Kakva je budućnost opozicije ako se preskoče tako važne ustavne reforme ili ne bude akter možda i najprelomnijeg sporazuma u novijoj srpskoj istoriji?
Ni životno ni politički nikada nije dobro biti u situaciji u kojoj morate da birate krajnje rešenje. Takva rešenja obično mogu da donesu mnogo, ali i da odnesu mnogo više. Zato je te „političke makaze“ potrebno izbegavati a ako se takvo (krajnje) rešenje zagovara, onda mu mora prethoditi sadržajna rasprava, jasno sameravanje posledica (u dužem periodu, ne kratkoročno) i nepodilaženje emocijama ljudi (ma koliko one bile opravdane). U takvom okviru onda ne čudi da svedočimo tinjajućoj tenziji unutar opozicije u kojoj se bojkot, umesto da bude jedan od aduta, postavlja kao nova jabuka razdora. Uz razumevanje ovih argumenata, ovaj tekst će da ponudi i drugačiju vrstu argumentacije koja nema za cilj da savetuje opoziciju već da podstakne širu debatu iz ugla zajednice.
Na početku, da posložimo dva nesporna politička fakta: (1) vlasti ne odgovara bojkot izbora i posledično tome (2) bojkot je danas snažno oružje u rukama opozicije. Iz ova dva fakta se većina opozicione javnosti lako odlučuje na zaključak da je onda bojkot i jedino i najbolje rešenje. No, da li je baš tako?
Sada je u raspravu potrebno uvesti tri politička argumenta koja se često zaborave u glorifikaciji bojkota kao najboljeg rešenja: (1) promenljivost aduta u zavisnosti od raspodele političkih karata, (2) delovanje političke konkurencije oličene u SNS i A. Vučiću i (3) budući politički događaji koji nadilaze dnevne (nekada i trivijalne) rasprave.
Poslovica kaže (1) čemu vakat tome i vrijeme, što bi u slučaju bojkota a da su izbori na jesen, na primer, imalo puni smisao za opoziciju. Pošto su izbori tek na proleće, pitanje je da li će svim akterima biti iste karte u rukama i da li će „pretnja bojkotom“ imati istu težinu kao i sada.
Argument bojkota može da slabi ukoliko vlast bude „popustljivija“ što nas dovodi do drugog (2) političkog argumenta: SNS neće sedeti skrštenih ruku već će pokušati da promeni ritam igre ili da promeša karte. To mešanje karata će ići u dva pravca: sve češći pozivi za neku vrstu dijaloga, najpre u parlamentu i/ili kroz pokretanje inicijativa za promenu ili preispitivanje izbornih uslova čime adresiraju i opozicione zahteve. Samo ove nedelje (22-28. jul) smo imali tri takve inicijative: poziv OEBS-ovim posmatračima, sređivanje biračkog spiska (taj poziv je iz jednog TV studija pre nekoliko nedelja „upućen“ i domaćim posmatračima) i poziv Maje Gojković za povratak opozicije u parlament. A izvesno je da je ovo samo početak čime će se na jesen dodatno izvršiti pritisak na opoziciju što će u nekom momentu dovesti do (opravdanih) pitanja: zašto bojkot izbora ako se neki zahtevi ispunjavaju? Tada bi stav opozicije „svi zahtevi ili ništa“ mogao da ima i kontra efekat, tim pre što deo problema dolazi iz prošlosti kada su i oni sami mogli da ih promene. Na kraju, ispunjavanje nekih izbornih zahteva ili dugogodišnjih preporuka posmatrača je dobra stvar za sve građane i ostaće kao zalog za budućnost. Potpisnik ovog teksta je, na primer, deo organizacije koja većinu preporuka ponavlja od 2007. što znači da skoro 13 godina čekamo da se urede neke bazične stvari.
Ovakvo delovanje SNS svakako računa i na poslovičnu bilateralnost opozicione političke scene u kojoj je nemali broj aktera, programski, principijelno ili ideološki, bliži nekoj stranci vladajuće koalicije nego opoziciji. Ujedno, čak i kod političkih organizacija koje misle isto ili slično o sadašnjoj vlasti postoje nemale razlike jer je otvoreno pitanje, na primer, kako Građanski front da preskoči lokalne izbore koji su im ključ političke legitimacije ili Pokret slobodnih građana (PSG), za koje preskakanje ovih izbora može da bude i pitanje političkog opstanka.
Dolazimo i do trećeg političkog argumenta o kome se gotovo i ne priča a ono u najvećoj meri nadilazi parcijalne interese i duboko se tiče čitave zajednice. Šta ako sledeće glasanje obuhvati i ustavni referendum o pravosuđu? Da li to znači da će opoziciona javnost ostati svedena na apele civilnog društva bez šanse za političkom artikulacijom, a reč je o jednoj od ključnih tema za koncept vladavine prava. Još slikovitiji primer: ako proaktivan pristup zvaničnog Pariza i Vašingtona, čemu smo svedoci, uz blago opadanje moći Angele Merkel, dovede do sporazuma između Srbije i Kosova, da li to znači da srpska javnost treba da ostane bez čitave političke alternative u ključnom nacionalnom pitanju? Kakva je budućnost opozicije ako se preskoče tako važne ustavne reforme ili ne bude akter možda i najprelomnijeg sporazuma u novijoj srpskoj istoriji? Kakvu onda prekompoziciju opozicione scene možemo da očekujemo posle takvih izbora/referenduma?
Vraćamo se na početak teksta. Pitanje bojkota je pitanje posledica. Neke su parcijalne i stranačke i (možda) mogu biti od koristi za opoziciju, ali bojkot izbora pravi posledice i po čitavu zajednicu. O tome ovde može biti reči.
Izvršni direktor CeSID-a