Foto: iStock
Juče su iranske vlasti dale novi rok od 60 dana da potpisnici nuklearnog sporazuma pronađu način kojim bi se ublažile posledice američkih sankcija Iranu nakon što su SAD 2018. godine napustile ovaj sporazum.
Dok Iran najavljuje namerno kršenje sporazuma sa svoje strane, Amerika upozorava na nove pritiske i posledice takvog ponašanja iranskih vlasti. Za to vreme ostali potpisnici sporazuma nastavljaju da pružaju podršku sporazumu kako bi on preživeo krizu u kojoj se nalazi, i kako bi bili izbegnuti mogući sukobi u regionu Bliskog Istoka.
Namera sporazuma da spreči proizvodnju nuklearnog naoružanja
Sporazumom koji je sklopljen 2015. godine između SAD, Irana, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Rusije i Kine, Iran se obavezao na ograničenje stepena obogaćivanja uranijuma na 3.67% što je dovoljno za mirnodopske potrebe i daleko manje od neophodnog za proizvodnju nuklearnog naoružanja. Prema ovom nuklearnom sporazumu Iran neće biti u mogućnosti da proizvodi nuklearno naoružanja i zbog limitiranja skladištenja proizvedenog obogaćenog uranijuma do 300 kilograma.
Međutim, iranske vlasti prošle nedelje su najavile povećanje stepena obogaćenog uranijuma nakon što su prethodno već prekršili odredbe sporazuma koji se odnosi na limit od 300kg obogaćenog uranijuma. Ovakva reakcija iranskih vlasti posledica je američkog povlačenja iz nuklearnog sporazuma prošle godine i nametanja ekonomskih sankcija Iranu što je doprinelo velikoj ekonomskoj krizi i rastu nezaposlenosti u ovoj zemlji.
Novi rok od 60 dana da se umanje posledice američkih sankcija
Iako su SAD napustile sporazum, ostali navedeni potpisnici su nastavili da ga podržavaju, i to sve dok se Iran bude pridržavao potpisanih odredbi u sporazumu. Pošto je Iran već prekršio sporazum svojim postupcima, ukoliko nastavi da povećava stepen obogaćenog uranijuama, postaće gotovo nemoguće da ostale strane nastave da podržavaju nuklearni sporazum.
Nemačka, Francuska i Velika Britanija su pozvale Iran da ne preduzima nikakve dalje korake koji bi mogli dodatno da ugroze sporazum, dok je američki državni sekretar Majk Pompeo najavio da će Iran morati da snosi posledice ukoliko nastavi sa širenjem svog nuklearnog programa. Predstavnici iranskih vlasti dali su novi rok od 60 dana predstavnicima evropskih država koje bi trebalo da nađu način da umanje posledice američkih sankcija po Iran.
Da li Evropa može da smanji posledice američkih sankcija?
Evropska unija je već do sada pokazala svoje napore da održi iranski sporazum živim kreiranjem Instrumenta za podršku trgovinskoj razmeni između evropskih država i Irana, zaobilaženjem američkih sankcija što bi trebalo da umanji izazvanu ekonomsku štetu. Ipak, stiče se utisak da su i sami predstavnici Irana svesni mogućnosti i ograničenja EU, pa nisu sasvim sigurni da li Evropa može da nadomesti ili umanji štetu od smanjenog izvoza iranske nafte.
Za to vreme, Trampova administracija smatra da Amerika jedino strategijom maksimalnog pritiska može da se nosi sa Iranom pošto je aktuelni sporazum nedovoljan da blokira iranski napredak ka sposobnosti proizvodnje nuklearnog naoružanja, niti da spreči aktivnosti Irana na Bliskom Istoku. Ukoliko bi se Teheran povukao iz sporazuma, to bi očekivano produbilo krizu u ovom regionu, a onda bi Evropska unija osećala pritisak da se pridruži američkim sankcijama.
Svaka potencijalna kriza u regionu Bliskog Istoka predstavlja opasnost za EU, jer i do sada su dešavanja u tom regionu imala posledice za Evropljane. Zbog toga bi glavni cilj Evrope bio da izbegne svaku dalju nestabilnost na Bliskom Istoku dok se suočavaju sa pritiscima najviše Amerike, a onda i Saudijske Arabije i Izraela, da smanje svoje veze sa Iranom.
Kakav je uticaj američkog povlačenja iz sporazuma?
Povlačenjem iz iranskog nuklearnog sporazuma, Amerika je potkopala ideju o prevenciji globalnog neširenja nuklearnog naoružanja, pošto je ovaj sporazum napravljen kako bi ograničio iransku mogućnost da razvije takvo naoružanje. Dodatno, odluka SAD da napuste sporazum ugrozila je vrednosti multilateralne diplomatije, i to posebno među velikim silama poput SAD, Rusije i Kine. Možda najvažnije za evropsku perspektivu jeste ugrožavanje transatlantske solidarnosti sa saveznicima u Evropi.
Ako Iran odluči da napusti sporazum, moglo bi da bude teško ili nemoguće da se spreči rizik od vojne eskalacije što bi dovelo ovaj region u novi sukob. Ne treba zaboraviti ni to da hiljade američkih trupa i snaga podržanih od strane Irana operišu na bliskom prostoru Iraka i Sirije, što bi lako moglo da dovede do direktnog sukobljavanja Amerike i Irana.
Uprkos svim tenzijama i sankcijama koje mogu navesti Iran na odluku da napusti sporazum, Tramp verovatno ne priželjkuje novi sukob na Bliskom Istoku. Američki predsednik se nalazi zarobljen između svoje želje da pokaže snagu Amerike i svoje averzije ka novom ratu.
Sa druge strane, ako Iran nastavi da povećava nivo obogaćivanja uranijuma, Evropska unija može da donese odluku o daljem odlaganju primene sankcija. Takva odluka EU može biti samo namera da se Trampova administracija prikaže kao inicijator rušenja nuklearnog sporazuma sa Iranom.
Autor