Kako bi političke partije unapredile životni standard građana Srbije?
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

“Ako želiš fer izbore, moraš se spremati za bojkot. Ako želiš bojkot, moraš se spremati za sledeće izbore.”

U diskusiji da li opozicija treba da bojkotuje izbore ili ne, razumni ljudi će se truditi da čuju argumente za oba rešenja, a zatim odlučiti koje im ima smisla. Pitanje izlaska na izbore, odnosno bojkota, bi trebalo da bude pitanje strategije i taktike, a ne emocija i afekta. Trebalo bi da bude pitanje konačnog uspeha, a ne pitanje podela i međusobnog dokazivanja opozicionih partija.

U prethodnom periodu smo čuli više argumenata za i protiv izlaska na izbore, ali dosadašnja rasprava nije ponudila dovoljno – argumenti se uglavnom svode na kratkoročne potrebe i ciljeve opozicionih stranaka. I jedna i druga strana bi trebalo da ponude detaljniju viziju i strategiju za svoje opoziciono delovanje. Ukoliko promovišu izlazak na izbore, moraju objasniti detaljno kako će oponirati SNS kroz institucije i šta će biti plan B ako se ovakav angažman izjalovi. Ako su za bojkot, moraju da predstave svoj jasan put vaninstitucionalnog delovanja, i kako misle da će to ugroziti prevlast SNS.

 

Važno je da se vizija i glavni cilj ne gube iz vida

Izbori ili bojkot su samo sredstvo za postizanje vizije i glavnog cilja. Vizija svih u opoziciji bi trebalo da bude što slobodnija i prosperitetnija Srbija, iako će se stranke razlikovati u detaljima oko toga šta slobodnija i prosperitetnija Srbija znače.

Da bi se dotle stiglo, jedan od ciljeva koji se moraju ostvariti je i smena korumpiranog i represivnog, nasilnog režima. Ovo nije jedini uslov, jer su za ostvarenje slobode i prosperiteta potrebne adekvatne politike i liderske sposobnosti, ali jeste jedan bitan uslov za opoziciju.

Da bi se režim zaista promenio na legitiman način, on mora da bude smenjen na izborima. Da bi opozicija smenila režim na izborima, potrebno je da ostvari veću podršku među biračima.

Veća podrška birača zahteva, sa jedne strane, jasno definisane programske osnove, poruke, planove i obećanja, uz redovnu komunikaciju sa glasačima.

Redovna komunikacija sa glasačima zahteva veće prisustvo u medijima, iako veće prisustvo u medijima nije jedini uslov. Postoji još nekoliko uslova koje opozicija može mnogo više da kontroliše od pristupa medijima – jasne programske odrednice, efektne poruke, koherentna komunikaciona strategija, upoznatost sa preferencijama birača, lokalna infrastruktura i slično. Opozicija mora da uradi mnogo više od obezbeđivanja pristupa medijima, a dosta tih stvari mora da ima spremno pre nego što se pojavi u medijima.

 

Šta znači imati plan?

S obzirom da prema istraživanjima javnog mnjenja celokupna opozicija uživa oko 15% podrške, nije realno očekivati da bi ona automatski skočila na 45% ispunjenjem uslova za veće prisustvo u medijima. Prema svim istraživanjima javnog mnjenja, podrška Vučiću i SNS je ne samo velika, već i utemeljena u određenim stavovima i percepcijama glasača koji se neće promeniti tek jednostavnim dolaskom novih igrača u medije (a naročito ne ako novi igrači zapravo nisu toliko novi, ali to je tema za posebnu raspravu).

Za opoziciju, prema tome, nije pitanje kako „odmah dobiti medije i fer izborne uslove i onda odmah pobediti Vučića“, već kako postojeću podršku konsolidovati i stići sa 15% na 25%, posle čega bi se moglo ići sa 25% na 50% + 1 glas koji će smeniti SNS.

Pristup koji govori suprotno, „evo samo što nije pao“, te da su mediji jedino što opoziciji nedostaje, nema utemeljenje u istraživanjima javnog mnjenja, izbornim rezultatima ni istorijskoj praksi u Srbiji.

Drugim rečima, opozicija mora sa jedne strane da pojača korišćenje dostupnih resursa (internet, lokalna mreža, direktan kontakt sa glasačima) kako bi postigla maksimum sa tim, posle čega tu podršku treba da upotrebi da izdejstvuje dalje ustupke režima. Opoziciji trenutno treba finansijska stabilnost, konsolidacija timova i mreže na lokalu i sposobnost da brzo reaguje. Pre toga, partije moraju ojačati svoje timove, jer odatle počinje dosta stvari. Izbori 2020 ili bojkot istih su dva puta do kojih se može ići prema ovome. Pitanje da li neko više hoće bojkot ili izbore sekundarno je u odnosu prema ovim fundamentalnim pitanjima za opoziciju.

Ako prethodna pitanja nisu rešena, bilo koje od rešenja će propasti, a ako su prethodna pitanja dobro rešena, i bojkot i izbori mogu Srbiju da približe promeni vlasti, čak i ako se opozicija kratkoročno podeli oko pitanja izbora.

 

Režim popušta, ali to samo obavezuje opoziciju da se ponese odgovorno

Mi već sada znamo da su protesti „1 od 5 miliona“ i ova relativno niska podrška opozicionim partijama bila dovoljna da budu smenjeni pojedini lokalni lideri SNS i da predsednik bude primoran na defanzivu: setimo se turneje po Srbiji ali i skorih ishitrenih reagovanja na afere u vezi sa pitanjem autentičnosti diploma ljudi iz vrha SNS.

Takođe vidimo signale i da je režim spreman na ustupke u parlamentu i u vezi sa medijima – bojkot ne odgovara SNS-u, ali bi SNS mogao da održi stabilnu poziciju čak i uz bojkot. Jednostavno imaju taj luksuz zbog podrške javnog mnjenja i gotovo svih međunarodnih aktera koji imaju uticaj u Srbiji. Za opoziciju ovo ne važi – partije sa malim finansijskim kapacitetima bi imale problem da funkcionišu u bojkotu, dok čak ni bogatije partije nisu pokazale veći kapacitet da osmisle i održe kampanju koja bi mobilisala ljude protiv vlasti u kontinuitetu.

Pitanje je, ako režim već sada nudi neke ustupke, da li je prihvatanje tih ustupaka bolji put od 15% na 25% od bojkota izbora?

Koji god da je odgovor, obe strane nam duguju svoj jasan odgovor ako žele našu podršku. I obe strane moraju da se ponašaju slično bez obzira na to šta odluče.

Ako želiš fer izbore, moraš se spremati za bojkot. Ako želiš bojkot, moraš se spremati za sledeće izbore.

Očigledno režim čini ustupke samo ako se pritisne – što su pokazali protesti „1 od 5 miliona“, pa je zato neophodno sa sobom nositi „prut“ bojkota. Ali je takođe istina da bojkot može da zahteva i više resursa nego jedna kampanja za izlazak na izbore: pored kampanje da se ljudi zaista privole bojkotu, potrebno je imati plan za možda i nekoliko godina delovanja izvan Skupštine, bez finansija, bez većeg pristupa medijima i sa SNS koji će držati još više stvari u svojim rukama. Iskustvo osipanja protesta „1 od 5 miliona“ i činjenica da opozicija već oko godinu dana tavori na sličnom nivou podrške ne idu u prilog tezi da postoje kapaciteti za efektnu kampanju bojkota.

Ovaj tekst ne želi da ponudi konačan odgovor koji je rešenje pametnije. Ali želi da pozove obe strane da predstave jasnu i detaljnu strategiju za svoj pristup.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *