Sedam veličanstvenih godina SNS-a
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: iStock 

Ovih dana navršava se 7 godina vlasti Srpske napredne stranke u Republici Srbiji.

Svaka vlast, svuda u svetu, u nekoj meri izmeni život jedne zemlje. Ipak, razmere u kojima se život u Srbiji prilagodio unutrašnjoj mehanici vladajuće garniture zaslužuju poseban osvrt. Šta god mislili o ovom ili onom potezu vlasti, jedno je sigurno: Srbija, sedam godina kasnije, više nije ista zemlja.

Ovim povodom osvrnućemo se na sedam oblasti društvenog i političkog života Srbije – naši sagovornici izdvojili su najveće utiske i najvažnije procese, pojave, dostignuća i promašaje vlasti Srpske napredne stranke.

Novinarka FoNet-a i Vremena Tamara Skrozza govorila je o stanju medija; urednik KRIK-a Stevan Dojčinović o kriminalu i korupciji; programski direktor YIHR Srbije Ivan Đurić o ljudskim pravima; glavna urednica Nove Ekonomije Biljana Stepanović o ekonomiji; profesorka Beogradskog univerziteta u penziji Srbijanka Turajlić o obrazovanju; istraživač BCBP-a Saša Đorđević o sektoru bezbednosti i programski direktor BFPE Marko Savković o spoljnoj politici.

 

Mediji: Ovakvo ponašanje vlasti dalo je vetar u leđa istraživačkim novinarima – to je jedina pozitivna stvar u svemu

Tamara Skrozza, novinarka FoNeta i Vremena, u razgovoru za Talas kaže da postoji samo jedan pozitivan trend u svetu medija, ali da ne dolazi od strane režima, već mladih novinara:

„Loše prakse koje su ustanovljene za vreme prethodne vlasti sada su usavršene do te mere da mnogim medijima u Srbiji preti prirodno odumiranje. Ovih sedam godina mediji u Srbiji trpe i jedva preživljavaju pod jezivim političkim, pravnim, ekonomskim i svim drugim vrstama pritiska. Ako se ovako nastavi narednih sedam godina, plašim se da medija, u pravom smislu te reči, neće ni biti.

Najveća greška medijske zajednice je to što smo, zbog ličnih sujeta i partikularnih interesa, pristali na takozvani dijalog s vlašću i učešće u takozvanim radnim grupama za izradu medijske strategije. Sve to se pokazalo kao kontraproduktivno za nas, a kao vrlo prigodan orden na reveru aktuelne vlasti pred međunarodnom zajednicom.

Postoji i nešto pozitivno, ali to nije došlo od režima, već od mlađih novinara okupljenih oko istraživačkih mreža i onlajn portala. Oni su pokazali otpornost na pritiske – u stanju su da se i dalje bave najozbiljnijim društvenim i političkim temama i problemima, da preživljavaju. Strašno je ojačala mreža istraživačkih novinara, nekada je to bilo ekskluzivitet, a sada je postalo mejnstrim. To je jedno veliko poboljšanje, a ponašanje vlasti im je dalo vetar u jedra. Da vlast nije bila ovako rigidna, teško da bi sve te istraživačke mreže opstale. Samo je to pozitivno u svetu medija. Sve ostalo je apsolutno negativno.

Što se tiče konkretnih događaja – na svakodnevnom nivou imamo više nego što možemo da svarimo, to je jedna od karakteristika ovog sedmogodišnjeg perioda. Na dnevnom nivou nas zasipaju gomilom perifernih, nevažnih događaja, ali dovoljno medijski atraktivnih da se mediji njima bave, dok zaboravljaju na osnovne stvari.“

 

Kriminal i korupcija: Nema obračunavanja sa novima, stari se puštaju na slobodu; korupcija nikad ogoljenija

Urednik Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) Stevan Dojčinović kaže za Talas da postoji velika razlika u proteklih sedam godina u odnosu na period pre toga – prvenstveno kada je reč o borbi protiv organizovanog kriminala:

„Pred kraj vlasti Demokratske stranke, većina poznatih velikih imena u svetu organizovanog kriminala je završilo po zatvorima. U trenutku kada je SNS nasledio vlast, u zatvoru je bio Joca Amsterdam, Andrija Drašković, razbijena je grupa Darka Šarića i tako dalje.

Sada, otkad je SNS na vlasti, nekim neverovatnim spletom okolnosti, većina tih slučajeva je poništena kasnije kroz sudske procese. Ljudi su oslobođeni, izašli su iz zatvora, a nije bilo novih obračuna države sa kriminalom. Nemamo nijednog ozbiljnog kriminalca koji je uhapšen, osim Jakova Kontića, a čak i taj slučaj nije neki briljantan rad jer su Kontića manje-više u Italiji uhvatili, obezbedili dokaze, poslali već formiran slučaj u Beograd.

To je zabrinjavajuće – većina kriminalaca se odjednom, na neki neverovatan način, izvlači sa suđenja, iz zatvora, optužnice padaju i slično. To se odvija u jako čudnim, koruptivnim suđenjima. Često se desi da budu oslobođeni, zatim se tužilaštvo žali Kasacionom sudu koji meri rad sudija. Nakon toga se Kasacioni sud zaključi da su sudije prekršile zakon prilikom oslobođanja – da nisu prihvatili legitimne dokaze, odugovlačili postupke i slično. Dakle, Vrhovni kasacioni sud kaže da je većina kriminalaca oslobođena jer su se sudije nezakonite ponašale. I onda se niko time ne bavi, ništa se ne desi.

Time su očišćena velika kriminalna imena. Neće opet moći da im se sudi za ista dela.

Postoje periodi uspona države gde ona razbija mafiju, imali smo to u dva navrata, operacija „Sablja“ i period „Balkanskog ratnika“. To su dve dominantne faze, a između njih, nakon velikih udaraca, kriminal se vraća na noge, rekonstruiše svoje akcije. To se sada dešava. Da li će država da udari na njih – videćemo, ne deluje mi da će se u ovim okolnostima to desiti. Ali mnogo je pametnije konstantno raditi na tome, a ne na svakih 10 godina u naletima.

Kod korupcije je drugačije.

Ovaj period je jako zanimljiv jer su poslednjih godina istraživački novinari izneli nesumnjive dokaze o korupciji, i imamo godine u kojima su tužilaštvu servirani slučajevi. Nikada nije toliko jasnije i brutalnije pokazana ta servilnost tužilaštva, jer imate jasne dokaze, a oni se prave da to uopšte ne vide – ogoljeno je da je tužilaštvo sluga politike.“

 

Ljudska prava: Korak napred – Prajd, korak nazad – doživotna bez uslovnog otpusta

Ivan Đurić, programski direktor Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR), izdvojio je najveće pozitivne i negativne događaje u pogledu ljudskih prava u Srbiji:

Najveći pozitivan utisak je sigurno Prajd u Beogradu. Sada je redovan, sve protiče normalno, čak je kandidat da bude EuroPride za dve godine, to je veliki napredak. Takođe, normalizacija u javnom diskursu koja to prati, a to i jeste cilj Prajda. To je i neka priprema terena da se uskoro regulišu istopolne zajednice.

Najveći korak unazad u ljudskim pravima jeste povratak doživotne kazne bez mogućnosti uslovnog otpusta. Zaista ogroman korak unazad – toliko veliki da su organizacije za ljduska prava, kojima i ja pripadam, uverene da će Ustavni sud staviti tu odredbu van snage zbog načela da dostignuti nivo prava ne sme da se smanjuje. Taj proces će trajati godinama, nadam se da ćemo uspeti da odbranimo ovo načelo, ali sigurno je najveći korak unazad.

Pored toga, moram da dodam i da je uopšte odnos prema međunarodnim institucijama koje se bave ljudskim pravima sve lošiji i lošiji. Isti je slučaj sa nezavisnim institucijama koje su u Srbiji ustanovljene da štite ljudska prava – njihov uticaj je sve manje. To je trend koji pratimo poslednjih sedam godina.“

 

Ekonomija: Na začelju regiona po rastu privrede, a na prvom mestu po odlasku mladih ljudi

Biljana Stepanović, glavna i odgovorna urednica Nove ekonomije, kaže da je proteklih sedam godina privredu Srbije obeležilo više trendova, od kojih ističe sledeće:

„1. Ustoličila se nova klasa koja raspolaže poslovima, resursima i novcem. Nema slobodnog tržista;

2. Krajnje netransparentno trošenje javnog novca, korišćenje javnih resursa za privatne potrebe bez mogućnosti kontrole – najdrastičniji primer je Beograd na vodi;

3. Prodaja preduzeća, zemljišta i imovine pod netransparentnim uslovima i sa nepoznatim ugovorima. Subvencije kao deo tog procesa;

4. Devastacija nezavisnih institucija i uvođenje pravne nesigurnosti za sve koji nisu u direktnoj vezi sa vlašću;

5. Siromašenje srednje klase, sprovođenje partijskog zapošljavanja do krajnosti i smanjenje penzija;

6. Za to vreme Srbija je na začelju regiona po privrednom rastu a na prvom mestu po odlasku mladih obrazovanih ljudi koji treba da budu okosnica budućeg rasta.“

 

Obrazovanje: Opšta matura, lažne diplome i dualno obrazovanje

Profesorka Beogradskog univerziteta u penziji Srbijanka Turajlić u razovoru za Talas istakla je najznačajnije događaje i posledice odluka u oblasti obrazovanja u Srbiji tokom proteklih sedam godina:

„Dugoročno gledano, najveći promašaj je uvođenje dualnog obrazovanja jer će posledice toga snositi jedan broj generacija koji će u prvom momentu sigurno naći posao, a onda će biti potpuno neupotrebljiv za tržište rada. Zaista je dugoročno ogroman promašaj.

Sve ostalo – zapravo nije urađeno ništa. Godinama ništa nije rađeno.

Pored dualnog obrazovanja, ogromne posledice će imati i jedna potpuna nemoć, nespremnost Ministarstva da se upusti u obračun sa lažnim diplomama. Nije tačno da Ministarstvo nije nadležno – sa svojim inspekcijskim službama može lepo i lako da proverava ispravnost diploma. Naravno, kada to ne bi bilo vezano za političare na vlasti, ovako se niko ne usuđuje da radi. To će takođe imati ozbiljne posledice dugoročno gledano, a plašim se da će drugi deo akademske zajednice da se probudi tek kada ti lažni doktori nauka počnu da im konkurišu na mesta na univerzitetima, pa će se možda tada osvestiti.

Principijelno, mislim da je uvođenje opšte mature dobra stvar, ali pošto se Ministarstvo pokazalo nesposobnim da sprovede malu maturu, ne znam kako će to izgledati u slučaju opšte velike mature.

Naravno, treća stvar koja je užasno opasna – ne sme se opštom maturom sprečiti prolaz onih koji su završili srednju stručnu školu ka univerzitetima. To bi bio ozbiljan korak unazad, ta horizontalna mobilnost je, sa stanovišta današnjih poslova i promena tržišta rada, najvažnija.“

 

Bezbednost: Uspostavljanje potpune partijske kontrole nad sektorom bezbednosti

Saša Đorđević, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) izdvaja najvažniji proces, dostignuće i promašaj kada je reč o sektoru bezbednosti u proteklih 7 godina:

Najvažniji proces je uspostavljanje potpune partijske kontrole nad sektorom bezbednosti.

Vojska, policija i službe bezbednosti su postale sredstvo Srpske napredne stranke za povećanje moći tako što su na ključne pozicije u sektoru bezbednosti postavljeni partijski lideri. Po pravilu, mesta kao što su šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti ili direktor Bezbednosno-informativne agencije treba da budu rezervisana za profesionalce.

Najvažnije dostignuće je zapošljavanje diplomaca Kriminalističko-policijske akademije.

Tokom 2017. i 2018. godine, preko 500 diplomaca Akademije je počelo da radi u policiji. Tako je prekinuta praksa da većina diplomiranih kriminalista, forenzičara i informatičara sa Akademije ostanu bez posla u struci nakon školovanja.

Najveći promašaj je borba protiv korupcije i kriminala na čijim krilima je Srpska napredna stranka osvojila vlast 2012. godine.

Samo su 4 od 24 „sporne“ privatizacije dobile pravosnažne presude, dok je broj ubistava koji mediji povezuju sa organizovanim kriminalom u porastu od kada je Srpska napredna stranka na vlasti.“

 

Spoljna politika: Srbija se dobro ponela u migrantskoj krizi; odnosi u regionu najgori od završetka sukoba

Marko Savković, programski direktor Beogradskog centra za političku izuzetnost (BFPE), u izjavi za Talas analizirao je učinke SNS-a u spoljnoj politici – najveće uspehe, neuspehe i nepoznanice:

„Uspeh – koji je stvar dobre procene Aleksandra Vučića – jeste način na koji se Srbija ponela u migrantskoj krizi. To je bio “high point” aktuelnih vlasti, jer ipak, u kontrastu sa mnogim članicama EU, Srbija i naše društvo je tog leta prema migrantima iskazala jednu osnovnu humanost, i pokazala da vrednosno možda i ne zaostaje toliko za Zapadom kako se često misli.

Relativan uspeh – u svetlu promenjenih geopolitičkih okolnosti treba gledati i aktuelizaciju pitanja ili statusa Kosova, čija je državnost – u jednom delu i u određenim, svakako ne svim, krugovima – osporena; i to ne do te mere da neko misli kako je realnost prilika na Kosovu moguće promeniti, već da je – stolica u UN važna; da nema trajnog rešenja bez uvažavanja interesa Srbije; i da je priča o “sui generis” slučaju jedna politička konstrukcija (samim tim vremenski ograničena).

Dva gorenavedena uspeha ujedno su politike kontinuiteta sa prethodnom vlašću (Borisa Tadića).

Još jedan relativan uspeh je i unapređenje saradnje sa tzv. “starim susedima” (Jugoslavije), negde na ideološkoj bliskosti (Mađarska), negde jer nema otvorenih pitanja (Rumunija, donekle Bugarska); mada je, možda, još uvek rano za ocenu. Očekujem da (svaka) naredna vlast pokuša da nastavi ovu konkretnu politiku.

Za mene je najveći neuspeh stanje odnosa u regionu Zapadnog Balkana, ili tom nekom post-jugoslovenskom prostoru, koji, od završetka sukoba, nisu bili gori. Tu ima, naravno, i krivice drugih, ali jedna od mojih teza je da (dis)pozicija Srbije prema najneposrednijem okruženju mora biti pozitivna, i da od njenog rukovodstva najviše zavisi kako će se odnosi razvijati. Srbija jeste centralna zemlja ZB, etnički Srbi i njihovi predstavnici su nezaobilazan (politički) činilac u tri od pet ostalih zemalja ZB (Crna Gora, Bosna i Hervegovina, Kosovo).

Velika nepoznanica su odnosi sa SAD – s jedne strane, uočljiv je napor koji ova zemlja preduzima u domenu javne diplomatije (“Vi ste svet” kampanja), navodno ova administracija “razume” Beograd, itd. a s druge strane deluje da zvanični Beograd Vašingtonu ne veruje niti će, jer kako drugačije objasniti permanentnu anti-zapadnu kampanju koja se vodi u medijima. Ta anti-zapadna kampanja je u potpunoj suprotnosti sa, dozvolićete, nacionalnim interesom – naši ključni partneri su tamo, najzad.

 

Ko je rušio u Savamali?

Na kraju, temeljna oblast koja povezuje svih sedam prethodno navedenih jeste vladavina prava. Ne postoji slučaj koji bolje govori o stanju vladavine prava u Srbiji nego bespravno rušenje u Hercegovačkoj izborne noći 2016. godine – a o tome, za sada, nema ništa novo da se kaže.

Sedam godina kasnije – ovo više nije ista država.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *