Autorka

Društvo,Vruće teme |
July 24, 2019
Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Victoria Pickering

Sluškinjina priča (Handmaid’s Tale), jedna od najpopularnijih TV serija danas, nastala je na osnovu istoimenog distopijskog romana Margaret Atvud iz 1985. godine. Ova kanadska spisateljica, nakon 34 godine, napisala je nastavak u vidu romana Zaveti (The Testaments) koji će izaći početkom septembra, ali je već na listi nominovanih knjiga za prestižnu Bukerovu nagradu.

Sluškinjina priča, međutim, nije samo još jedna distopijska priča koja je kasnije ekranizovana. Ovaj roman, i potom serija, pokrenuli su bitna pitanja o reproduktivnim pravima žena, seksualnom nasilju i ulozi religije u javnom životu. Žene su organizovale proteste obučene u kostime iz ove serije, što dovoljno govori o kulturnom i političkom potresu koji je uspela da napravi.

 

Galad – fikcija ili budućnost?

Glavna junakinja Sluškinjine priče je Ofred, konkubina koja živi u totalitarnom društvu Galad gde je na vlasti teokratska diktatura i gde žene nemaju nikakva prava. Galad je nastao od Sjedinjenih Američkih Država nakon puča koji su sproveli religijski fundamentalisti. Nakon ekološke katastrofe mali broj žena može da ima decu. Zvaničnici koriste onaj mali broj žena koje to mogu kao „sluškinje“ kako bi njima rađale decu. Svakog meseca žene su prinuđene da učestvuju u “ceremoniji” gde imaju seks sa svojim “gospodarom”, dok je njegova zvanična žena takođe prisutna.

Sve sluškinje u romanu moraju da nose specifičnu vrstu crvene uniforme i belih šešira, a ovaj kostim je postao popularan ne kao kostim za maskenbal, već kao vid protesta. Trend je započet potpuno spontano, kada je zbog promocije serije 2017. godine nekoliko glumica unajmljeno da stoji u ovim uniformama na jednom festivalu u Teksasu. Inspirisana upravo ovim kostimom, organizacija NARAL Pro-Choice Texas, koja se bori za reproduktivna prava žena, okupila je 12 aktivistikinja koje su u ovim kostimima otišle da prisustvuju sednici Kongresa u Teksasu, na kojoj se razmatrao zakon o ograničavanju abortusa u drugom tromesečju. Ubrzo su se protesti u kostimima proširili po Americi, a nastala je i Koalicija sluškinja, organizacija koja usmerava druge nevladine organizacije koje žele da koriste ove kostime kao vid protesta.

S obzirom na kompleksnost pitanja abortusa, ne čudi to što se ovaj vid protesta proširio svuda po svetu. Kostimi “sluškinje” često su korišćeni tokom kampanje za referendum o legalizaciji abortusa u Irskoj prošle godine. Na Cvjetnom trgu u Zagrebu prošle godine organizovani su protesti na kojima se zahtevalo da hrvatski parlament ratifikuje Istanbulsku konvenciju Saveta Evrope o rodno zasnovanom nasilju, a žene u kostimima sluškinja takođe su bile deo protestne šetnje.

Predsednik i potpredsednik SAD-a, Donald Tramp i Majk Pens, omiljena su meta demonstrantkinja u ovim kostimima. Majk Pens je izrazito religiozan, a govorio je i na Maršu za život u Vašingtonu, što je protestna šetnja protiv legalnog pristupa abortusu u SAD. S druge strane, tokom izborne kampanje za predsednika, Donald Tramp je izjavio da bi kažnjavao žene koje su izvršile abortus, a njegova biografija puna je optužbi za seksualno uznemiravanje i drugih neprimerenih komentara.

Prava poređenja sa fiktivnim svetom Galada usledila su ipak ove godine, kada su u nekoliko federalnih država u SAD doneli restriktivne zakone o abortusu. U Alabami je u maju donet jedan od najstrožih zakona o abortusu kojim je on bukvalno zabranjen. Ovo je učinjeno kako bi pitanje abortusa ponovo došlo pred Vrhovni sud koji bi tada mogao da poništi sudsku odluku iz 1973. kojom je abortus legalizovan na federalnom nivou. Slične zakone su doneti su i u Kentakiju, Misisipiju i Džordžiji.

 

Zašto je Sluškinjina priča dobar protestni simbol?

Crvene dugačke haljine i beli šeširi pokazali su se kao upadljivi simboli otpora i borbe protiv patrijarhata. Duge suknje koje pokrivaju svaki deo ženskog tela dobar su primer kako odevni element, koji je dugo korišćen za sputavanja ženske slobode i seksualnosti, može biti upotrebljen kao sredstvo pobune. Istovremeno, kroz korišćenje istih odevnih predmeta postiže se svojevrsno jedinstvo žena, što pojačava snagu njihove pobune.

Grupa žena koja je obučena ovako i koja protestuje pukim prisustvom teško može biti proglašena kao nasilna ili destruktivna. Beli šeširi su takođe korisni zato što omogućavaju demonstrantima da ostanu relativno anonimni, što je važno ukoliko postoji opasnost da će snositi osudu okoline zbog tog poteza. “Nikada nije trebalo da nam daju uniforme ukoliko nisu želeli da postanemo vojska”, kaže glavna protagonistkinja, što je dobar pokazatelj stava koji oslikava kostim sluškinje.

 

Dobro je ako osećate nelagodu zbog Sluškinjine priče

Dalje od samog kostima, Sluškinjina priča je u velikom broju gledalaca izazvala nelagodu upravo zbog toga što na momente deluje kao nešto što nije toliko daleko i nemoguće. Različiti elementi serije, kao što je na primer selekcija žena za dalju reprodukciju, događali su se u raznim istorijskim epohama ili su prisutni kao deo nekog verskog teksta. Od Nikolasa Čaušeskua u Rumuniji, koji je pokušao da poveća natalitet kroz zabranu abortusa, pa sve do perioda vojne hunte u Argentini, kada je vojska nasilno oduzimala novorođenčad i davala ih vojnim zvaničnicima koji nisu mogli da imaju decu, delovi distopije koju Atvud opisuje imaju korene u svetu koji nije fiktivan.

Upravo kroz stalno poređenje sa trenutnim sistemom, serija i knjiga dobijaju specifičnu notu društvenog aktivizma. U eri #Metoo pokreta, seksualno uznemiravanje je jedno od najbitnijih feminističkih pitanja, a posmatranje žene isključivo kroz njenu reproduktivnu ulogu je vanvremenska tendencija protiv koje su se feministikinje dugo borile.

Zapanjujuće je koliki broj žena i dalje živi u društvenim uređenjima koja bolno podsećaju na Galad. U Saudijskoj Arabiji žene su gotovo u svemu zavisne od svog muškog “staratelja”, a princeza Haja nedavno je pobegla od šeika Muhamed bin Rašid al Maktuma, koji je vladar Dubaija. Žene u Iranu svakodnevno su maltretirane od strane “moralne policije” koja proverava da li one u javnosti poštuju obavezu nošenja hidžaba.

Prostor u kom Sluškinjina priča možda pruža najbolnija upozorenja jeste proces tranzicije iz demokratskog društva u teokratsku diktaturu kakva je Galad. Erozija demokratije i ljudskih, a naročito ženskih prava, retko se događa jednim potezom. Ukoliko se stalno ne ukazuje na kršenje ljudskih prava polako, ali sigurno, se završava u sistemu koji deluje radikalno drugačije od onog prvobitnog.

“Sada sam budna. Do sada sam bila uspavana. Tako smo i dopustili da se ovo dogodi. Kada su ubili sve u Kongresu, nismo se probudili. Kada su krivili teroriste i suspendovali Ustav, ni tada se nismo probudili. Rekli su da će biti privremeno. Nikada se ništa ne menja odmah. U loncu gde se temperatura postepeno povećava, skuvan si i pre nego što si svestan”, kaže Ofred tokom prisećanja svog života pre Galada. Demokratija nestaje upravo tako što ljudi, zarad privremenog boljitka, ostaju mirni i ne bune se, a demonstrantkinje u kostimima sluškinje odlučne su da to spreče.