Foto: CIA
“Rat ne može dovesti demokratiju, to mogu samo slobodni ljudi.”
Ove godine se navršava dve decenije od NATO bombardovanja Jugoslavije i početka kraja Miloševićeve vladavine u Srbiji. Ali u to vreme kraj se nije nazirao ni nekoliko meseci nakon što su vazdušni napadi utihnuli juna 1999. Uprkos štrajkovima vojnih rezervista, protestima opozicije i nestašicama struje, u prvih nekoliko meseci nakon bombardovanja činilo se da je režim nedodirljiv.
Penzionisani američki general Vilijem Odom (William Odom) je po završetku bombardovanja rezignirano izjavio da ,,ovaj rat nije postigao ništa što bi opravdalo upotrebu vazdušnih udara. Nije zaustavio etničko čišćenje i nije skinuo Miloševića sa vlasti’’. Uprkos laičkom uverenju da je bombardovanje oslabilo Miloševića i dovelo do njegovog pada, gotovo svi akademski radovi na ovu temu se slažu sa Odomom umanjujući značaj rata na pad Miloševića.
Problem sa ovim analizama je što se bave isključivo gubitkom vlasti, zanemarujući pad javne podrške koji je počeo nakon bombardovanja i trajao sve do septembra 2000. kada je zapečaćen Miloševićevim porazom na predsedničkim izborima.
Zahvaljujući vrednim podacima iz ispitivanja javnog mnjenja koje je sproveo Institut društvenih nauka (IDN) u nekoliko navrata u periodu 1999-2000, pad u javnoj podršci je očigledan. Na pitanje da li biste glasali za neku od stranaka iz crveno-crne koalicije (tj. SPS-JUL-SRS), ispitanici odgovaraju većinski sa ,,da’’ krajem 1999. i početkom 2000, ali od marta 2000. kreće strmoglavi pad.
U januaru 2000. je formirana Demokratska opozicija Srbije (DOS) što je ponudilo alternativu vladajućem bloku. Međutim, koreni pada podrške nalaze se u ekonomskom kolapsu izolovane zemlje. Zahvaljujući anketama IDN, kao i originalnim podacima o vazdušnim udarima NATO koje sam sakupio prošle godine, uradio sam statističku analizu o povezanosti bombardovanja sa javnim mnjenjem.
Ekonomski sunovrat nakon bombardovanja
Pre nego što predstavim statističke rezultate, izdvojiću nekoliko razloga zbog kojih je rat uzdrmao Miloševića. Ključni cilj svakog režima je opstanak a da bi taj cilj ostvarili, autoritarni režimi posežu za snabdevanjem javnih dobara i usluga kao što su jeftin hleb i lekovi, pristupačno obrazovanje i zaposlenost u državnoj službi za državljane kako bi očuvali socijalni mir. Čak i autoritarniji režimi od Miloševićevog koriste ovakve mere da bi smanjili mogućnost protesta, pobune ili puča. Režimi koji ne uspeju da omoguće široku zaposlenost kao i blagovremene plate i penzije rizikuju da razljute javno mnjenje i iskopaju sebi grob.
Kada je bombardovanje okončano 1999. Miloševićev režim je bio suočen sa ovakvim izazovima kao nikada do tada. Uprkos sankcijama i izolaciji, Vlada je uspevala da održi socijalni mir zahvaljujući javnim preduzećima koja su usisavala novac iz budžeta a koji se zauzvrat punio otimanjem od ostalih slojeva kao i švercom na državnom nivou. Međutim, bombardovanje je razorilo najveća državna preduzeća. Primera radi, NATO je, između ostalih, pogodio dve najveće rafinerije u zemlji u Novom Sadu i Pančevu kao i fabriku automobila Zastava koja je zapošljavala oko 15.000 radnika. Razaranje industrije je ostavilo preko 200.000 radnika bez posla a još 2 miliona je bilo pogođeno otpuštanjima. Armija nezaposlenih je bila najbrojnija u onim opštinama gde su fabrike bile locirane, ali su na udaru bili snabdevači i povezane grane iz drugih krajeva zemlje.
Zahvaljujući kineskom kreditu od 191 miliona dolara, Vlada je obnovila 35 mostova, 15% elektro-energetske mreže i 3,8% komunikacione infrastrukture. U zimu 1999/2000, mnogi gradovi su tavorili bez grejanja dok su restrikcije struje postale nemila stvarnost. Prema izveštaju 17 jugoslovenskih ekonomista okupljenih kasnije u grupu G17+, Jugoslaviji je pod ovim tempom bilo neophodno oko 15 godina da se vrati na predratni nivo. U zemlji u kojoj se održavaju izbori, iako u nepravednim uslovima, to je značilo neizvestan period za vlastodršce.
Društveni pritisak je ubrzo stvorio pukotine u režimskom brodu, posebno nakon blokade puteva od strane rezervista, ali i protesta penzionera, Miloševićeve najlojalnije grupe od njegovog dolaska na vlast početkom 1990-ih. Odgovor na ove nemile događaje bio je rast nameta za populaciju dok se vladajuća kamarila bogatila kroz šverc heroina, cigareta i nafte.
Istovremeno, režim je pojačao represiju nad medijima, univerzitetom i opozicionim grupama. Drakonski medijski zakoni su imali za cilj prisilni bankrot kritičkih medija a režim nije prezao ni od fizičke okupacije i zatvaranja medija kao što je bio slučaj sa Studiom B. U noći 23. maja 2000. maskirani batinaši pretukli su grupu studenata i profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu na platou ispred fakulteta, naočigled roditelja i prolaznika. Na listi za odstrel su se pronašli i opozicioni lideri od kojih je Vuk Drašković preživeo dva atentata, dok je nekadašnji komunistički lider i blizak Miloševićev saradnik 1980-ih, Ivan Stambolić, ubijen po naređenju režima.
Slom podrške Miloševiću
U atmosferi bede, nestašice i represije, podrška režimu je morala da pretrpi težak udarac. Analizirajući uticaj geografske rasprostranjenosti bombardovanja na javno mnjenje došao sam do takvog zaključka. Budući da su izbori za vreme Miloševića bili nepravedni, koristio sam podatke iz javnog mnjenja IDN iz prethodnog grafikona.
Koristeći regresiju na više nivoa sa post-stratifikacijom (MRP) prvo sam modelovao podršku Miloševiću kao funkciju demografskih karakteristika ispitanika kao što su pol, starost, urbana/ruralna sredina i obrazovanje, regionalna pripadnost. Onda sam ponderisao verovatnoću glasanja za Miloševića za svaku opštinu korišćenjem regionalne odrednice i demografskih karakteristika iz prethodnog modela prema popisu iz 2002. Na kraju sam modelovao ponderisanu verovatnoću kao funkciju broja napada i žrtava bombardovanja i još nekoliko ekonomskih varijabli.
Rezultati ukazuju da je intenzitet bombardovanja imao negativan uticaj na podršku Miloševiću. One opštine koje su pretrpele više materijalne štete i ljudskih gubitaka su povezane sa manjom verovatnoćom da bi glasali za Miloševića na budućim izborima.
Primera radi, za svaki dan pretrpljenog bombardovanja, prosečna opština je imala za 0.1% manju verovatnoću da će podržati Miloševića, ako uzmemo da se ostali faktori ne menjaju. Sličan uticaj su imale i ljudske žrtve. Iako se čini da ovakav uticaj nije veliki, uzmite u obzir da je Miloševića od drugog kruga predsedničkih izbora 2000. delilo svega nekoliko procenata glasova.
Dakle, uprkos strahovitom učinku bombardovanja na državnu industriju, infrastrukturu i usluge, režim je izgubio sa malom razlikom. Ostaje nagađanje šta bi se desilo da bombardovanja nije bilo. Ali jedno je sigurno: Miloševićev režim bi bio u boljoj poziciji da održi socijalni mir i kupi glasače kao što je pre toga radio čitavu deceniju, i to uprkos spoljnom zidu sankcija.
Dvadeset godina kasnije
Iako samoproklamovani cilj bombardovanja nije bilo rušenje Miloševićevog režima, NATO je u praksi pokušao da ga ostvari. Kada taj poduhvat nije uspeo, mnogi su brzo proglasili neuspeh vazdušne kampanje. Ipak, mnogi su zanemarili dugoročni efekat bombardovanja na ekonomiju zemlje i nezadovoljstvo koje se kuvalo u napuklom srpskom loncu. Spoljna pomoć i ukrupnjavane opozicije su poslužili kao odličan katalizator koji je kasnije rezultovao porazom Miloševića na izborima i petooktobarskim promenama.
Dvadeset godina kasnije, u sedlu su ponovo nekadašnji bliski saradnici Miloševićevog režima koji jašu uz pomoć svojih bivših spoljnih neprijatelja. Čini se da je uticaj bombardovanja imao kratkoročan ali snažan uticaj na sudbinu Miloševićeve vlade, ali da njegov uticaj ne doseže do današnjih dana. Na dvadesetu godišnjicu NATO bombardovanja, materijalna šteta je mahom sanirana, ljudski gubici se ne mogu nadoknaditi, ali je demokratija razorena. Rat ne može dovesti demokratiju, to mogu samo slobodni ljudi.