Foto: Talas
Lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas izjavio je danas kako smatra da već sada treba reći da opozicija neće učestvovati u izborima. Da li bojkot može da bude uspešan i šta to tačno znači?
Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije i Građanski savez Srbije bojkotovali su izbore za predsednika Srbije u jesen 1997. godine. Kako je u drugom krugu izbora izlaznost bila 48%, 2 procenta ispod tada neophodnog praga, izbori su poništeni, da bi nakon ponovljenih izbora u decembru iste godine predsednik SRJ postao Milan Milutinović.
Demokratska partija socijalista Crne Gore (DPS) Mila Đukanovića bojkotovala je predsedničke izbore u Saveznoj Republici Jugoslaviji 24. septembra 2000. godine (paralelno sa predsedničkim održani su i izbori za poslanike Savezne skupštine SRJ koje je DPS takođe bojkotovao). Epilog priče znamo – Milošević je 6. oktobra priznao pobedu opozicionog predsedničkog kandidata Vojislava Koštunice, a goruće pitanje nije bila izlaznost usled bojkota, već osporavani broj osvojenih glasova.
U oba slučaja reč je o predsedničkim izborima, a rezultate bojkota bilo je relativno lako proceniti.
S druge strane, tema godine u Srbiji je potencijalni bojkot parlamentarnih izbora 2020. godine, a debata o mogućim rezultatima još uvek nije završena. Da li bojkot predstojećih izbora od strane opozicije može da bude uspešan? Pod kojim uslovima, i šta bi taj uspeh podrazumevao?
Kratkoročno – vlada će svakako biti formirana
Zakon o izboru narodnih poslanika ne propisuje minimalnu izlaznost. To znači da mandati mogu da budu raspodeljeni bez obzira na broj izašlih birača, kao i da formiranje vlade ne zavisi od izlaznosti.
Ako govorimo o kratkoročnim rezultatima potencijalnog bojkota, poništavanje izbora ili neformiranje vlade svakako nisu opcija. Dan nakon bojkota, vladajuća koalicija bi, po svoj prilici, imala više narodnih poslanika nego u prethodnom sazivu parlamenta, dok bi partije i pokreti koji su bojkotovali izbore ostali bez svojih mesta u Skupštini.
Pored samih mandata, tu je i sve što mesto narodnog poslanika nosi, a čega bi se opozicija odrekla na srednji rok.
Kako je sama uloga Narodne skupštine, po mišljenju najvećeg dela opozicije, obesmišljena, tako i sve privilegije koje učešće u njenom radu donosi nemaju veliku težinu u ovoj raspravi. Ali trebalo bi da imaju, posebno imajući u vidu da opozicija baš i nije u poziciji da se odriče kakve takve vidljivosti pred biračima.
S tim u vezi – ukoliko se opozicija unapred opredeli za bojkot, propustiće priliku za učešće u izbornoj kampanji. To znači odricanje od finansijskih sredstava, vremena na javnom servisu i slično, dok će u tom scenariju biti daleko teže komunicirati sa građanima i objasniti odluku o bojkotu.
Srednjeročno – privilegije narodnih poslanika, legitimnost režima?
Na srednji rok, dakle, opozicija bi izgubila sve ono što mandat narodnog poslanika nosi, što između ostalog podrazumeva učešće u radu skupštinskih odbora, izvor finansiranja, vidljivost tokom skupštinskih rasprava ili konferencija za medije u skupštinskom holu, susreti sa međunarodnim delegacijama i tako dalje. Iako je do sada ovaj argument otpisivan rečenicom da je parlament kao takav obesmišljen, realnost je da bi naredne 2, 3 ili 4 (a najverovatnije 4) godine opozicija bila u nezavidnijoj poziciji od trenutne.
Takođe, zagovornici bojkota se najčešće pozivaju na scenario u kojem će vlast nakon opozicionog bojkota pretrpeti veliki udarac – izgubiće legitimitet. Odgovor koji izostaje jeste – pred kim?
Ako je reč o građanima Srbije, većina birača glasa za aktuelnu vlast i to je realnost sa kojom se treba pomiriti. Da li je „tajkun Đilas“ ili „fašista Obradović“ učestvovao na izborima, malo će značiti prosečnom SNS glasaču. Oni kod kojih bi ta poruka rezonovala uglavnom već znaju kako stoje stvari.
Ako je u pitanju legitimitet pred međunarodnom zajednicom, to je pitanje na koje trenutno nemamo kompletan odgovor. Sudeći po dosadašnjem ophođenju, sve su prilike da bi Evropa prećutala novi sastav parlamenta u kojem bi izostao veliki deo opozicije. Sve to u cilju „većeg dobra“ najskuplje srpske reči. Naravno, pitanje je do kada će to gledanje kroz prste predsedniku trajati, ali je prilično izvesno da bojkot parlamentarnih izbora sam po sebi ne bi bio prekretnica, iako bi otežao Vučićevu poziciju.
Dugoročno – potencijalno pripremanje terena za buduće pobede, ali uz ozbiljnu organizaciju
Tako dolazimo do dugoročnog cilja koji opozicija možda ima na umu, a to je pripremanje terena za neku narednu pobedu. Da li će to biti lokalni izbori, od kojih većina sledi naredne godine i koje bi bilo daleko problematičnije bojkotovati, ili izbori za predsednika koji dolaze 2022, pitanje je za njih.
Poseban problem leži u činjenici da će naredne godine biti održani parlamentarni i većina lokalnih izbora, a teško je zamisliti opravdanje za bojkotovanje jednih, a učestvovanje u drugima. Koju god odluku da opozicija donese, verovatno će se odnositi i na jedne i na druge izbore.
Iako je, usled različitih specifičnih okolnosti, teško porediti današnje stanje sa devedesetima, jedna lekcija koju opozicija svakako može da nauči jeste da bitka za Andrićev venac započinje u seoskoj kafani.
Za razliku od tadašnje, trenutna opozicija je na vlasti u tačno 6 (šest) mesta u Srbiji: 5 opština i jednom gradu.
U tom smislu, bojkot kao priprema za izuzetno aktivnu kampanju za neke buduće lokalne izbore (na primer, manji broj opština koje su imale vanredne lokalne izbore) bi možda imao smisla, ali uz vrlo ozbiljnu organizaciju koja podrazumeva izgradnju infrastrukture, obilazak manjih i većih mesta, razgovaranje sa ljudima i objašnjavanje zbog čega su izbori bojkotovani i zašto treba dati poverenje toj i takvoj opoziciji.
Međutim, ako to jeste plan, zašto ove aktivnosti nisu uveliko počele?
Tako bi se dugoročno pripremao teren za promene na republičkom nivou. Bojkot i glasno „Ne!“ načinu na koji aktuelna vlast upravlja društvom mogao bi u tom smislu da bude početna pozicija za temeljnu kampanju širom Srbije. Ipak, sudeći po svemu što smo do sada videli, pitanje je da li je opozicija u stanju da organizuje kampanju za bojkot koja će, u nedostatku gore opisanih sredstava i prostora, neupitno biti teža i skuplja od kampanje za izbore.
Ukoliko se, pak, opozicija primarno odluči na pripremu za predsedničke izbore, to bi značilo polaganje nade u promenu s vrha na dole, što je smer blizak našoj političkoj kulturi. Međutim, bez ozbiljne kampanje na lokalnom nivou, dugoročno će biti daleko teže izvojevati pobedu u republičkom parlamentu.
Naravno, odluka o bojkotu zavisi od spremnosti vlasti da izađe u susret zahtevima opozicije za unapređenje izbornih uslova. Da ne kažem, zavisi od toga da li će opozicija prihvatiti koncesiju koju Vučić ponudi. Pitanje jedinstva opozicije je sasvim druga tema.
Na kraju, pitanje na koje svih ovih meseci zagovaranja bojkota nismo dobili odgovor glasi: kako opozicione stranke planiraju da najpre uvere građane da ne izađu na izbore 2020, a zatim da na neke naredne izađu i glasaju za njih? Šta će biti suštinski drugačije? Ako nada za promene leži u scenariju u kojem međunarodna zajednica oštro reaguje na bojkot, te nalaže Vučiću da ponovo raspiše izbore uz ispunjavanje zahteva opozicije, pa zatim opozicija ulazi u kampanju i pobeđuje, možda bi trebalo dodatno promisliti čitavu strategiju bojkota.
——————————————————————————————————————————
Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 
Autorka