešku. Opoziciju niko ne sprečava da vrednosno, moralno, programski i akciono zaista pokaže kako se vodi politika.
Ako je cilj učestvovanja na izborima kvalitetnije vođenje politike, upravljanje opštinama, gradovima i državom, onda bojkot zaista nema smisla jer će mesta koja osvoje, ma koliko malo da ih bude, omogućiti da se u institucijama čuje kritički stav i drugačije razmišljanje. To je vredno samo po sebi. Opozicija tu ne može ništa da izgubi. Može samo da postavi standard, da pokaže građanima da je drugačija politika moguća, da povrati poverenje građana u političare i institucije i da kroz institucije postepeno menja sistem.
Napraviću, čini mi se, korisnu paralelu sa etničkim manjinama: diskriminisane, neravnopravni uslovi, nejednak pristup resursima. Šta u takvim uslovima rade roditelji u Londonu? Govore svojoj deci da vredno uče, da u školi moraju da znaju i više nego što se traži, a mnogo više od onih koji pripadaju većini. Govore im da nemaju pravo na grešku. Zahtevaju od njih da se u svakoj situaciji vode marljivošću i poštenjem. Da li znate šta su time postigli? Njihova deca su uspela da se izbore za sebe, da obezbede sebi bolji život, ali se istovremeno i podigao standard obrazovanja za svu decu u Londonu.
Čini mi se da je opozicija u Srbiji sada u sličnoj poziciji. Oni biraju šta će s time da naprave. Da li će da prepuste ovo društvo međunarodnoj zajednici pa da nam oni ruše i menjaju vlast? Ili očekuju da se građani na protestima izbore za demokratiju i smene aktuelnu vlast? Ili će sami da pokušaju da zasluže poverenje građana i kroz institucije svojim primerom da menjaju sistem? Vreme je da preuzmu svoj deo odgovornosti.