IZBORI ILI BOJKOT? Milan Antonijević - Boj ili bojkot
Antonela Riha

Novinarka

Vreme čitanja: 4 minuta

“Bojkot koji bi mogao da bude poslednje sredstvo borbe, postao je okosnica opozicione politike bez jasnog pokazatelja šta je zapravo konačna mera uspeha.”

Bojkot kao politika

Činjenica da su potpisnici Sporazuma sa narodom godinu dana pre redovnih republičkih, pokrajinskih i lokalnih izbora otvorili temu njihovog bojkota, da su u međuvremenu istaknuti opozicionari počeli da preispituju ovakvu odluku, a lideri stranaka da iznose čak i oprečne stavove, govori da u takvom planu borbe protiv režima Aleksandra Vučića nešto ne štima. Ako plana uopšte ima. A ako ga ima, do sada su ga uspešno sakrili.

U saopštenju Saveza za Srbiju, objavljenom 27. jula, daje se ultimativni rok da do septembra vlast ispuni zahteve iz preporuka ekspertskog tima. Ako se to ne desi, dakle, za mesec dana, otpočeće, kažu, kampanju za bojkot izbora.

Činjenica je i da je Vučić autokrata, okružen nekompetentnim udvoricama i kriminalcima, da je usavršio klijentelistički način vladanja, urušio gotovo sve institucije, obesmislio rad Skupštine, „legalizovao“ korupciju, a pod kontrolu stavio većinu medija. Vlast je spremna i na fizički obračun o čemu svedoči ne samo krvava košulja Borka Stefanovića već i nasilje na nekim biračkim mestima tokom proteklih izbora. Apsolutno ništa nam ne uliva poverenje da će naredni izbori proći u regularnijoj i mirnijoj atmosferi.

Isto tako, način na koji je do sada delovala opozicija ne pokazuje da su u stanju da značajnije oštete vlast. Bojkot koji bi mogao da bude poslednje sredstvo borbe, postao je okosnica opozicione politike bez jasnog pokazatelja šta je zapravo konačna mera uspeha.

 

Taktika: „kreni – stani“

Protesti koji su neko vreme trajali širom Srbije mogli su ozbiljnije da uzdrmaju vlast. Snaga se trošila na besmislene polemike jesu li građanski ili politički, pa na 30 tačaka programa, zatim na 12 tačaka buduće vlade stručnjaka, na nesmotreni upad u RTS, blokadu Predsedništva od koje se odustalo posle sat vremena i olako date najave da će protest 13. aprila doneti prevrat.

Za sve to vreme Skupština Srbije nije izgubila legimitet, što je bio jedan od proklamovanih ciljeva bojkota opozicionih poslanika. Maja Gojković je i dalje predsednica, a zahtev za njenom smenom se više ne čuje. Donose se zakoni, izabran je novi Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti, posle sedam godina prvi put je na dnevnom redu bilo i kosovsko pitanje.

Bez opozicije u sali, Martinović neometano iznosi laži o opozicionim liderima i nezavisnim novinarima, Šešelj preti, Rističević tercira, ostali ih horski podržavaju. I ono malo vremena koliko su imali za obraćanje i replike opozicioni poslanici su ukinuli bojkotom i sveli se na minut izveštaja sa pres konferencija na par nerežimskih televizija i tekstove nekoliko slobodnih novina i portala. Kako bojkot funkcioniše na lokalu, malo ko zna, jer nema medija koji bi to dalje preneli.

 

Manevar: „čišćenje nepodobnih“

Tim stručnjaka koje je angažovao SzS napravio je valjan spisak zahteva neophodnih da bi budući izbori bili regularni i demokratski. Odgovor vlasti do sada je, očekivano, ciničan: Gojković je pozivala opoziciju da se vrati u Skupštinu, zatim i da zajedno napišu nekakav etički kodeks, a Vučić najavio da će pozvati međunarodne predstavnike da pregledaju birački spisak, što je inače najmanji problem regularnosti izbora.

Od opozicije bi se očekivalo da svakodnevno ističe svoje zahteve, da ih ako treba „od vrata do vrata“ objašnjavaju građanima, da idu po svetu tražeći podršku, da insistiraju na direktnim razgovorima sa vlastima o izbornim uslovima i ozbiljno se pripremaju za izbore bez obzira na konačnu odluku o bojkotu.

Međutim, krenuli su obračuni sa „unutrašnjim neprijateljima“ koji su postavili pitanje svrsishodnosti bojkota, prozivke ko je prava a ko lažna opozicija i pokazana je nesposobnost za demokratski dijalog. U toj kakofoniji, neki od lidera odbacili su i preporuke CRTE o budućem radu Skupštine, sa neverovatnim obrazloženjem da demokratske procedure ne znače ništa u parlamentu dok ih nema u celoj državi.

Time su otvorili široki front Vučiću, njegovim ministrima i glasilima da ih sve brutalnije napadaju, izmišljaju afere, najavljuju „omče“ i ubistva, a sebe zaglavili u rovu najavljujući novi „juriš“ na jesen.

 

Strategija: „videćemo“

Ono što smo do sada, na osnovu izjava i tvitova opozicionara, mogli da razumemo je ideja da će bojkotom Vučić izgubiti legitimitet, da će morati da raspiše nove izbore ili će vlast pasti sama od sebe, te da će onda prelazna Vlada stučnjaka stvoriti uslove za fer izbore. Za to vreme će se opozicija spremati za predsedničke izbore 2022, ukoliko Vučić pre toga, usled pritiska, ne abdicira.

Može se zamisliti da bi bojkot izbora najvećeg dela opozicije doveo do gubitka legitimiteta. Međutim, znamo da ih neće bojkotovati neke opozicione parlamentarne stranke, da se za izbore spremaju Aleksandar Šapić i DSS, a za očekivati je da će Vučić svoju kampanju usmeriti na što veću izlaznost. Ne nazire se, takođe, nikakav plan na koji način će opozicija nakon izbora delovati, kako će građanima objasniti da je vlast nelegitmna, kojim tačno koracima će izdejstvovati tzv. prelaznu Vladu.

Nedavno iskustvo izbora u Albaniji pokazalo je da međunarodna zajednica nije postavila nikakvo pitanje legitimiteta izbora na koje je izašlo 21% građana. Blokirana u ideološkim razlikama, opozicija unutar SzS nije ni pokušala ozbiljno da pridobije saveznike u međunarodnim krugovima. I dalje je Vučić za njih jedini ko može da završi Briselski dijalog, a osim napomena u izveštaju Evropske komisije da je Srbija „zarobljena država“, ne primećuje se podrška nekom od lidera ili koalicija koji se suprotstavljaju režimu.

 

Ishod: nejasan

Nije jasno ni da li će se eventualni bojkot odnositi na sve izbore i hoće li opozicija bez borbe prepustiti vlast koju ima na primer u Šapcu, Paraćinu ili Čajetini. Ne znamo ima li opozicija plan, organizaciju i sredstva da izdrži kampanju bojkota koja bi morala da bude vidljiva na isti način kao i izborna i da ubedi protivnike režima da ne glasaju. Postoji li bar spisak kontrolora koji će pratiti regularnost glasanja?

Još manje znamo šta će se desiti posle bojkotovanih izbora, šta će od već oslabljenih stranaka ostati, s obzirom na to da se većina oslanja na državni budžet namenjen onima koji su u skupštinama. Kako će izgledati lokal, gde su odbornici čak neposredniji predstavnici građana jer ih zastupaju u svakodnevnim, životnim pitanjima? Kojim će alternativnim putevima stranke zastupati građane kada nisu u institucijama?

Ako nema odgovora bar na ova pitanja, možda bi bilo dobro da se, do konačne odluke o bojkotu, stranke usmere na formulisanje jasnih politika i programa, uz jaku, aktivnu kampanju za fer izborne uslove. I da sa tim počnu već danas.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *