Foto: iStock
Da li ste primetili kako su građani jako reagovali na bojkot institucija od strane većeg dela opozicije? Da li ste videli to oduševljenje što je Vučić izgubio legitimitet, tu ispunjenost smislom aktivnog bojkota i taj pobednički osećaj da je opozicija na odlučnom putu da ispuni data obećanja i da ostvari svoje zamisli.
Nisam ni ja.
Da krenemo redom. Ljudi se uglavnom ne opterećuju time da Vučić bojkotom gubi bilo kakav legitimitet. Tu ne mislim na entuzijaste, partijske članove ili simpatizere, na usku kritičku javnosti. Na one koji uopšte znaju da naprave razliku između legitimiteta i legaliteta.
Mislim na one ljudi koji teško izlaze na protestne šetnje. Na one koje, kad na tu šetnju izađu, ne možete da prebrojite kada stanete na ugao Takovske i Bulevara kod Glavne pošte. Na one tačkice sa fotografija po društvenim mrežama. Na one koji ne moraju da znaju razliku između legitimiteta i legaliteta. Na one koji baš teško izgrađuju poverenje.
Da li se povećao broj ovih drugih pošto je opozicija pribegla bojkotu? Nije. Naprotiv. Da li je Vučić uopšte izgubio legitimitet? To zavisi koga pitate od ovih koji poznaju pomenutu terminološku razliku – jedan odgovor ćete dobiti recimo od Vuka Jeremića, drugi od Tatjane Macure, treći od Metjua Palmera. Odgovor ovog trećeg, naizgled uljeza, koji naravno nije političar u Srbiji značajan je kao pokazatelj jer on predstavlja deo šire slagalice o bojkotu na koju je opozicija takođe navodila građane.
Vučić dosadašnjim bojkotom opozicije nije izgubio legitimitet, niti je to na vidiku
Priča je, naime, podrazumevala da će usled bojkota i samoisključenja iz institucija na svim nivoima međunarodna zajednica nešto da kaže Vučiću što će na njega da utiče da nešto uradi, a da opozicija posle može da kaže građanima da je to nešto uspeh opozicije i da je Vučić izgubio legitimitet.
Ali pre nego što opozicioni političari u razgovoru sa strancima i dođu do toga nečega ili pre nego što se pređe na glavno jelo, predstavnike opozicije uvek sačeka jedno ok but let’s talk about something else first. Ono gde opozicija vidi priliku da ”spolja” načne Vučića, međunarodna zajednica vidi svoju priliku da opoziciju podseti koliko je bitna stabilnost ”iznutra” dok se rešava Kosovo.
Dakle, ovaj pristup je propao. Vučić ne gubi niti će da izgubi legitimitet ”spolja” usled bojkota. Ok, Ameri, neko će reći, ali tu je ipak EU, oni će da opomenu Vučića. Opomenuće ga, ali takođe oko Kosova. I to tek kad se ustoliči nova EU garnitura. Samo možda neće kao Ameri da ga opomenu pre glavnog jela, nego tokom dezerta i/ili dižestiva.
Bojkot je bezidejan, očajnički potez nemaštovitih političara sa opasnim posledicama
Bojkot je, u načelu, izuzetno moćno i prodorno sredstvo. Ali ovde i sada u Srbiji, nažalost ili na sreću, nikako nije. Bojkot budućih parlamentarnih izbora bio bi još gori za opozicione birače u Srbiji. Ušli bismo u period antipolitike Vučićevog imaginarijuma višeg nivoa, apatije među građanima, prostakluka režimskih pomagača, cinizma, beznađa, tihog, još dubljeg cepanja društva na Vučićevu i neku drugu Srbiju, a partije bi se (doduše ne baš sve) finansijski i logistički osušile.
Bojkot hladi građane, udaljava ih od politike, širi defetizam, produbljuje status kvo, uništava svaku nadu da ovakva opozicija u ovom vremenu može uopšte da ponudi pobedničku strategiju u borbi protiv Vučića. Politika je trening, bojkot je mišićna distrofija.
Zagovornici bojkota izbora često tvrde da će učešćem na izborima opozicija da podari legitimitet Vučiću – prvo, kao što sam ranije spomenuo, to one pomenute ljude i ne interesuje toliko. Da ih interesuje to bismo do sada videli i čuli na ulicama Beograda. Drugo, opozicija ne učestvuje na izborima da bi dala ili osporila legitimitet Vučiću. Jer izbori ne služe tome.
Izbori su borba za većinsku volju i jedini način da se do te većine dođe
Opozicija na izborima učestvuje kako bi nečije interese, vrednosti i uverenja kasnije predstavljala u najvišem zakonodavnom telu zemlje. Ukoliko tim učestvovanjem uspe da okupi i natpolovičnu većinu predstavnika može da računa da ima ozbiljne šanse da oblikuje i najviše izvršno telo odnosno Vladu.
Ukoliko su izborni uslovi loši, mora se težiti tome da se oni promene. Na sve moguće legalne načine. I iznutra i spolja, i na ulici i po odborima, i danju i noći. Ukoliko se izborni uslovi ne promene, igraće se pod tim i takvim očajnim uslovima. Pa ćemo svi mi koji glasamo da vidimo kako se vlast ophodi prema svima nama u toj prljavoj igri. Pa ćemo da reagujemo. Ako nam je stalo.
Bojkotom se opšte područje borbe izrazito smanjuje. Mirnije se spava, to je tačno, ali mene kao birača ne zanima koliko i kako spavaju opozicioni političari. Interesuje me da li razumeju mene i moje okruženje. Ukoliko žele moj glas kojim će da me predstavljaju.
Moralni štit bojkota izbora samo je maska za nespremnost dela opozicije da uvidi da je borba protiv Vučića mukotrpna i dugotrajna. Izborni uslovi nisu nikako bitno različiti u odnosu na prethodne izbore, pa je opozicija tada učestvovala.
Kada neko na to kaže – pa eto vidiš šta su dobili od tih izbora – odmah se hvatam za priručnik logičkih grešaka. Jer to što je na primer pokret Dosta je bilo u dobroj meri propao kao koncept kod birača, nikako ne znači da je bilo bolje da je opozicija te izbore bojkotovala i da bi time bilo šta postigla. Ta pretpostavka je suluda.
Opozicione partije su aktivno preuzele protest i onda ga pasivizirale
Bojkot je kao ideja provejavao i pre protesta 1 od 5 miliona. Partije su u jednom trenutku potpuno preuzele proteste. Prošli smo test fazu oko radikalizacije protesta – videlo se da ogromna većina građana nije spremna da se bije i da gine u borbi protiv Vučića. Videlo se da građani nisu spremni previše da žrtvuju da bi potencijalno neizvesno izvojevali neki dobitak.
Zašto je to tako?
- Ili zato što su posle emotivnog naboja uvideli da situacija i nije toliko loša koliko su inicijalno mislili da jeste, pa da ne vredi da se cimaju jer mogu da izgube više nego što trenutno imaju. (Ljudi imaju druge stvari u životu osim protesta do kojih im je i više stalo.)
- Ili zato što i dalje misle da je situacija loša, ali su toliko obeshrabreni i razočarani odsustvom slovima bilo kakve strategije pobede nad Vučićem. Ako je sve što kao političar imate da kažete ovim ljudima, koji su spremni da žrtvuju mnogo, to da organizujete ”aktivan bojkot” i da će Vučić time da izgubi legitimitet, može se desiti da vam iskreno opsuju sve po spisku, da se pokupe i da ih više ne vidite.
- Ili postoji mešovita motivacija između 1 i 2.
Građani su očekivali neki, narodski rečeno, folou ap. Ok, preuzeli ste proteste i sledeći korak je šta? Posle tih koraka, još koliko da koračamo do pobede? Kako ona izgleda? Šta je potrebno još da uradimo da ona bude jasnija, izvesnija? Ako hoćete da se bavite politikom, vi nam dajete izlaz, plan, rešenja. Čuli ste nas na ulicama. Ne plašimo se, ako je neko sumnjao. Očekujemo mnogo, ali teško gradimo poverenje. I tu dolazimo do ključnog izazova.
Bojkot produbljuje nepoverenje građana prema opozicionim političarima
Građanima bojkot zvuči primamljivo na prvu loptu. Kad se malo zamisle to verovatno i nije tako. Zašto bi neko, uz sve svoje gađanje prema Vučiću, podržao bojkot bez smislenog plana? Zašto bi odbio mogućnost da uđe u skupštinu i proširi područje borbe?
Opozicioni političari danas često odbijaju da se bave motivacijama ljudi od kojih zavise. U Vučićevoj Srbiji u kojoj vlast isključivo misli na motivacije ljudi od kojih zavisi, poverenje opozicije stiče se veoma teško jer su ljudi sa početka teksta do koštane srži sumnjičavi u namere i obećanja političara.
Nekada izgubljeno političko poverenje danas se gotovo nemoguće obnavlja. Koliko god alternativna opcija bila pristojnija, poštenija i manje opasna, to jednostavno nije dovoljno (pitati psihologa Borisa Tadića o tom fenomenu i o osećaju koji se javlja kod čoveka dok sluša zvižduke ljudi koji su protiv Vučića tokom svog govora 13. aprila ispred skupštine u Beogradu).
Opozicija koja se ne bavi na pravi način motivacijama ljudi, ne bavi se na pravi način ni svojim realnim mogućnostima. U prevodu – samozavarava se. Obmanjuje se da može da ucenjuje Vučića, da mu postavlja rokove, uslove i zahteve. I posle se čudi zašto ima sve manje onih ljudi na ulici.
Opoziciji su potrebni novi ljudi, novi pristup i pobednički mentalitet. I to sve kao nužni, ali ne i dovoljni preduslov da se krenem putem pobede opozicije.
Novi ljudi imaju šansu da stvore novo poverenje. Da, ali – Beli, Radulović, Janković, neko će da prigovori. Pa da, oni i jesu stvorili novo poverenje – problem je što su ga usled svojih nesposobnosti, ograničenja ili prikrivenih namera upropastili. To nikako nije argument protiv novih ljudi. Sa druge strane, daleko od toga da je za uspeh ključno samo to da imamo novo lice.
Novi pristup ukazuje na to da opozicija tek treba da se gradi, da trenutno ne postoje neophodna snaga i uticaj da se Vučić bojkotom ucenjuje, da tek sledi razrada plana o pobedničkom frontu koji je tamo daleko.
Pobednički mentalitet znači da novi političari, novim načinima poručuju da postoje mogućnosti, rešenja, male pobede na putu do one velike. Kada stari političar, na ustaljeni i predvidljivi način uglavnom govori o problemima, pretnjama, porazima, poteškoćama, izazovima, ograničenjima ne može da očekuje da zadovoljava nužni uslov da podstakne one ljude.
Svi ovi nužni uslovi stvaraju tek osnovu za izgradnju političkog poverenja. Bezidejni bojkot starih političara koji nemaju ni mašte, ni sposobnosti, samo produbljuje mentalitet poraza, a građane dodatno udaljava od politike. Građani su pokazali svoju zabrinutost stanjem u Srbiji. Ali i svoju spremnost. Na opoziciji je da odluči kojim putem da krene.
Glavni urednik