Foto: iStock
Retko šta se u društvima kao što je naše dešava prvi put u svetskoj istoriji. Mnogo toga je kao politička pojava već viđeno. O mnogo čemu oko nas već je obimno pisano. To je slučaj i sa populizmom. Tačnije – sa populizmom na vlasti.
Izgleda da se Vučiću skupilo, što se kaže, pa se odlučio za ishitreno potpisivanje jednog prostog, dosadnog i patetičnog teksta “Elita i plebs” (Politika, 10. jul). Posle intervjua sa Milovićem i pratećeg poziva iz dela javnosti da tužilaštvo ovo uzme u razmatranje, usledila su i uveravanja iz opozicije da je čak i diploma osnovnih studija ministra Stefanović pomalo problematična.
Iz paketa vladajućih reakcija prvo ide poigravanje na najdubljim strahovima naroda, odnosno, funkcionera SNS-a: ponovno otvaranje mogućnosti da predsednik negde ode i napusti svoj voljeni narod, a potom sledi i ovaj sirovi sastav u Politici o poreklu napada i pritisaka na predsednika koji sa sobom nosi i ozbiljnu političku poruku.
Mi smo narod – patetičan podsetnik na žilavost populizma
O dramatičnosti ovih pritisaka kojima su ljudi predsednika izloženi, a nadasve on sam, čitamo već u prvoj rečenici u kojoj se uvodi motiv “sveprisutne kampanje omalovažavanja svih koji misle drugačije…” Svako pitanje za najviše državne funkcionere po običaju se dakle doživljava kao uvreda, omalovažavanje. Svaki zahtev za odgovornošću kao deo nekakve orkestrirane političke kampanje. A motivacija? Otkud ta «cela kampanja u kojoj se Srbija vređa, ponižava, a njeni građani proglašavaju za trećerazredne gubitnike»?
Pa to je uvek bilo i ostalo isto u ovakvoj populističkoj logici, od antike do danas – ostvarenje prikrivenih motiva predstavnika elita koji su suprotni istinskim interesima naroda. Ukoliko nekoga pak buni kako uopšte znamo šta su interesi naroda, to se razrešava veoma lako:
“Ma koliko ubedljivo gubili izbore, kriv je uvek narod, jer mi glupi deo Srbije za razliku od njih ništa ne razumemo, pa zato i ne možemo da donosimo ispravne odluke.”
Kad sa ove rečenice otklonimo sloj tipičnih patetičnih naslaga jeftine ironije (glupi i nesposobni deo Srbije) vidimo koliko se imenica narod i lična zamenica mi privlače jakim magnetnim poljem i brišu veznik jer.
Populistički pobednici često vide sebe kao žrtve
Autor je neraskidivi deo toga mi. Predsednik zna i razume interes naroda jer je on njegovo otelotvorenje. On više nema svoje ja – on je poistovećen sa moralno superiornim, apstraktnim narodom koji je omalovažavan, ponižavan, vređan od strane pokvarene, bahate, ali uporne elite koja ubedljivo i stalno gubi pred tim narodom, pa ipak nastavlja “sveprisutnu kampanju omalovažavanja”.
Predsednik dakle nije deo nekakve većine jer se u populističkoj matrici ne krećemo između kategorija većina-manjina. On prevazilazi tu podelu, iscrtavajući liniju podele među građanima Srbije koja je mnogo dublja i opasnija.
Jan-Verner Miler u svom delu “Šta je to populizam?” piše: “Pre svega, za sve svoje promašaje populističke vlasti mogu i dalje da okrive elite koje deluju iza scene, bilo da su to domaće ili strane elite. Mnogi populistički pobednici i dalje se ponašaju kao žrtve, a većina na vlasti ponaša se kao zlostavljana manjina.”
Čovek kao da je čitao autorski tekst predsednika Srbije. Ili se ipak samo bavio načinima na koji su vladali ili i dalje vladaju Čaves, Orban, Erdogan i drugi.
Predsednik svih građana Srbije ili populistički predsednik naroda?
Umesto da odražava državno jedinstvo i da na najbolji mogući način u zemlji i inostranstvu predstavlja sve nas građane Republike Srbije, predsednik Vučić nas potpisom na ovakav tekst podseća da je on pre svega političar.
Populizam je prljavo, ali nažalost opšteprisutno političko sredstvo. Populizam je, kako neki kažu, večita senka predstavničke demokratije – on je uvek tu, pitanje je samo u kakvim kriznim situacijama će senka da bude vidljivija. Jedna od glavnih opasnosti populizma jeste i pojednostavljivanje složenosti politike na crno-beli mentalni svet.
U tom smislu, na antielitizam oslanja se i druga važna osobina populizma, a to je antipluralizam. Antipluralizam podrazumeva da je određeni subjekt, u ovom slučaju Vučić, samo i isključivo pravi predstavnik, odnosno organski deo naroda.
Ne može opisana glupa, lenja, aljkava elita koja piša po grobovima da bude predstavnik naroda jer je ona nešto što je narodu strano, ta elita je uništitelj naroda jer ona jednostavno prezire Srbiju – ona, sa svojim velikim džipovima i malim brojem pročitanih knjiga pokrala je milione evra i uništila hiljade fabrika.
Opomena na predstojeće prljavštine u izbornoj kampanji
Predsednik Vučič ovim tekstom poručuje da su svi njegovi visoki funkcioneri, odnosno ljudi iz naroda, sigurni na svojim pozicijama. Dok rade u interesu naroda, elite im ne mogu ništa.
Poručuje takođe da povlačenje nije opcija – da je napad najbolja odbrana. I to sirovi, evergrin “žuti lopovi” napad na opoziciju. Javnosti poručuje da odgovornost prihvata, ali samo pred narodom. Onako naravno kako ga on određuje, a ne kako domaće ili strane elite smatraju da bi trebalo. A tom narodu poručuje da se žestoko sprema za izbore jer napadi su ozbiljni, ali on je tu “spreman da brani pravo svakog čoveka da bira”. I da on zna kako će oni da izaberu.
Populizam na vlasti je opasan zato što sa pozicija moći i očuvanja privilegija produbljuje veštačku podelu na elitu i plebs dok iza kulise upravlja procesima koji ostaju nevidljivi.
Najbolji imunitet protiv svih oblika populizma, pa i protiv ovog oblika jeste javnost koja građane blagovremeno upoznaje sa zavodljivim moćima ove jeftine, ali opasne predstave u režiji vlasti.
Glavni urednik