Kakve su posledice bojkota parlamenta u Albaniji? Nova studija Vestminsterske fondacije za demokratiju
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Najnovija publikacija Vestminsterske fondacije za demokratiju pokazuje uzroke i efekte aktuelnog bojkota parlamenta u Albaniji, kao i dugoročne implikacije po politički život u ovoj zemlji.

Vestminsterska fondacija za demokratiju (WFD) je u okviru svoje Demokratske inicijative na Zapadnom Balkanu nedavno objavila studiju „Bojkoti parlamenata na Zapadnom Balkanu“ u kojoj se analiziraju uzroci i posledice bojkotovanja rada parlamenata u Albaniji, Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Srbiji.

Ova publikacija objedinjuje šest posebnih studija za svaki od navedenih parlamenata – više o slučaju aktuelnog bojkota Narodne skupštine Republike Srbije čitajte ovde, a u nastavku izdvajamo najvažnije zaključke o uzrocima i posledicama bojkota parlamenta u Albaniji.

Bojkot parlamenta definisan je kao odluka političke partije ili poslanika da se uzdrže od neke od sledećih aktivnosti: glasanja o određenim temama (kao vid političkog čina), učešća u radu odbora ili plenarnim sednicama, uopšte ulaska u parlament; zatim kao donošenje odluke da se učestvuje samo u određenim sednicama ili odborima; konačno, kao izjava/stav partija ili poslanika da određeni politički, izborni i/ili zakonski preduslovi moraju da budu ispunjeni pre nego što oni odluče da u potpunosti učestvuje u parlamentarnom životu.

 

U celom regionu, Albanija ima najviše iskustva sa bojkotovanjem

„Albanija se izdvaja među zemljama bivšeg Istočnog bloka po najaktivnijem ekperimentisanju sa gotovo svim oblicima parlamentarnog bojkota“, započinje autor, Afrim Krasnići iz Instituta za političke studije u Albaniji, svoju studiju o bojkotima u ovoj državi.

Govoreći o periodu 1991-2019, navodi da je pribegavanje bojkotu uglavnom u vezi sa nerešenim pitanjima (deficita) demokratije koja su utkana u kulturu permanentnog političkog sukobljavanja elita nastalih u komunističkom periodu – politika se u Albaniji vodi po modelu „pobednik uzima sve“ i visoko je personalizovana.

Kada je reč o posledicama duge istorije bojkotovanja, Krasnići kaže sledeće:

„Česti bojkoti su doveli do neosporavane primene skraćenih i uprošćenih parlamentarnih procedura za donošenje zakona, jednostranih promena Poslovnika o radu skupštine, jednostranih izmena u nezavisnim i ustavnim institucijama – od strane vladajuće manjine koja je sama u parlamentu.“

Da li se bojkotovanje „isplatilo“? Po oceni autora studije, bojkotovanje parlamenta nije dovelo do smene režima, niti značajnih promena u vladi, a po pravilu nije dovodilo ni do značajnih reformi. Najčešće, dodaje, bojkoti su bili praćeni međunarodnim posredovanjem koja su donosila kratkoročna rešenja koja ipak nisu uspela da preokrenu periodična ponavljanja političkih kriza.

„Bojkoti u Albaniji su tradicionalno rezultirali probijanjem rokova za reforme i integraciju u EU“, zaključuje.

 

Aktuelni bojkot albanskog parlamenta – izraz duboke političke krize

Najveći deo opozicije, na čelu sa Demokratskom strankom Albanije, bojkotovao je lokalne izbore održane ovog leta – ali i pre toga, većina opozicionih poslanika vratila je svoje poslaničke mandate početkom 2019. godine. Politička kriza u Albaniji manifestovala se i neretko nasilnim protestima protiv Vlade Edija Rame koju opozicija optužuje za korupciju i izbornu krađu.

Nakon vraćanja mandata, kao i nakon lokalnih izbora, vladajuća Socijalistička partija Albanije gotovo da nema opoziciju u zvaničnim albanskim institucijama.

Vraćanje mandata došlo je nakon politički burne 2018. godine u kojoj su opozicioni poslanici u više navrata bojkotovali rad parlamenta – kako plenarnih sednica, tako i odbora – a svoje odsustvo nadomeštali su čestim konferencijama, uličnim akcijama i protestima protiv vlasti.

„Bez obzira na pokušaje vladajuće većine da izvrši pritisak na neke od opozicionih poslanika kako ne bi vratili mandate, albanski parlament od marta 2019. nema opoziciju“, konstatuje Krasnići u svojoj studiji i dodaje da je ovo prvi put u istoriji tranzicije u Albaniji da opozicija primenjuje ovako radikalne mere.

U studiji se dalje navodi da vladajuća većina kontroliše 78 od ukupno 149 narodnih poslanika u albanskom parlamentu, te da ima dovoljan broj mandata da nastavi sa parlamentarnim donošenjem odluka.

„Ako zanemarimo brojke i formalne većine, Albanija je ušla u dublju i komplikovaniju političku krizu od one koju je uspela da prevaziđe 2017. godine.“

 

Iskustvo bojkota u Albaniji – pokazatelj potrebe za suštinskim promenama

Nakon detaljne analize pojedinačnih instanci bojkota albanskog parlamenta, autor studije zaključuje da je njihova učestalost pokazatelj krhkosti demokratije u Albaniji, kao i nesposobnosti političkih elita da svoje nesuglasice rešavaju u institucijama. On dalje objašnjava da se Albanija oslanja na slabe demokratske institucije i oskudnu demokratsku tradiciju, dok su modeli političkog vođstva zasnovani na snažnim vertikalnim hijerarhijama: vlast u Albaniji ogleda se u ulozi „princa, kralja, diktatora“ što vodi u visok nivo političkog konflikta. Do smene vlasti, kako kaže, uglavnom ne dolazi usled delovanja sposobne opozicije, već neuspeha vladajuće partije u vođenju zemlje.

Novi nivo problema nastaje u načinu na koji se bojkoti parlamenta završavaju – Krasnići ističe da se oni često završavaju ličnim, netransparentnim dogovorima koji su mahom ekonomske prirode i koji dodatno onemogućavaju značajne političke reforme koje bi došle od novih političkih pokreta u Albaniji.

Imajući sve ovo u vidu, autor zaključuje da učestalost i domet bojkota ukazuju na potrebu društva u Albaniji za društvenim dijalogom, konstruktivnim i institucionalnim donošenjem politika, ulaganjem u unapređenje demokratskih struktura, kao i generalno otvorenijim partijama i institucijama.

„Albanskoj politici su hitno potrebni otvorenost, novi lideri, novi stilovi upravljanja i više uzajamnog poverenja između državnih institucija i političkih aktera koji su odgovorni za kreiranje značajnih političkih i izbornih alternativa“, zaključak je studije o bojkotima u Albaniji.

 

Celu studiju i detaljnu analizu pojedinačnih slučajeva bojkota parlamenta u Albaniji možete pročitati ovde.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *