Šta slučaj Ćirjakovića govori o seksizmu u Srbiji?

Autorka

Društvo,Vruće teme |
July 10, 2019
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Zoran Ćirjaković je predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, a u slobodno vreme bavi se vređanjem žena na svaki mogući seksistički način. Ovo nije novost nikome ko prati vesti, zato što je Ćirjaković izgradio deo svog imidža upravo na uvredama raznih javnih ličnosti, ali se naročito fokusirao na nekoliko novinarki i aktivistkinja.

Nedavno je nekoliko žena, koje su već neko vreme izložene raznim vidovima pritiska, seksizma i zastrašivanja od strane Ćirjakovića, odlučilo da tome stane na put. „Poštovani, obraćamo vam se kao žene prisutne u javnoj sferi koje su u dužem vremenskom periodu izložene proganjanju, nasilju na društvenim mrežama i seksističkim uvredama Zorana Ćirjakovića, predavača na Fakultetu za medije i komunikacije”, početak je otvorenog pisma koje je pre nekoliko dana objavljeno u većini medija.

Potpisnice su Dubravka Stojanović, profesorka, Jelena Lalatović, aktivistkinja i profesorka jezika i književnosti, Isidora Petrović, aktivistkinja Ne da(vi)mo Beograd, Snežana Čongradin, novinarka lista Danas, Adriana Zaharijević, viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, i Jovana Gligorijević, pomoćnica glavnog urednika nedeljnika Vreme.


Ćirjaković je takođe našao medije u kojima je pokušao da se odbrani i dodatno ponizi žene koje su ga javno optužile, a reagovao je i fakultet na kojem on predaje. Miško Šuvaković, dekan Fakulteta za medije i komunikacije, ogradio se, u ime Fakulteta, od “individualnog ponašanja” Ćirjakovića, a pozvao je i na reagovanje nadležnih organa, ukoliko je to neophodno.


Iako deluje da će ova kontroverza, kao i brojne druge, ubrzo ispariti iz žiže javnosti, Ćirjakovićevo ponašanje je previše često u javnoj sferi da bi bilo ignorisano.

 

Od Milene Ivanović do Minje Miletić

Najčešća reakcija, kad god neko ukaže na prisutnost seksizma u politici ili medijima, jeste ignorisanje. Još gore od toga, često se žene koje o tome govore opisuju kao “nerazumne”, zato što preuveličavaju problem i žele da se prikažu kao žrtve. Iako ih je dosta, dovoljno je samo setiti se nekoliko skorašnjih primera očiglednog nedoličnog ponašanja prema ženama u srpskoj javnosti, a primera iz sveta je takođe mnogo.

Milena Ivanović, udovica ubijenog političara Olivera Ivanovića, nakon nekoliko pojavljivanja u medijima dobila je ogroman broj seksističkih komentara. Od komentarisanja njene odeće, do ocenjivanja i merenja njene patnje za preminulim suprugom, društvene mreže su bile pune hiljada neumesnih osuda i opaski. Suptilno očekivanje da žena nakon smrti svog partnera treba da prestane sa svakim vidom normalnih životnih aktivnosti dobro oslikava kako pojedinci vide ulogu žene.


Ministarka Zorana Mihajlović je tada javno stala u odbranu Milenu Ivanović, ali je njena podrška zakazala kada je meta kritike bio član Srpske napredne stranke. Slučaj Milutina Jeličića Jutke i Marije Lukić iz Brusa je svima dobro poznat, ali je seksizam bio dosta očigledan kada je došlo do sudskog postupka u ovom slučaju. Majice sa natpisom “Pravda za Jutku” i skupovi podrške bivšem predsedniku opštine ometali su gotovo svako ročište do sada. Iako je ovo izvesno u velikoj meri partijski organizovano, čitava kampanja diskreditacije Marije Lukić ima specifičnu rodnu komponentu i upravo tu se nalazi seksizam.


Seksizam koji je malo umereniji često na svojoj koži osećaju novinarke od strane različitih političara. Čuvena je izjava Bratislava Gašića koji je Zlatiji Labović, novinarki televizije B92, jednom prilikom rekao: “Što volim ove novinarke koje ovako lako kleknu”. Iako se on nakon toga lično izvinio novinarki, činjenica da je ovako nešto mogao da kaže jedan zvaničnik je skandalozna.

Nedavno se pokrenula debata i oko toga da li je intervju Minje Miletić, novinarke televizije N1, sa Sergejem Trifunovićem, liderom Pokret slobodnih građana (PSG) sadržao seksizam zbog specifičnog ponašanja i odgovora Trifunovića, međutim zaboravlja se intervju ove novinarke sa Sašom Jankovićem, bivšim liderom PSG-a.

Kada ga je Miletićeva upitala kakvo će biti ime novog građanskog pokreta koji planira da formira, Janković je rekao: “Mogu da vam kažem, ali onda moram da vas poljubim”. Ukoliko postoji dilema da li je ovo seksizam, pitanje koje treba da se postavi jeste: Da li bi Janković ovu istu stvar rekao muškarcu koji bi mu postavio ovakvo pitanje? Odgovor je gotovo sigurno ne, pa samim tim ova izjava je zasigurno seksistička.

 

Seksizam – realnost gotovo svake žene u javnoj sferi

Milioni žena širom sveta suočavaju se sa problemima koji su značajno ozbiljniji od nekoliko seksističkih opaski. Seksualno uznemiravanje, genitalna mutilacija, nasilje u porodici su samo neki od izazova koji se nalaze pred ženama. Ukoliko se nalazite u javnoj sferi i suočavate se sa seksizmom, činjenica da ste mogli da dođete do te pozicije govori o određenom nivou privilegije. Često i same žene izbegavaju da se žale zbog ovakvih stvari, upravo zato što su svesne da ovo može izgledati trivijalno u poređenju sa ženama u ugroženijim situacijama.

Ovo ipak ne znači da seksizam nije problem i da ga ne treba shvatati ozbiljno. Samo zato što su žene uspele da se dugo bore protiv njega i da se često ne osete naročito pogođeno, nije argument za njegovo ignorisanje. Seksističke poruke i komentari poručuju ženama da nisu dobrodošle i da je njihov profesionalni uspeh nebitan, jer su one uvek “samo žene”. Ovo je jedan od načina pripisivanja  stereotipnih osobina ženama i suptilan vid njihovog dehumanizovanja. Seksizam je sigurno jedan od razloga za manjak žena u pojedinim sferama života, kao što je politika. Ukoliko se često suočavate sa seksističkim komentarima, čak i ako su oni “pokušaj humora”, postoji šansa je da se neko neće osećati dobro, i da će sam izabrati da ne bude tu.

Otvoreno pismo protiv Ćirjakovića trebalo bi da bude povod za diskusiju o svim sličnim primerima u srpskom javnom životu. Sve žene koje su nekada iskusile proganjanje i blaćenje svog imena, na način na koji su to pretprele žene koje su se pobunile protiv Ćirjakovića, treba da se osete osnaženo ovim primerom i podele svoja iskustva javno. Samo tako će početi da se menja svest onog dela stanovništva koji misli da ovo nije “veliki problem”, i da žene samo “preteruju i preuveličavaju”.

 

Napomena: Prvobitna verzija teksta je greškom izostavilu Jelenu Lalatović kao potpisnicu otvorenog pisma.