Foto: iStock
Iako je i sama primalac razvojne pomoći iz različitih stranih fondova, Republika Srbija upotrebljava ekonomsku pomoć kao jedno od sredstava u svom spoljnopolitičkom delovanju. Primeri donacija Francuskoj za obnovu katedrale Notr Dam u iznosu od milion evra, ili finansiranja projekata u opštini Srebrenica u visini od 5 miliona evra, poznati su i široj javnosti i doveli su do pokretanja određenih debata u vezi sa svrsishodnošću ovakvog delovanja Srbije. Međutim, da bismo uopšte mogli da razgovaramo o tome da li je, primera radi, Makron pri svojoj odluci da se građanima na Kalemegdanu obrati na srpskom uzeo u obzir i našu donaciju, te da li je stoga naša donatorska politika učinkovita – moramo imati informacije o tome kome sve Srbija pruža ekonomsku pomoć, u kom iznosu i sa kojim ciljem.
Do ovakvih podataka je teže doći. U redovno ažuriranom Informatoru o radu Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije nije moguće pronaći podatke o sumama koje je Srbija donirala subjektima iz inostranstva, iako postoje brojni drugi podaci o utrošenim sredstvima. Uzrok nepostojanja ovakvih informacija je verovatno to što novac za ovakve donacije Vlada Republike Srbije daje iz budžetske rezerve, a ne iz sredstava unapred dodeljenih Ministarstvu spoljnih poslova. Međutim, kako naša Vlada već godinama uopšte ne dostavlja Narodnoj Skupštini završni račun (!?), nije moguće pouzdano utvrditi kome su sve sredstva donirana. Dakle, da bismo raspravljali o korisnosti ekonomske pomoći, moramo prvo da znamo kome je ona sve upućena i ovaj tekst će u narednim redovima pokušati da pruži makar mali doprinos u ovom aspektu.
Do nepotpunog, ali okvirnog odgovora je, stoga, neophodno doći „zaobilaznim putem“. Kako je pretpostavka da se ovakve donacije vrše i sa ciljem uticaja na javno mnjenje države kojoj se dodeljuju, za očekivati je da će vesti o donacijama biti objavljene i na sajtovima Vlade Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova. Zbog toga je izvršen pregled svih relevantnih vesti na ova dva sajta u prethodne tri godine i na osnovu nalaza napravljena klasifikacija četiri osnovne grupe subjekata kojima je Srbija dodeljivala pomoć do sada. U nastavku teksta će biti ukratko predstavljeni osnovni elementi ovih donacija.
1) Republika Srpska i srpski narod u regionu
Republika Srpska je apsolutno najveći primalac donacija Republike Srbije. Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić navela je krajem decembra prošle godine u Banjaluci kako je Srbija od 2014. godine „podržala projekte ukupne vrednosti 21.750.000 evra“, a da je samo u 2018. godini Srbija pomogla Republiku Srpsku sa 9 miliona evra, što ukazuje na postojanje trenda rasta u poslednjim godinama. U donatorskom porfoliju (na osnovu dostupnih informacija) nalaze se različiti projekti – od pomoći za izgradnju magistralnih puteva, preko rekonstrukcije domova kultura, domova zdravlja i drugih javnih ustanova, zatim podrške poslovnim projektima, pa do direktnih donacija Fondu solidarnosti Republike Srpske.
Pomoć Republici Srpskoj je u skladu sa duhom Sporazuma o specijalnim paralelnim vezama Republike Srbije i Republike Srpske, a posledično i sa Dejtonskim sporazumom, te svakako ne predstavlja a priori sporan momenat ni u odnosima sa Sarajevom.
Pored toga, Srbija vrši i druge donacije sa ciljem poboljšanja položaja srpskog naroda u regionu i očuvanja i razvoja njegovih kulturnih ustanova. Primera radi, u vesti od 2. septembra 2017. godine, predsednik Vučić najavio je novčanu pomoć za projekte u opštinama gde žive Srbi u Federaciji BiH u iznosu od oko 1,5 miliona evra. Javno dostupni podaci govore o iznosu od oko 2 miliona evra doniranih u prethodne dve godine za Srbe u Hrvatskoj. Na sajtu Vlade Srbije moguće je pronaći i vest od 5. decembra 2016. godine u kojoj tadašnji premijer Aleksandar Vučić najavljuje pomoć kulturnim institucijama srpskog naroda u Crnoj Gori, ali ovde ne samo da nema navedene brojke, već je premijer eksplicitno naglasio da će pomoć biti „u skladu sa skromnim mogućnostima“.
Pomoć Srbima u ostatku regiona je, dakle, daleko manja nego pomoć Republici Srpskoj. To se može opravdati činjenicom da u Republici Srpskoj živi gotovo milion Srba (daleko više nego u ostalim državama u regionu), ali je i činjenica da je pomoć kulturnim i prosvetnim institucijama srpskog naroda verovatno potrebnija u drugim sredinama nego u Republici Srpskoj, koja za to ima i sopstveni budžet.
2) Opština Srebrenica
Donacije opštini Srebrenica razlikuju se od donacija ostalim opštinama Republike Srpske. Ne samo što su daleko veće (Zaključkom o finansijskoj pomoći opštini Srebrenica od 11. novembra 2015. godine Vlada Srbije odvojila je 5 miliona evra za ovu namenu), već je i logika ovih donacija drugačija.
Naime, ovakav vid pomoći treba da služi i kao suptilna „indulgencija“, odnosno poruka o tome da će Srbija odvojiti sredstva za ovu opštinu čiji je dobar deo muške bošnjačke populacije stradao jula 1995. godine, a zbog čega je Srbiji bilo i suđeno za genocid i presuđeno da nije kriva za isti, ali da jeste kriva za nesprečavanje i nekažnjavanje počinilaca. Zvanična politika Srbije jeste priznavanje masovnog zločina u Srebrenici, ali i negiranje da se on može podvesti pod pojam genocid.
Ova novčana pomoć (koja je započeta u vreme dok je Ćamil Duraković bio načelnik opštine) se stoga može shvatiti kao produžetak ovakve politike – ne prihvata se kvalifikacija zločina koju je uspostavio i Međunarodni sud pravde u svojoj presudi iz 2007. godine, ali se radi na tome da se na druge načine iskaže kajanje za stradale – kroz direktna izvinjenja (Tadić, Nikolić i Narodna skupština), prisustva komemoracijama (Tadić i Vučić), te kroz ovakve donacije. Pritom, ova donacija odgovara i lokalnom srpskom stanovništvu, iz čijeg reda dolazi i aktuelni načelnik opštine Mladen Grujičić.
3) Države pogođene elementarnim nepogodama
„Srbi razumeju tuđu muku i hoće da pomognu“ – reči su ministra Aleksandra Vulina koje, manje-više, oslikavaju šta Srbija želi da drugi misle o njoj kada pomaže nekome ko je u nevolji. Ministar je, doduše, ovu izjavu dao misleći na donacije Crvenom krstu, solidarnosti za vreme poplava, te pristup migrantskoj krizi – ali se može reći da su donacije stradalima u inostranstvu zapravo produžetak ovakvog pristupa.
Vlada Srbije je tako 12. jula prošle godine najavila upućivanje novčane pomoći Japanu nakon ogromnih poplava u iznosu od 500.000 evra, što je obrazloženo kao prikladna uzvratna mera Japanu koji je direktno pomogao Srbiju sa 5 miliona nakon poplava 2014. godine, a čiji su građani donirali još 2 miliona. Prema sličnom obrascu Srbija je prošlog jula izdvojila 200.000 evra za pomoć Grčkoj u saniranju posledica katastrofalnog požara, krajem decembra 2017. godine Albaniji je upućena pomoć od 100.000 evra za saniranje posledica poplava, a nekoliko godina ranije je u sličnoj situaciji Albaniji i Makedoniji donirano po 50.000 evra. Isti iznos (50.000 evra) doniran je krajem 2017. godine Kubi za sanaciju štete od uragana Irma.
Konačno, u ovu kategoriju u širem smislu možemo svrstati i poznati primer donacije 1.000.000 evra za obnovu katedrale Notr Dam, iako ovde nije reč o uobičajenoj pomoći ugroženima od elementarne nepogode, već pomoći za obnovu važnog spomenika svetske kulturne baštine stradalog u tehničko-tehnološkoj nesreći (požaru). Ova donacija izazvala je polemike na društvenim mrežama u pogledu toga da li Srbija kao siromašnija država treba da pomaže bogatoj Francuskoj i imućnoj Katoličkoj crkvi u ovakvoj situaciji. Imajući u vidu veličinu iznosa, deluje da je motiv za ovoliku donaciju Francuskoj vezan i za njenu (buduću) ulogu u rešavanju otvorenih pitanja na Balkanu.
Međutim, bilo je u prethodnim godinama i mnogo nesreća, stradanja baštine i prirodnih katastrofa u kojima je Srbija samo izrazila saučešće, a ne i odvojila sredstva za humanitarnu pomoć i obnovu. Donacije nisu vršene po kriterijumu realne potrebe i nedostataka (često su davane bogatim državama), već su mahom upućivane ili državama koje su i same pomagale Srbiji na bazi reciprociteta, ili državama iz regiona.
4) Države koje ne priznaju Kosovo ili su povukle priznanje
Poslednju kategoriju koju izdvajamo čini pomoć državama Afrike, Azije, i Latinske Amerike koje nisu priznale Kosovo. U ovu kategoriju možemo svrstati u širem smislu i program Svet u Srbiji koji je namenjen stipendiranju studija na Univerzitetu u Beogradu za studente članica ili posmatrača Pokreta nesvrstanih (mahom onih koje nisu priznale Kosovo), a koji je i ustanovljen kao javnodiplomatski mehanizam Srbije 2010. godine sa namerom da poveća ugled Srbije u ovim državama, te da ih odgovori od namere da priznaju Kosovo.
Prema podacima iz 2017. godine dostupnim na sajtu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, studenti iz čak 53 zemlje bili su dobitnici ove stipendije. Međutim, u užem smislu u ovu kategoriju spada isključivo finansijska pomoć državama koje nisu priznale Kosovo, ili koje nameravaju da priznanje povuku. Tako je, primera radi, Vlada Srbije 17. septembra prošle godine donela odluku o novčanoj pomoći od 10.000 dolara jednoj školi na ostrvu Santjago u Zelenortskoj Republici. O različitim donacijama u ovu svrhu postoji najmanje dostupnih informacija, a pretpostavljamo da ih je bilo ili će ih biti još, na ovaj ili onaj način, naročito kod država koje su povukle priznanje nezavisnosti Kosova.
Zaključak: potreba za većom transparentnošću i jasnijim kriterijuma
Već iz ovog kratkog pregleda jasno je da je bilo kakav „račun“ koji bi merio uspešnost ekonomske pomoći Srbije gotovo nemoguć bez preciznijih podataka. Zbog toga je od velike važnosti da ovi podaci postanu transparentniji, kako bi stručna i šira javnost mogle o njima da diskutuju.
Drugo, neophodno je u alociranju novca primeniti jasnije kriterijume. Da li je cilj pomoći kulturnim i prosvetnim institucijama srpskog naroda tamo gde je pomoć najakutnije potrebna, ili tamo gde ima najviše Srba (kao što se čini sada, sa fokusom na Republiku Srpsku), uprkos tome što je tu stepen ugroženosti daleko manji? Da li je pomoć Srebrenici indirektni vid pomoći žrtvama, i ako jeste – zašto se to i ne kaže eksplicitno? Kojim državama koje nisu priznale Kosovo se upućuje pomoć i u kojim uslovima? Kada se pruža humanitarna pomoć stradalima – da li samo kada je reč o reciprocitetu i o susedima, ili je moguće i u drugim slučajevima? Konačno – da li je uopšte dobro izdvajati novčana sredstva za ovakve ciljeve, da li je njihova relativna raspodela dobra, da li je potrebno dodati i druge oblike pomoću i da li je potrebno izdvajati ukupno manje ili više sredstava u ovu svrhu?
Sve su ovo pitanja o kojima je javna debata neophodna, kako bi se došlo do optimalnije upotrebe resursa u spoljnoj politici Srbije, a ovaj tekst je tu samo da „zagolica“ pažnju čitaoca i podstakne ga na razmišljanje o ovim pitanjima u budućnosti.