Foto: iStock
U crnoj hronici u srpskim medijima jedna vrsta zločina je konstantno prisutna – femicid. Ovo je ubistvo koje je počinjeno nad ženom od strane muškarca, specifično zbog mržnje prema toj ženi.
Poslednji slučaj femicida uključuje D.M. koju je nakon izlaska iz sigurne kuće na autobuskoj stanici u Pančevu ubio njen bivši suprug. U Vranovu, selu u blizini Smedereva, juče se zamalo dogodio sličan ishod. A.Ć. je ubijen od strane D.T. kada je došao da vidi svoju ženu, koja je neposredno pre toga zbog porodičnog nasilja pobegla od njega.
Iako je porodično nasilje problem koji tišti žene širom Srbije, učestalost femicida je naročito zabrinjavajuća. Femicid nije nešto što postoji izvan svakodnevnog seksizma i šireg konteksta ophođenja prema ženama u Srbiji, a ignorisanje tih problema dovodi do upravo ovakvih ishoda.
Lacmanović: Konstantan broj ubistava žena
Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC) u razgovoru za Talas navodi da je prema statistikama AŽC-a u Srbiji od početka godine od strane muškaraca ubijeno minimum 14 žena, a bilo je i 4 pokušaja ubistva.
„Konstantan je broj ubistava žena iz godine u godine, što vidimo iz dosadašnjih izveštaja i informacija iz medija. S druge strane, prema našim podacima svaka treća žena prijavi nasilje u porodici pre nego što bude ubijena, što govori da institucije nisu dobro procenile rizike ili nisu preduzele potrebne mere. To dosta demotiviše žene, kada pročitaju u medijima da su neke žene prijavile nasilje, a nisu dobile zaštitu koja im je bila potrebna“, rekla je Lacmanović. Ona dodaje da kada žene ne prijavljuju nasilje to je usled straha i nepoverenja u institucije.
Ocenjujući rad nadležnih institucija i policije, Lacmanović kaže da postoje profesionalci koji deluju u skladu sa zakonom, ali su oni malobrojni. „Većina je onih koji misle da je nasilje u porodici privatna stvar i da nije tako važno delo. Ono što mi vidimo iz slučajeva koji su dospeli u medije je, na primer, da imate izjavu sudije Višeg suda u Pančevu gde ona kaže da, kada vidi prijavu za nasilje u porodici, razmišlja da li žena manipuliše kako bi poboljšala svoj status u parnici. Ovako šaljete poruku žrtvama nasilja da sve one manipulišu i lažu. Nedopustivo je da ovakve izjave dolazi sa tog nivoa, od onog ko upravo treba da bude podrška žrtvama“, izjavila je Lacmanović.
Ona ističe da je bitno da se istraži i ko je u konkretnim slučajevima od nadležnih napravio propust u proceni rizika, kao i da nadležni više ne postupaju u skladu sa sopstvenim predrasudama i stavovima. „Važno je da postupaju po zakonu, ne po predrasudama. Na taj način će se žrtvama poslati poruka da će dobiti zaštitu, a nasilnicima da će biti kažnjeni“, dodala je Lacmanović.
Femicid je zločin sa rodnom dimenzijom, ali ne postoji kao posebno krivično delo
Kako navodi list Južne vesti, samo 10 % ubica u slučaju femicida dobije maksimalnu zatvorsku kaznu, a kod mnogih se uzimaju bolest i starost kao olakšavajuće okolnosti. Žene su najviše ugrožene tokom boravka u kući i u trenucima kada se odluče da napuste nasilnika.
Problem je i to što se femicid klasifikuje kao obično ubistvo, a ne kao teško ubistvo za koje je predviđena duža zatvorska kazna. Femicid takođe ne postoji ni kao posebno krivično delo. Prema onome što možemo saznati iz medija, šablon ovih ubistava je jako sličan. U pitanju je patološki ljubomoran i nasilan muž, a žene su često na razne načine pokušavale da potraže pomoć. Ovo je zločin koji ima specifičnu rodnu dimenziju i kao takvog ga treba i posmatrati.
Prebacivanje odgovornosti na žene je opasno
Državna sekretarka MUP-a Biljana Popović Ivković je nedavno u izjavi za list Politika rekla da većina žena ne prijavljuje nasilje i da je to najveći problem. Međutim, ovim prebacivanjem odgovornosti na žene ignoriše se odgovornost institucija. Ukoliko femicid postoji i u slučajevima kada je žrtva uredno prijavila nasilnika i otišla od njega, kakvu poruku to pruža svim ženama koje razmišljaju da prijave nasilje sa kojim se suočavaju?
Ako žene stvarno ne prijavljuju nasilje, treba dobro razmisliti zbog čega se to događa, a odgovor se najčešće krije u ophođenju sudstva, policije, medija i političara prema različitim vidovima rodnog nasilja. Često se u medijima na suptilne načine opravdava patološka ljubomora, zločin se predstavlja kao završetak „tragične ljubavne priče“, a u javnom prostoru se gotovo svakodnevno vređaju žene.
Snežana Čongradin, novinarka lista Danas, nedavno je bila na meti uvreda Vojislava Šešelja, lidera Srpske radikalne stranke, zbog teksta o genocidu u Srebrenici. Ona je i među potpisnicama otvorenog pisma protiv profesora Zorana Ćirjakovića, zbog višegodišnjih verbalnih napada i seksističkih uvreda. Ukoliko se ipak traži pravi dokaz seksizma i mizoginije u sprskoj javnosti, treba samo pogledati šta su sve mediji pisali o Mariji Lukić, ženi koja je prijavila Milutina Jeličića Jutku, bivšeg predsednika opštine Brus, za višegodišnje seksualno uznemiravanje.
U sredini gde se normalizuju i često opravdavaju različiti vidovi nasilja nad ženama, učestalost femicida nikoga ne treba da iznenađuje. Kada se godinama zanemaruje seksizam u javnom prostoru, žene se plaše da prijave nasilnike, a čak i kada to urade, usled stereotipa i predrasuda, adekvatna reakcija nadležnih izostaje.
Svi imaju obavezu da javno progovore protiv nasilja u javnoj sferi, čak iako ono možda deluje bezopasno. Dan sećanja na žene žrtve nasilja je 18. maja, a on služi kao opomena i bolan podsetnik. Između 16. i 18. maja 2015. godine u Srbiji je ubijeno čak 7 žena, od strane partnera ili muškog člana porodice. Ukoliko nadležni ne uvide ozbiljnost koju femicid predstavlja za sve žene u Srbiji, broj žrtava će se povećavati, a odgovornost je na nama da podržimo svaku žrtvu, i osudimo svakog nasilnika.
Autorka